1941, 20. avgust. U Požarevcu, rođen Slobodan Milošević, drugi sin Svetozara i Stanislave. Majka je bila učiteljica, otac profesor katehizisa i srpskog i ruskog jezika. Posle rata otac je napustio porodicu o kojoj je nastavila da se stara majka Stanislava.
      
       1959, januar. Slobodan Milošević je kao gimnazijalac primljen u Komunističku partiju.
      
       1963. Kao predsednik partijskog komiteta Pravnog fakulteta, u toku rasprave o promenama Ustava, Slobodan Milošević je predložio da se predviđeni naziv Federativna Socijalistička Republika Jugoslavija promeni u Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija da bi se više istaklo socijalističko obeležje države. Tako će i biti.
      
       1965, 14. mart. Venčanje sa Mirjanom Marković, koja će ostati njegov pratilac i spiritus movens do poslednjih dana u politici.
      
       1966. Posle završenog Pravnog fakulteta zapošljava se u kabinetu gradonačelnika Beograda Branka Pešića kao referent za informisanje.
      
       1984. Slobodan Milošević dolazi na uticajno mesto predsednika Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda. Zapažen je po svojim represivnim i restriktivnim metodima, između ostalog po kampanji za zaustavljanje štampanja sabranih dela Slobodana Jovanovića.
      
       1986, januar. Za predsednika CK SK Srbije, uprkos otporima, na zalaganje Ivana Stambolića, izabran je Slobodan Milošević.
      
       1986, septembar. Memorandum SANU. Obelodanjeno je postojanje dokumenta, posle čega je Milošević započeo svoj uspon na vrh, tako što se prvo obrušio na njegovu nacionalističku sadržinu, da bi zatim prihvatio ideje iz Memoranduma, pretvorivši njegove tvorce u svoje sledbenike.
      
       1987, april. Skup Srba i Crnogoraca u Kosovu Polju. Milošević, nepovratno se distancira od Albanaca, i tako se kandiduje za nacionalnog vođu. Događaj je obeležen rečenicom "Niko ne sme da vas bije."
      
       1987, maj. Slučaj "Student". Navodna uvreda druga Tita u tom listu bila je povod da se započne s akcijom koja je dovela do ustoličenja partijskih konzervativaca u SK sa Miloševićem na čelu. Akciju je predvodio Dušan Mitević. "Opozicija je osvojila udruženja, sada se bije bitka za štampu... Redakciju NIN-a treba rekonstruisati", rekao je tada Milošević.
      
       1987, septembar. Osma sednica. Miloševićev obračun sa Ivanom Stambolićem, Dragišom Pavlovićem i ostalim protivnicima u SKS. Konačna pobeda i uzdizanje Miloševića kao neprikosnovenog autoriteta u Partiji i u Srbiji.
      
       1988, leto i jesen. Sezona mitinga. Na talasu nezadovoljstva izazvanog albanskim šovinizmom i separatizmom Milošević okuplja Srbe i postaje harizmatični nacionalni vođa.
      
       1988, 6. oktobar. "Jogurt-revolucija". Serija mitinga iskorišćena je za obračun sa vojvođanskim rukovodstvom koje je, koristeći ustavni položaj, pružalo otpor Miloševićevoj ofanzivi. Dezorijentisani vojvođanski funkcioneri su pokušavali da spreče krizu sastankom sa Miloševićem. "Na dnevnom redu nije diskusija, na dnevnom redu je istorija", rekao je.
      
       1988, 19. novembar. Miting na Ušću. Zamišljen kao kruna svih mitinga. Milošević pokazuje privrženost Kosovu, Jugoslaviji i, u manjoj meri, komunizmu.
      
       1989, februar. Štrajk u rudniku Stari trg. Milošević helikopterom dolazi u Prištinu ne bi li zaustavio krizu. "Šok e šoće, mir dita", pozdravio je okupljene. Pokušaj je završen neuspehom.
      
       1989, februar. Cankarjev dom. Kao odgovor na podršku koju je albanski separatizam dobio na skupu u Cankarjevom domu, u Beogradu započele demonstracije, propraćene masovnim protestima i u drugim gradovima Srbije. "Uhapsite Vlasija", tražili su demonstranti. "Biće uhapšen!", obećao je Milošević i održao reč.
      
