Ako je za Srbiju, njene građane i srpski narod u celini bilans Miloševićeve vlade bio katastrofalan, to se ne bi moglo reći za antijugoslovenske nacionaliste i separatiste

      Osnovna karakteristika Slobodana Miloševića jeste da je on genije destrukcije. Sve čega se dohvatio, dakle, svih temeljnih vrednosti u čiju je navodnu odbranu usmeravao svoju politiku, on je zapravo uništio. Svoj uspon na političku scenu Srbije započeo je odbranom "lika i dela predsednika Tita" i odbranom prava srpskog naroda na Kosovu. Kulminaciju je doživeo ponovnim uspostavljanjem "jedinstvene Srbije". Zatim je ustao u odbranu "jedinstva Saveza komunista Jugoslavije", potom "jedinstva Jugoslavije", da bi u procesu raspada Jugoslavije ustao u odbranu srpskog naroda u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Bilans njegovog jugoslovenskog angažovanja je da već deset godina ne postoji ni Savez komunista Jugoslavije ni Jugoslavija, a lik i delo predsednika Tita se valja na stratištu istorije. Bilans Miloševićevog angažovanja za prekodrinske i kosovske Srbe jeste da Srba više nema u većem delu Krajine i Slavonije, takođe ni na Kosovu. Rezultat Miloševićeve politike jedinstvene Srbije je da je Kosovo oteto od Srbije, a da je daljnje postojanje njegove vlastite tvorevine Savezne Republike Jugoslavije ozbiljno dovedeno u pitanje. I ne samo to: Srbija je razorena, njena ekonomija uništena, a država i narod zadobili su status evropskih i svetskih parija.
       Sve do rata NATO-a protiv Srbije, Milošević je svoje poraze uspeo politički da učini komfornim, a propagandno da ih predstavi kao pobede. U izvesnom smislu oni su i bili njegova pobeda. Naime, svi politički potezi služili su jednom jedinom cilju: usponu na vlast, potom održanju i učvršćenju lične moći. I bez obzira na stvarni rezultat, oni su uspešno poslužili ostvarenju osnovnog motiva njegove politike. Upravo u tome, kao i u uspešnom nametanju svakog poteza vlastite promašene politike kao opšteg i jedinog mogućeg načina ispoljavanja srpskog nacionalnog interesa, ogledala se genijalnost Miloševićeve destrukcije.
       Drugim rečima, sve do leta 2000, Milošević je uspešno određivao pravila igre u političkom, ekonomskom i socijalnom životu Srbije. Istovremeno, on je u višestranačko političko nadmetanje ušao kao neprikosnoveni harizmatski lider: doduše, počev od 1993. g. njegova se harizma neprestano topila, ali veoma polako. Istovremeno, Milošević je tokom svih tih godina kontrolisao ne samo formalnu vlast, već i stvarnu moć nasleđenu od komunističkih vremena: vojsku, policiju i državne fondove. Uspelo mu je da nametne pravila političke igre, i to ne samo u načinu na koji se vlast legitimiše nego i u predmetu sadržaja i svrhe reprezentativne demokratije i izbornog nadmetanja. Naime, sve ovo vreme, jedino političko pitanje u Srbiji bilo je srpsko nacionalno pitanje. S obzirom na to da je čvrsto držao u svojim rukama državu i bio oličenje stvaranja državnosti u toku procesa raspada Jugoslavije, tzv. demokratska opozicija (osim Građanskog saveza) neprestano je bezuspešno pokušavala da mu na nacionalnom pitanju preotme primat ubeđujući birače da je ona, a ne Milošević, pravi reprezent nacionalnih interesa. Na taj način Miloševiću je uspelo da između sebe i svih opozicionih političara napravi temeljnu distancu: on je državnik, a svi oni su "političari" u pežorativnom značenju te reči.
       Podršku koju je dobio tokom rata protiv Jugoslavije Milošević je pokušao neposredno da pretvori u podršku režimu. On je patriotizam preveo kao autoritarizam. Posle rata, umesto priznavanja činjeničnog stanja, dakle da je NATO oteo Kosovo od Srbije, da je za vreme rata izvršeno nečuveno nasilje i kriminal nad albanskim civilnim stanovništvom, a kao rezultat rata nad srpskim, Milošević je govorio o pobedi i o tome da Srbija i pod režimom sankcija i međunarodne izolacije može da obnovi razorenu infrastrukturu i ekonomiju.
       Milošević je uspeo da punih deset godina, sve do septembarskih izbora, neprikosnoveno nameće pravila igre. Živeći u virtuelnom svetu, povukao je za sebe katastrofalan potez pretvaranjem izbora predsednika SRJ u čin neposrednog biranja od strane naroda. Time je naterao razjedinjenu opoziciju da se ujedini oko jedne neiskompromitovane ličnosti i da na taj način izbore pretvori u referendum "za" ili "protiv" Miloševića. Na sreću svih nas, šansu da postane lider veoma moćne opozicije, zapravo 4. oktobra još mnogo moćnije od izabranog predsednika SRJ i DOS-a, Milošević nije uopšte uzeo u obzir. U skladu sa kontinuitetom destrukcije, odbijajući da prizna rezultate izbora, uspeo je da u prvoj nedelji oktobra destruiše vlastitu stranku i dobar deo neformalne moći na koju se oslanjao. Istovremeno, omogućio je Vojislavu Koštunici da se pojavi kao istinska državnička i integrirajuća ličnost, koja je najzad uvela sve građane Srbije u političku zajednicu Srbije.
       Miloševićevu harizmu kao neospornog nacionalnog lidera "svih Srba" nisu stvorili njegovi partijski drugovi nego nacionalne uzdanice: akademici, pesnici, književnici, filozofi, ukratko takozvani intelektualci. Na vlasti su ga održavali policija, sudstvo, kriminalizovane ekonomske strukture i novinari. Kao i nacionalne uzdanice, svi oni i nadalje sede na svojim radnim mestima. Novinari su samo promenili gospodara, a nacionalne uzdanice se prave kao da se ništa nije dogodilo. Zasad, sistem koji je stvorio Milošević nadživeo je svog tvorca. Promenom vlasti, bar do sada, nisu dovedene u pitanje kriminalizovane ekonomske strukture i policija. Osnovne autoritarne strukture društva: vojska, školstvo i crkva ostale su netaknute. Politički sistem, takođe.
       Ako je za Srbiju, njene građane i srpski narod u celini bilans Miloševićeve vlade bio katastrofalan, to se ne bi moglo reći za antijugoslovenske nacionaliste i separatiste. Bez Miloševića, njihov posao od LJubljane do Prištine bio bi daleko teži i neizvesniji. Bio je odličan instrument NATO-a a bivšem američkom predsedniku je takođe sasvim dobro poslužio za prevazilaženje bračnih problema i neugodne optužnice za zloupotrebu službenog položaja.
      
       LASLO SEKELJ
      
       (Autor je saradnik Instituta za evropske studije u Beogradu)