Ako i dođe do socijalnih potresa, što mnogi najavljuju već do jeseni, teško da se za to zasluga može pripisati slabim i razjedinjenim sindikatima, koji su u narodu poznati uglavnom po svojoj snabdevačkoj funkciji

      Pored takozvanih subjektivnih slabosti, ni objektivne okolnosti ne idu naruku ovdašnjim sindikatima - taman kad su neki od njih najavljivali i pripremali, a neki i započeli štrajkove, izbila je drama povodom istorijskog hapšenja, pa je u drugi plan pala čvrsta sindikalna namera da iz duela sa Vladom Srbije izađu kao pobednici. Dva od tri relevantna sindikata, ljute se na vladu što je budžet i poreske zakone predložila Skupštini a njih niko nije pitao za mišljenje. Zato su odlučili da zaprete štrajkom. To je, opet, prilično ražestilo poslovično hladnokrvnog premijera Zorana Đinđića. Iz njegovih istupa moglo bi se zaključiti kako pretnju sindikata u ovakvom trenutku smatra svojevrsnim podmetanjem klipova u točkove novoj vlasti. Dok vlada traži socijalni konsenzus, pojedini sindikati digli su se iz mrtvih, pa traže da budu o nečemu pitani - i to o čemu, baš o budžetu i poreskim zakonima.
       Sindikalni zanos u pojedinim slučajevima išao je dotle da se, na primer, u Nišu pretilo da će direktor tamošnje Elektrodistribucije biti smenjen ukoliko bilo kome zbog neplaćenih računa "iseče" struju. U "Niš Ekspresu" napravljena je čitava gužva zbog tvrdnje Sindikata "Nezavisnost" da je na delu krađa društvene imovine. U Beogradu je Sindikat "Nezavisnost" okupio tako malo aktivista na štrajku upozorenja, da je to izazvalo neskriveno zadovoljstvo konkurentskog Saveza sindikata Srbije.
      
       Istorija
       Jedino u čemu se ova dva sindikata uopšte slažu, jeste tvrdnja da je treći pretendent na sindikalno zastupanje, Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata (ASNS) zapravo novi "državni sindikat". Na ovu tvrdnju navodi ih pre svega okolnost što je lider ovog sindikata, Dragan Milovanović, prvo učlanio svoj sindikat u DOS i učestvovao u kampanji za obaranje Miloševića, a potom je postao ministar za rad u republičkoj vladi. Ovde ipak treba skrenuti pažnju na još jednu okolnost - Milovanović je jedini od svih lidera DOS-a po imenovanju za ministra podneo ostavku na predsedničko mesto u svojoj "bazi".
       Kad se pogleda novija istorija našeg sindikalnog pokreta i dodaju najnoviji događaji, opravdano je postaviti pitanje čemu uopšte služi, čime se bavi i šta objektivno može da postigne ova organizacija kod nas. Savez sindikata Srbije, sa (kasnije smenjenim) Tomislavom Banovićem na čelu, važio je za režimski sindikat koji je služio za amortizaciju socijalnih protesta, a u međuvremenu delio ulje, šećer i legendarne polutke. Sindikat "Nezavisnost" prati glas da je zapravo uspešno preduzeće za inkasiranje strane pomoći, a ASNS da je nacionalističko krilo, nastalo iz ovog drugog sindikata.
      