       1989, 28. jun. Gazimestan. Trijumfalni miting povodom 600 godina Kosovskog boja kojim je Milošević definitivno ustoličen kao srpski vođa u očima svojih protivnika i celog sveta. Pozivu na svečanost se odazvao gotovo sav diplomatski kor, osim ambasadora SAD Vorena Zimermana, što Milošević nije oprostio.
      
       1989. 12. jul. Intervju u pariskom "Mondu". Ideološko "vjeruju" Slobodana Miloševića i zalaganje za "bespartijski pluralizam". "Partije su samo jedna frakcija mogućeg organizovanja društva, one ga ne mogu u celini predstavljati."
      
       1990, januar. Vanredni kongres SKJ. Milošević nastoji da održi privid opstanka SKJ uprkos tome što je sednicu napustila slovenačka delegacija. Ipak, Slovencima se pridružuju i Hrvati. Miloševićev plan nije uspeo.
      
       1990, 16. jul. Osnovan SPS i nasledio imovinu SKS i SSRN. U poslednjem trenutku, Milošević se odlučio za socijalističku, a ne socijaldemokratsku orijentaciju.
      
       1990, decembar. Prvi višestranački izbori. Milošević superiorno pobeđuje u prvom krugu, a SPS ostvaruje ogromnu većinu. Tokom izborne kampanje Milošević formulisao ideju da "kao što drugi imaju pravo da se otcepe, tako Srbi imaju pravo da ostanu u Jugoslaviji", što je kasnije iskorišćeno da mu se pripiše ideja "svi Srbi u jednoj državi".
      
       1991, 9. mart. Velike antimiloševićevske demonstracije predvođene SPO-om. Posle kratkotrajne krize i izvođenja tenkova na ulice, posle nagodbe s opozicijom, Milošević se konsoliduje.
      
       1991, 16. mart. Zatvoreni sastanak s predsednicima opština. "Ako ne umemo dobro da radimo, umemo da se tučemo", rekao je Milošević.
      
       1991. 25. mart. Sastanak u Karađorđevu sa hrvatskim predsednikom Franjom Tuđmanom. Na dnevnom redu je podela Bosne.
       1991, proleće. Kriza Jugoslavije. Slovenija i Hrvatska otvoreno kreću putem nezavisnosti, Milošević već planira Jugoslaviju bez otcepljenih republika. Ako se jedna republika odvoji, Jugoslavija ne postoji, rekao je Vasil Tupurkovski, predstavnik Makedonije. "Malo morgen", odgovorio je Milošević.
      
       1992, jun. Vidovdanski sabor. Stotine hiljada ljudi nekoliko dana demonstrira protiv Miloševića pred Saveznom skupštinom. Pritisnut protestima, sankcijama uvedenim zbog rata u Bosni i spornim legitimitetom saveznih izbora iz maja koje je opozicija bojkotovala, Milošević dopušta da na čelo Jugoslavije dođe Dobrica Ćosić, a na mesto premijera biznismen iz Amerike Milan Panić.
      
       1992, decembar. Savezni parlamentarni i republički predsednički izbori. Miloševića ugrožava Panić, koji se, sa mesta saveznog premijera, kandidovao za predsednika Srbije. Posle bezobzirne medijske hajke na Panića, Milošević pobeđuje u prvom krugu, a njegova partija pobeđuje na skupštinskim izborima.
      
       1993, jun. Smenjivanje Ćosića. Velike demonstracije koje predvode SPO i Vuk Drašković završavaju hapšenjem Vuka Draškovića i njegove supruge Danice. Posle pritisaka i Draškovićevog demonstrativnog "štrajka glađu" Milošević amnestira Draškovićeve.
      
       1993, decembar. Parlamentarni izbori u Srbiji. Posle ekonomskog sloma i hiperinflacije, suočen sa mogućnošću pada vlade Nikole Šainovića kad je prestala podrška koju je manjinska vlada imala od poslanika SRS, Milošević je raspisao izbore "zbog blokiranja mehanizma odlučivanja". Socijalistička partija ostvaruje relativnu većinu i formira vladu zahvaljujući poslanicima Nove demokratije koji su posle izbora promenili stranu.
      
       1994, januar. Program monetarne reforme. Sa Miloševićevim blagoslovom, Dragoslav Avramović započinje uspešan program ekonomskog oporavka kojim je zaustavljena inflacija i popravljen standard.
      
       1994, avgust. Blokada na Drini. Posle više neuspelih međunarodnih mirovnih inicijativa, podržanih iz Beograda, Milošević odlučuje da izoluje bosansko-srpsko rukovodstvo, prepuštajući sudbini bosanske Srbe u ime kojih je i započeo rat.
      
