Nije Sloba. Sada drugog zovu prvim imenom. Oni koje je nekada odabirao, sada su kao on, puno ih je, prave iste greške, hoće istu slavu, imaju isti broj telohranitelja. Zapad ga traži, postavlja rokove. Odbijaju, pregovaraju, pristaju. Kao i on - kada je sve jasno, kada više nije važno

      Pri kraju osamdesetih SFRJ se tresla kao i svaka građevina čiji je temelj izvučen. Velika nadanja i vreme velikih promena. Srbija želi nešto novo. LJudi na ulicama govore glasno i sve glasnije, trgovi postaju živi.       
       Hiljade ideja, jedni brane i učvršćuju sistem i partiju, traže redefinisanje SFRJ, drugi oskudno bogati znanjem i činjenicima sanjaju o mitovima i monarhiji. Nacionalno, anacionalno, kapitalizam, socijalizam, Jugoslavija, mošti, Tito, Lazar, čaše i kalendari sa baroknim likovima svetaca i dinastija, proslave svih datuma koji imaju veze sa Kosovom. Novi Sad, Bačka Palanka, Kosovska Mitrovica, LJubljana, Knin, višepartizam, unutarstranački pluralizam, brze pruge, gusle, Nova Pazova, Uskrs...
       Srbija nešto traži, nešto očekuje. Zapad je, kao i sada plaši, ali tada je zapad - Hrvatska, Slovenija. Srbija hoće nekog da voli, traži vođu. Vođa dolazi iz jedinog mesta iz koje Srbiji dolaze vođe, on dolazi iz vlasti. Razlikuje se od svih pre njega. On vozi "keca", ima trosoban stan, ima njen akcent i govori u pokretu među ljudima, govori o Kosovu na Kosovu.
       Prva srpska posleratna ljubav je rođena.
       Srbija ga voli, Srbija ga zove imenom, on je Sloba. Intelektualci, radnici, žene, borci, komunisti, monarhisti, on je njihov Sloba. Gazimestan, Ušće, Srbija se okuplja, politika - to su simboli. Nije istina da je mogao da isplanira, nije istina da je mogao sve da ih prevari i izmanipuliše. Srbija nije maloumna. Akademija u njemu vidi Nikolu Pašića, radnici - sposobnog direktora koji će im čuvati radna mesta, Srbi van Srbije - Petra Ujedinitelja, Crnogorci - zemljaka iz Lijeve Rijeke koji ih poziva u Beograd, žene - oca porodice koji ih razume i pomalo staromodno šarmira, komunisti - genseka koji će partiju preobući i sačuvati, nacionalisti - "Srbendu" koji će "crvene" rušiti iznutra, zapad - faktor na Balkanu sa kojim nisu sigurni šta da rade.
       On, fudbalski rečeno, nije tvorac igre, on loptu na malom prostoru krije, prenosi, dribla, on nema pregled igre. Igra od igrača do igrača, nema dugu loptu, ne odgovara na pasove, a od tima traži da pravi faulove za njega. Svi u njemu vide ono što žele, njegova krivica, ako je to za političara krivica, što ih pušta da sami izaberu, odbija da se opredeli.
       SFRJ se razbija; hoće da je sačuva, ali pušta Sloveniju; bez Slovenije nema SFRJ. Tvrdoglavo brani ideju Jugoslavije. Srbija i Crna Gora, uprkos zahtevima onih koji danas, sa amnezijskom zaštitom od pamćenja, propovedaju multikulturalizam i Evropu, postaju jedina građanska država na Balkanu - SRJ.
       U ludilu nacionalnih feuda gde nema mesta inovercima i inokrvnima uspeva da nametne građanski koncept uprkos svojoj partiji, uprkos javnosti, uprkos realnosti. To je možda njegov najveći uspeh i nešto što je danas opšteprihvaćeno i normalno, a tada nije bilo. Brani Jugoslaviju ali dopušta da odbranu preuzmu ljudi sa folklornim izgledom i folklornom misijom. Kokarde, brade, nedisciplina, zastave sa petokrakom, heroj Tepić, dobrovoljci, poraz, razočarenje, inflacija. Jugoslavije nema - hvata se velike Srbije. Gde je srpski grob, tu je srpska zemlja.