       Klasa
       U međuvremenu, gotovo je nestala radnička klasa u Srbiji. Deo se penzionisao, deo se preselio na prinudne odmore, na buvljake, automobilske haube, a ono što je ostalo, životari u propalim fabrikama. Opravdano se može posumnjati i da je naša radnička klasa prilično zaboravila da radi. Jedino čega je krajnje teško spremna da se odrekne, jeste samoupravljanje.
       Ono što je stara vlast uspela (svakako ne slučajno) da postigne, jeste da umrtvi takozvanu radničku klasu i da praktično onemogući masovne proteste. Upravo time sada sindikati prete Đinđiću i novoj vlasti, zato što ih ne uvažava kao socijalne partnere. Premijer im, opet, hladno odgovara da se prvo između sebe dogovore i konsoliduju, pa da se jave na razgovore sa vladom.
       "Zašto premijer vodi računa o našim unutrašnjim odnosima - i DOS je između sebe posvađan i razjedinjen, pa se to nas ne tiče. Suština je u tome da upravo Demokratska stranka svih ovih godina pokušava da od 'Nezavisnosti' napravi svoj sindikat, koji će biti potrčko, topovsko meso za štrajkove kad se ukaže politička potreba. Takav sindikat imao je i Milošević. E, mi na to ne pristajemo", kaže u razgovoru za naš list Branislav Čanak, predsednik Sindikata "Nezavisnost".
       Čanak demantuje da je njegov sindikat raspoložen da štrajkuje, naprotiv: "Besmisleno je štrajkovati kad nema novca. Nismo mi glupi da štrajkujemo kad je jasno da je kasa prazna. Ono što mi tražimo jeste da vlada pokaže znak dobre volje, da nas pozove na razgovor i time skine odgovornost sa sebe - u tom slučaju možemo radnicima reći kako smo bili, razgovarali i uverili se da više od onog što se nudi nije moguće dobiti", kaže Čanak.
       Dragan Milovanović, ministar za rad u Vladi Srbije, čudi se ovakvom "novom stavu 'Nezavisnosti'". U razgovoru za NIN Milovanović kaže: "Raduje me ako su shvatili da vlada ima hiljadu problema, od Haga do Kosova, a uz to se trudi da nekako privuče strani kapital, pa bi nam samo još štrajkovi falili. Nacija se odvikla od rada, stara je, bolesna je i još treba sad da štrajkuje. To bi u ovom trenutku nekim poslodavcima i odgovaralo, jer bi našli idealan izgovor što ne mogu da isplaćuju plate, da plate struju i vodu. Zato i neki poslodavci to sami podstiču", kaže Milovanović.
       Sadašnje pretnje vladi Milovanović tumači kao početak borbe na sindikalnoj sceni: "Nema vlade koja je više pregovarala i razgovarala sa sindikatom od ove. Ali, sindikat treba da se bavi svojim temama, radnim odnosima, pravima radnika, a ne da se meša u budžet i poreske zakone. Zašto onda postoji skupština od 250 poslanika i zašto su nam onda uopšte potrebni izbori? Ovakvim ponašanjem želi se na mala vrata vratiti samoupravljanje", smatra Milovanović.
       Branislav Čanak, ali i Milenko Smiljanić, novi predsednik Samostalnog sindikata Srbije, kategorički se protive tom stavu - oni smatraju da je i u svetu ustaljena praksa da sindikati budu socijalni partner koji se i te kako pita prilikom donošenja ovako važnih zakona. Smiljanić za naš list kaže: "Vlast uvek mora biti zabrinuta šta će sindikat da kaže ili uradi, ako zna da je on jak, a ne mlitav, neaktivan i nesposoban. Sindikat sam mora da se izbori za svoju poziciju. Radnici su trenutno najnezaštićeniji resurs."
      