       1995, 21. novembar. Dejtonski sporazum. Posle poraza srpskih snaga u Krajini i u zapadnoj Bosni Milošević je potpisao mir, zajedno s Franjom Tuđmanom i predsednikom BiH Alijom Izetbegovićem.
      
       1995, 28. novembar. Pod predsedništvom Slobodana Miloševića, GO SPS razrešio funkcija ranije odane saborce Borisava Jovića, potpredsednika partije, Mihaila Markovića i Milorada Vučelića.
      
       1996, novembar. Miloševićeva koalicija (SPS, JUL i ND), na talasu nove saradnje sa međunarodnom zajednicom dobija savezne izbore, ali gubi lokalne. Ne mireći se sa porazom, čiji je značaj uglavnom simboličan, započinje kampanju lažiranja izbornih rezultata i suočava se sa masovnim i stalnim demonstracijama.
       1996, decembar. Felipe Gonzales, na čelu međunarodne komisije koja je došla na poziv Savezne vlade, overava pobedu opozicije na lokalnim izborima i sugeriše priznavanje izbornih rezultata. Demonstrantima u Beogradu Milošević suprotstavlja miting svojih pristalica koji se, uprkos pojedinačnim žrtvama, završava bez masovnog građanskog sukoba.
      
       1997, februar. Takozvanim lex specialis-om Milošević, posle tromesečnih neprekidnih demonstracija, priznaje pobedu opozicije u gradovima i opštinama.
      
       1997, 15. jul. Izabran prvi put za predsednika SRJ, umesto Zorana Lilića.
      
       1998, proleće-leto. Započinje oružani sukob sa Albancima na Kosmetu.
      
       1998, april. Referendum "protiv stranog mešanja". Uz podršku drugih parlamentarnih stranaka, SRS i SPO, Miloševićeva inicijativa dobija superiornu podršku.
      
       1998, maj. Slobodan Milošević imenuje Momira Bulatovića za saveznog premijera, u samo predvečerje izbora u Crnoj Gori na kojima će Momir Bulatović biti poražen.
      
       1998, septembar-oktobar. Pretnja NATO-a. Posle pregovora sa Ričardom Holbrukom Milošević postiže sporazum o povlačenju srpskih snaga s Kosmeta i dolasku međunarodne posmatračke misije.
      
       1999, mart. Rambuje. Srpska delegacija, koju je formalno predvodio predsednik Srbije Milan Milutinović, odbija ponuđeni sporazum koji su Albanci prihvatili.
      
       1999, maj. Haška optužnica. U jeku agresije NATO-a, Luiz Arbur, tužilac Haškog tribunala, saopštava da je pokrenut postupak protiv Slobodana Miloševića zbog ratnih zločina. Optuženi su i Nikola Šainović, Vlajko Stoiljković, Dragoljub Ojdanić i Milan Milutinović.
      
       1999, 10. jun. Kraj bombardovanja. Slobodan Milošević "čestitao mir", najavio obnovu i obećao objavljivanje imena svih poginulih.
      
       2000, jul. Raspisao redovne savezne i prevremene predsedničke izbore za 24. septembar.
      
       2000, septembar. Na izborima ga je porazio protivkandidat Vojislav Koštunica, i gubi većinu u Saveznoj skupštini. Pokušava da pomoću oprobanih manipulacija izdejstvuje drugi krug predsedničkih izbora, na šta opozicija odgovara demonstracijama i generalnim štrajkom.
      
       2000, 5. oktobar. Demonstranti zauzimaju Saveznu skupštinu i zgradu Radio-televizije. Policija i vojska ne mogu ili neće da ga zaštite.
      
       2000, 6. oktobar. Milošević priznaje poraz posle posredovanja Igora Ivanova, ruskog ministra inostranih poslova, i čestita pobedu Vojislavu Koštunici, nastojeći da svemu da privid legalizma.
      
       2000, novembar. Iako teško poražen i praktično u kućnom pritvoru, Milošević je na vanrednom, Petom kongresu svoje partije opet izabran za predsednika.
      
       2001, 1. april. Posle dvodnevnog odbijanja da se odazove sudskom pozivu, preteći čak i oružanim otporom, Milošević, okružen porodicom i poslednjima među svojim sledbenicima, prihvata sudski poziv i odlazi u istražni zatvor.