Slobodan Milošević je državnik bez vizije, nepredvidljiv, a viziju nije mogao imati jer je državnik bez ideala

      Ličnošću Slobodana Miloševića bavim se petnaestak godina. I što više o njemu znam, teže ga razumem. Sve što je radio, teško je dovesti u logičnu vezu. On je vladar bez identiteta, političar događaja i sticaja okolnosti.
       Na počecima karijere ostavljao je utisak čoveka predanog komunizmu. "Mali Lenjin!", s ushićenjem su govorili njegovi saradnici dok se, kao predsednik komunista Beograda, dugim koracima, sa rukama na leđima, šetao kabinetom i izdavao partijske naloge. Vreme je, međutim, pokazalo da on, sem vlasti, ničemu nije robovao. Kao što je bio "dobar komunista", bio je i "dobar nacionalista", ratoborni vođa i mirovnjak. Nijedna ga ideja nije zagrevala sa doslednom istrajnošću. Deklarisao se kao Srbin, nasuprot roditeljima i bratu, Crnogorcima, ali svoje nacionalno poreklo nije isticao, niti je posećivao svoju dedovinu, LJevorečke Tuzi. Više nego ijednom nacionalnom predvodniku, na srcu mu je ostala nekadašnja Jugoslavija u čijem je razaranju zdušno učestvovao. Nacionalizam je raspaljivao i udahnuo mu smrtonosnu moć, da bi učvrstio svoj vladarski položaj, a istovremeno se sećao Titovog perioda u kojem je "proživeo najlepše godine".
       U životu je imao dosta prijatelja i saveznika, a izuzimajući svoju porodicu, posebno suprugu Mirjanu, nikom nije zauvek bio odan. LJude je tretirao kao biološki materijal i delio ih na podanike i neprijatelje. Ništa između toga. Iskoristio je komuniste i antikomuniste, nacionaliste i Jugoslovene, četničku emigraciju, inteligenciju, Crkvu i prekodrinske Srbe. A sve je odbacio kad su mu postali suvišni. Vođstvo Pala, koje je podsticao na pobunu i politički usmeravao, prezirao je i potcenjivao. Na uzgrednu Holbrukovu poštapalicu "vaši prijatelji", osorno je odgovorio: "Oni nisu moji prijatelji, oni su šit(govnari)!"
       Mada je njegova vladavina mešavina lukavstva i podvala, liderske veštine mu se ne mogu osporiti. U njegovom ponašanju smenjivali su se arogancija, oportunizam i kukavičluk, a iz svega je izvlačio ličnu korist. Svoju gubitničku politiku, koja je počinjala nasiljem i završavala se kapitulacijom, nametao je u očima javnosti u pobedonosne lovorike. Nikada nije ispoljio grižu savesti, niti je razmišljao da je, možda, u računu pogrešio. U svim prilikama je isticao svoju nadmoćnost, da samo on može ono što drugi ne mogu. No, iza ove potrebe da pokaže superiornost čoveka koji sve drži u malom prstu, krila se ličnost promenljive ćudi koja ima svoje padove, strahove i klonuća, karakteristična za depresivne ljude, obuzete strepnjom da ne izgube ono što su stekli.
       U državničkim poslovima nije se trudio da uspostavi ravnotežu između moći i mogućnosti. Sve što je radio, radio je usitnjeno i na parče, u političkom nadmudrivanju i u panici za očuvanjem vladarskog položaja, a gubio je meru i u otporu i u popuštanju. I kad je postavljao visoke ciljeve i kad je odstupao, išao je iznad mogućih granica. Poštovao je samo ono čega se plaši i od njega se najviše moglo dobiti pretnjama i silom. Na sve je pristajao kad je ugrožen, ali nikada se do kraja nije predavao: ustupci su mu bili kratkotrajni, koliko da predahne i ojača. U osnovi, on je državnik bez vizije, nepredvidiv, a viziju nije mogao imati jer je državnik bez ideala. Godio mu je položaj lidera kojim se "ceo svet bavi" i iz toga je izvlačio zaključak o sopstvenoj veličini.