       Promene
       Osim vlade, socijalni pregovarač trebalo bi da budu poslodavci, dakle direktori preduzeća. Oni su, pogotovu posle promene vlasti, izgleda do te mere uplašeni, dezorijentisani i marginalizovani, da ih ni "sopstveni" radnici i sindikati ne tretiraju kao drugu stranu u pregovorima, već se odmah obraćaju vladi. To je i logično, kad svaki srpski direktor društvenog preduzeća zna da za dva sata može biti smenjen. Uostalom, jedva su nekako zaustavljene masovne smene po firmama posle promene vlasti. U dobrom delu njih učestvovao je upravo sindikat "Nezavisnost". Branislav Čanak kaže da su sami radnici pozivali njihove aktiviste da priteknu u pomoć i zaštite imovinu. Na naše pitanje - da li je posao sindikata, ili možda finansijske policije, da otkriva malverzacije i menja direktore, Čanak odgovara: "Pa neko mora. Kad to ne radi država, moramo mi. Evo šta se desilo u GRO 'Rad'. Mi smo znali da se raznosi i ono malo preostale imovine, ali nismo reagovali da ne bismo bili optuženi da smo pučisti i sad je 1 700 ljudi na ulici. I ko će sad da brine o tim ljudima?", pita Čanak.
       Dragan Milovanović kaže da je DOS-u ovakvo ponašanje nanelo velike štete i napravilo grdne probleme, fabrike su prestale da rade, izgubile su poslove, prestale da isplaćuju plate.
       Ima, međutim, i preduzeća koja su izgubila dobre poslove jer direktori nisu mogli, ili nisu smeli da se izbore sa sindikatima. Zanimljivo je iskustvo koje nam je ispričala Ivana Veselinović, generalni direktor firme "Delta M". Ova kompanija sklopila je ugovore o lon poslovima (posao dorade) sa dvadeset srpskih fabrika konfekcije. Međutim, radnici u njima ili nisu želeli da šiju bele košulje pošto se lako prljaju, a strani naručilac je tražio baš bele, ili nisu očistili mašine pa su se košulje propisno isprljale, tako da ih je naručilac vraćao. Sindikati su podržavali radnike, direktori su bili nemoćni (jer svakog trenutka mogu biti samoupravno smenjeni), a "Delta M" je morala da nađe druge fabrike u Rumuniji, gde radnici ne prave pitanje - šiju šta im se donese. Sa ovim problemom, kaže Ivana Veselinović, "Delta M" će upoznati i premijera Đinđića - šteta je da umesto naših zarađuju rumunske fabrike.
       Kad već pominjemo inostranstvo, nije loše podsetiti da je tamo sindikalni pokret, osim toga što je jak, prilično i odgovoran. Svaki štrajk košta, pa se pre njegovog započinjanja mora znati odgovor na osnovno pitanje - ko će to da plati. To naglašava i Branislav Čanak: "Priprema za štrajk je kao priprema za bitku. Sama organizacija štrajka mnogo košta. A tek ako ne uspe, troškovi su pedeset puta veći. Krajnje je neodgovorno pozivati u štrajk bez egzistencijalnog pokrića. Ko ne obezbedi izdržavanje za ljude koji bi tom prilikom mogli ostati bez posla, ne počinje štrajk. Samo, na Zapadu u štrajku gube i poslodavci. Zato oni, kad im trošak pređe prag izdržljivosti, sami zovu sindikalne lidere na pregovore", kaže Čanak.
       Na pitanje ima li Samostalni sindikat novca da plati sve ove troškove kad pozove članstvo u štrajk, Milenko Smiljanić priznaje da - nema: "Mi nemamo strane donacije, živimo od sindikalne članarine." Onda bi, s te strane posmatrano, bilo sasvim neodgovorno pozivati radnike u štrajk ako ih to posle može koštati egzistencije. Ali, kod nas i u ovome postoji izvesna "anomalija" - teško da bi u nekoj našoj fabrici nastala masovna otpuštanja zbog učešća u štrajku. Drugo, mnoge fabrike ionako ne rade, pa se eventualni štrajk i ne primećuje.
       "Čak i kad sa sindikatima potpišemo sporazum, kao što je bio slučaj sa Sindikatom obrazovanja, oni ne mogu garantovati da njihovi članovi neće nastaviti štrajk. Tipičan primer su profesori gimnazija - sindikat bi valjda trebalo da odgovara što nije u stanju da im naredi da posle dogovora sa vladom obustave štrajk. U tom slučaju vlada bi imala legitimnog partnera", kaže ministar Milovanović.
      
       Pitanje
       Ako se sad ova priča okrene, moglo bi se postaviti i pitanje - koliko bi radnika zaista poslušalo svoje sindikalne lidere ako ih ovi sutra pozovu u štrajk. Pogotovu kad je razlog to što "nisu pitani" prilikom donošenja zakona. Da je cilj protesta povećanje plata, to bi veći deo radnika shvatio, ali je opet pitanje da li bi prihvatio. Ministar Milovanović kaže: "Od 5. oktobra do sada plate su sa 70-80 povećane na 145 maraka u proseku, a radi se još i manje nego ranije. Ne može se nerealno ni tražiti, niti obećavati spektakularan rast standarda preko noći."
       Branislav Čanak kaže da se nemački radnik može pozvati u štrajk sa zahtevom da mu plata sa 5 000 maraka poraste još 10 odsto. A kako mi da pozovemo ljude da štrajkuju i umesto 100 traže platu od 110 maraka? Niko neće prstom mrdnuti - to im ne rešava problem. NJima treba bar duplo povećanje. Sve ovo sigurno zna i premijer Zoran Đinđić, pa zato može da bude prilično ležeran. Ako i dođe do socijalnih potresa (što mnogi najavljuju već do jeseni), za to neće biti "zaslužni" slabi i posvađani sindikati.
       Šta od sindikata zaista može da očekuje radnička klasa čije interese pretenduju da zastupaju? S obzirom na to da je sve poskupelo, sigurno bi na dobar odziv naišle polutke, ulje i šećer, naročito ako može da se plati na rate. Mnogi su se, uostalom, zato i učlanjivali u dva-tri sindikata. Sindikat se ovde, priznaje i Milenko Smiljanić, prepoznaje po svojoj snabdevačkoj funkciji, bez obzira što on treba da se bori da radnik dovoljno zaradi, pa da sam kupi polutke. Uostalom, što se mi toliko gadimo na te polutke, pita se Smiljanić.
       Na polutke se, očigledno, ne žale ni radnici - na to su navikli. Najnovije istraživanje pokazalo je da svega dvanaest odsto radnika u Srbiji veruje kako im sindikati nešto značajnije u životu mogu pomoći.
      
       BILJANA STEPANOVIĆ