       Zapad se odlučio - njega neće. Brioni, Kutiljerov plan, London, Hag, Ženeva, Moskva, Vens - Oven, lord Karington... Hoće da prekine, on nije ratnik, ali sada više nije Sloba; za jedne je Milošević, za druge Sloba. LJudi oko njega veruju da je mitsko biće, da uvek zna, on više ne sme da se opredeli, da ih razuveri. Sve je na njemu, prihvata to. Ruka vođe je ruka iscelitelja. Z-4, Vens-Ovenov plan, prvi put on vidi dalje od igrača ispred sebe, ali prvi put mu ne veruju. Pale, skupština, neuspeh, ljut, poraz. Rat, zločini sa svih strana.
       "Istina" Karle del Ponte utiče na naš život, ali istina po kojoj postoje anđeli i njih nema samo u mom narodu - nije moja istina. Krajina pada. Petsto hiljada očajnih ljudi, ne samo Srba, već i svih onih koji nisu odbili da napuste san o zajedničkom životu, pogrom, egzodus, sramota, vrućina, nekažnjeni oganj i mač. Srbija veruje da nije kraj, on je pušta, ali ne čini ništa, ujeda za srce ćutnjom. Ostala Republika Srpska, borba traje. Granice velike Jugoslavije branio četnicima, granice velike Srbije - partizanima. Folklorni jedni i drugi, niko ne brani ono u šta ne veruje. U Srbiji nema politike, sve je "za" ili "protiv" njega. Isti oni koji ga sada šalju u Hag, prave ražnjeve sa Karadžićem i demostracije protiv Dejtona.
       Dejton, uspeh, počasti, faktor mira i stabilnosti, nada, Holbruk. Sloba. Izbori, pobeda, lokal-poraz. NJegove partije traže da ne prizna - prihvata, avantura, sukobi, kontramiting, Gonzales, leks specijalis, nadbrojan, sve ređe Sloba. Zapad se ponovo odlučuje: neće njega. Šarmira protivnike. Nije bilo tog ko mu se nije odazvao ili se ne bi odazvao ako ga pozove. Svesno ih pušta da veruju da ih je izabrao da će postati kao on, dok njihove pristalice demonstriraju, vođe te iste mase odlaze kod njega i to kriju od svojih, veruju da ih je izabrao. Preuzimaju od njega autoritet, autokratiju, kome je do morala, nek ide u crkvu, on je šarmantan. Koalicije sa onima koje je hapsio. Malobrojni, koji su dotle išli sa njim levo, odbijaju da ga prate u desno. To mu nije važno, puno je onih koji ostaju, čekaju so iz vladareve ruke. Socijalno raslojavanje, šverc, bogate se - on vlada. Kosovo, referendum, Rambuje, rat, bombardovanje, hrabrost, most, istina, pobeda, poraz, Kumanovo, kraj...
       Ne prihvata da je potpisao da najskuplja reč više nije tu. Tvrd, pregovori, pucanje, potpis. Uvek kasno i kada više nema čime da se trguje. Obnova, mostovi, izdaja, patrioti, pobeda nikome vidljiva. Sada on veruje da je mitsko biće. Otuđenost. Izbori. Partije dobijaju, on gubi, a ako on gubi, ni partije neće ostati, on je temelj, ne priznaje, rudari, buldožeri, poraz, kongres, izbori, poraz...
       Nije Sloba. Sada drugog zovu prvim imenom. Oni koje je nekada odabirao, sada su kao on, puno ih je, prave iste greške, hoće istu slavu, imaju isti broj telohranitelja. Zapad ga traži, postavlja rokove. Odbijaju, pregovaraju, pristaju. Kao i on - kada je sve jasno, kada više nije važno.
       Palata pravde, lažni džipovi, smene straže, pa privođenja, pa u stvari hapšenja, ljudi sa čarapama na glavama. Zanemarivanje prava i procedure, smešno, tužno, Stejt department, nije dovoljno, kasnite, prvi korak, još. Vojska, kreni - stani; policija, kreni - stani. Srbija, birala ga tri puta, više neće, ali joj muka od Del Ponteove. Čarape na glavu, ništa naučeno, čak ni da se dostojanstvo države čuva zakonom i sakrivanjem političkih strasti i kada su neminovne i svima vidljive. On ih razume, jer vidi i zna da su izašli iz njegovog šinjela i da idu njegovim tragom. Čarape na glavu, Si-En-En, Hag, Tim Maršal, narodne straže, ništa naučeno.
      
       ALEKSANDAR VULIN
      
       (Autor je predsednik Partije demokratske levice)