       Najbolje se osećao u vanrednim situacijama: normalne prilike ga parališu. Stvarao je nered i uspevao da uveri narod da ga jedino on može spasiti od nereda. Istovremeno je bio i piroman i vatrogasac. U razgovorima je uvek ostavljao prostor za manevrisanje, a moglo mu se verovati samo onda kada istina odgovara njegovim potrebama. Pored svega, umeo je da pridobije naklonost i nije bez duha. Mnogi strani predstavnici ističu njegovu pregovaračku tvrdokornost, ali i učtivost i strpljenje.
       Nepoverljivost je jedna od upadljivih Miloševićevih osobina. Sve je radio u ilegali: i godišnje odmore je držao u tajnosti. "Kad bi moja kosa znala kakve su mi namere, ja bih je odsekao", citirao je, u krugu prijatelja, izjavu jednog američkog generala. Po prirodi prikriven, prema svima sumnjičav, voleo je dogovore bez svedoka. Retko se služio papirima i nervirali su ga ljudi koji nešto beleže. Iza sebe je ostavio malo pisanih tragova i istoričari koji se budu oslanjali na dokumenta teško će razumeti njegovu ličnost. U vreme pregovora u Karađorđevu, sa Klintonovim savetnikom Robertom Frejžerom, nikoga nije bilo u njegovoj blizini. Kada je trebalo otkucati dogovoreni tekst, svedočio je pokojni Frejžer, ispostavilo se da ni daktilografkinje nije bilo.
       Obaveštenost mu je bila ograničena i svedena na policijske izveštaje i mišljenje supruge. No, ono što ga zanima, a to je ponašanje njegovih saradnika i opozicije, u to je bio dobro upućen. Više je znao o opozicionim liderima nego što su oni o sebi znali.
       Mada je istupao kao vođa sa narodnom podrškom, plašio se javnosti i osećao se uznemireno u prisustvu masa. Lider koji je stekao slavu na talasima populizma, sa mukom je izlazio pred narod, a istupao je samo onda kada to nije mogao izbeći. Nije obraćao pažnju na uobičajenu državnu etikeciju. Ne pamte se njegovi spontani susreti sa građanima, posete humanitarnim ustanovama i prigodne solidarnosti sa paćenicima. Želeo je da se predstavi kao jaka ličnost koju ništa ne dodiruje.
       U prikazu njegove ličnosti, koja se, inače, ne može objasniti terminima normalnog portretisanja, nedostaje jedan važan izvor, možda važniji od političkih svedoka. To su lekari Vojnomedicinske akademije u koje su supružnici Milošević jedino imali poverenje i kojima su se često obraćali zbog svojih psihofizičkih problema. Nalazi o njihovom zdravstvenom stanju čuvani su kao velika tajna i pokušaj autora ovih redova da utvrdi kakve su njihove tegobe, ostali su bez uspeha.
       Najzad, ko je Slobodan Milošević? Da bi se odgovorilo na ovo pitanje, trebalo bi prethodno objasniti ličnost Mirjane Marković. U istoriji Srbije nije bilo žene koja je imala toliki uticaj na državne poslove koliko je imala profesorka Marković. Ona je krčila put Slobodanovoj karijeri, ona je, u dobroj meri, i uništila njegovu karijeru, kao bube bogomoljke koje, posle oplođenja, proždiru mužjaka. U sećanju Srba ostaće upamćena kao jedina žena čija je ljubav plaćena bezgraničnom vlašću.
       NJih dvoje su mladost proveli zajedno, zajedno su se kroz život probijali, osvajali vlast i vladali Srbijom. Prvi put su sada silom razdvojeni: on je u zatvoru, ona u nekadašnjoj Titovoj vili, zvanoj Mir, i to je, kako je izjavila, "prvo jutro njene samoće". Teško je zamisliti ovaj njihov rastanak, i na nastavak ove mučne priče, verujem, neće se dugo čekati, sa svim neizvesnostima.
      
       SLAVOLJUB ĐUKIĆ
      
       (Autor je objavio četiri knjige o Slobodanu Miloševiću i njegovom režimu: "Kako se dogodio vođa", "Između slave i anateme", "On, Ona i mi", "Kraj srpske bajke")