Vašington će nastaviti sa pritiskom jer se isplati, a ništa ne košta

      Slobodan Milošević je uhapšen, kako su Amerikanci i zahtevali, pre isteka roka od 31. marta. Ako je ta sitnica zbog šestosatne vremenske razlike kome promakla, onda treba reći da je Vašington tek ispraćao subotnje veče dok je u Beogradu pucala prvoaprilska zora u kojoj je Čedomir Jovanović ubedio Slobodana Miloševića da se ukrca u automobil koji će ga odvesti, ne u Hag, već u Centralni zatvor.
       I pre i posle toga srpski političari uveravali su lakoverne građane da hapšenje nema nikakve veze sa tvrdim američkim zahtevom da se bivši predsednik Jugoslavije nađe iza rešetaka pre nego što Vašington odreši kesu u kojoj je ostalo još pedesetak od ukupno sto miliona dolara, sa koliko je nagradio Jugoslaviju za rušenje američkog neprijatelja broj jedan. Među te političare ubraja se i Vojislav Koštunica, o kome većina Jugoslovena misli kao o časnom čoveku. NJegov je argument da je američka administracija još ranije nagovestila da će nastaviti da pomaže našu zemlju nezavisno od časa Miloševićevog hapšenja, te da je čak i poslovično odlično obavešteni "NJujork tajms" puna dva dana pre početka akcije hapšenja na naslovnoj strani obavestio javnost da je pozitivna odluka o nastavku pomoći već donesena, te da samo preostaje da bude obelodanjena.
      
       Nespretna akcija
       I jedno i drugo je tačno. Ni jedno ni drugo, nažalost, više nije proverljivo. Jugoslaviji niko nije držao nož pod grlom da bi hapsila Miloševića, ali predsednik Koštunica nikad neće biti u prilici da u praksi dokaže da je Jugoslavija i smela i mogla da se odupre američkom pritisku, a da za to ne snosi posledice sa kojima ne može izaći nakraj. To što je, inače, vrlo nespretna akcija hapšenja bez valjanog naloga započeta u petak 30. marta, lišilo je vlast prilike da potvrdi na delu da se u ovoj zemlji ne odlučuje po tuđem nahođenju, i da se ovde ne primaju ni naređenja ni šoping-liste koje dolaze izvana.
       Nije CIA cicija, reći će neko u šali, i ne bi Amerikanci mnogo zakerali oko dva ili tri dana gore ili dole, pre ili posle roka. Može biti, ali Beograd u svojoj revnosti nije ostavio prostora sumnji. Iz Vašingtona se kao iz aviona videlo i protumačilo sledeće: ovdašnjim vlastima se žurilo da sve učine u zadatom američkom roku; da se najrevnosnijim među njima, poput Žarka Koraća, žurilo da dobru vest jave i pre nego što se radosni događaj zaista desio (tragikomična scena u kojoj potpredsednik srpske vlade "nezvanično" potvrđuje uspeh neuspelog hapšenja ponavljana je iz sata u sat na Si-En-Enu, one umalo kobne noći između petka i subote); vlast nije prezala od prevare građanstva u pogledu ishoda hapšenja izvodeći predstavu sa džipovima pred Palatom pravde; predsednik vlade, čiji ministar unutrašnjih poslova hapsi, odriče svaku vezu sa događajima; svi se odriču neuspeha Dušana Mihajlovića da bi dva dana kasnije svi prisvajali uspeh Čedomira Jovanovića; vojska i policija razmenjuju optužbe; Jugoslavija, najkraće rečeno, u celini gledano, ima neprincipijelnu, beskarakternu i razjedinjenu vlast. Vlast koja, što bi Amerikanci rekli i što su Ričard Holbruk, Medlin Olbrajt, Kristijan Amanpur, senatori Mič Mekonel i Patrik Lejhi prošlog vikenda u bezbroj varijacija rekli, "dobro reaguje na pritisak". Zato su se svi kolektivno odmah dali na razradu novih oblika pritisaka koji će Beogradu "pomoći" da učini ono što mora.
       Iz Vašingtona se, osim nespretnosti i podela unutar DOS-ove vlasti, veoma dobro vidi još nešto. Vojislav Koštunica je jedini srpski političar na vlasti za koga Amerikanci znaju da se protivi Haškom sudu, i koji javno priznaje da mu se protivi iz dubokog uverenja - etičkog, političkog, pravnog i filozofskog. Jedino on u Miloševiću ne vidi samo gubitnika koji vuče zemlju za sobom u propast; jedino on u Miloševićevoj sudbini prepoznaje nešto veće i važnije od samog Miloševića. Koštunica se jedini ne trudi da stekne američku milost niti da učini Amerikancima po volji. Najpopularniji jugoslovenski političar je ujedno i jedini koji ikada spominje nacionalnu čast i dostojanstvo, ako već ne i jedini u DOS-u koji drži do tih vrednosti. Iz Vašingtona se jednako dobro vidi i to da popularnosti Vojislava Koštunice u zemlji najviše može da naškodi strah građanstva da će njegova tvrda principijelnost postati prepreka darežljivosti međunarodne zajednice prema Jugoslaviji, strah da će Koštunica na kraju stati između naroda i dolara. Vidi se da njegovi politički protivnici u DOS-u vide taj strah i računaju na njega. Da zato, u krajnjoj liniji, nemaju ništa protiv američkog pritiska, i da mu rado podležu, ne iz straha, već iz koristi.
      
       Lep primer
       Vašington sve to vidi, i neka se niko ne čudi ako tamošnji eksperti uveliko planiraju da svaku moguću ovdašnju pukotinu iskoriste u svoju korist. Vašington ovde ima s kim da radi i na koga da računa. Pre će igrati na Đinđića nego na Koštunicu, ne zato što ima dijabolične namere prema Jugoslaviji, već zato što im se interesi lepše i skladnije ukrštaju. Vašington će nastaviti sa pritiscima, ne zato što ima zle namere prema jugoslovenskoj demokratiji, već zato što se pritisak ovde isplati, a ne košta mnogo.
       Zato je hapšenje Slobodana Miloševića lep primer na kojem će ovdašnji profesori političkih nauka moći doveka predavati obavezno gradivo o uzajamnosti spoljne i unutrašnje politike jedne države. Nova vlast svakako je kanila da hapsi staru vlast; nije valjda mogla odbiti ponudu da dobrim tajmingom siromašnoj zemlji usput zaradi i pedeset miliona dolara? Naizgled ništa sporno. Ali udžbenička lekcija neće biti tako prosta. Uostalom, već je i Rojters shvatio: u njegovom izveštaju anonimne diplomate ocenjuju da je "američki pritisak pogoršao tenzije između Koštunice i Đinđića".
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