NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Sapunska opera

Bankarski činovnik Slobodan Milošević postao je to što jeste/ono što je bio uz pomoć televizije. Direktni prenos famozne Osme sednice jedan je od najznačajnijih datuma u našoj televizijskoj istoriji ili je, još bolje rečeno, televizija tog dana odlučila o krvavoj deceniji naše istorije. Ali, o tome se već davno sve zna

      Milošević i televizija, čiji dalji odnos tokom godina raspleta nije tema ovih redova, ponovo su se sudbinski spojili trinaest godina posle Osme sednice, na uglovima beogradske Užičke ulice. Televizija je direktno prenosila njegovo hapšenje. Taj simbolički ponovni susret pokazao je kako su se i koliko televizija i Milošević u međuvremenu izmenili: direktan prenos definitivnog pada onoga čija se moć nad našim životima činila večnom, bio je sasvim drugačija predstava od direktnog prenosa njegovog ustoličenja u gospodara sudbine.
       Akcija hapšenja bivšeg srpskog i jugoslovenskog predsednika, koja je potrajala gotovo puna dva dana, ličila je spolja na jednu od onih životnih drama čijim se posredovanjem televizija ustoličila kao medijska sila iznad svih drugih. Ali su reakcije bile donekle neočekivane baš sa stanovišta te aksiome. Nasuprot razumnom očekivanju da će ovaj čin biti zdušno podržan u srpskom javnom mnjenju, televizijski gledaoci su, katkada čak i demonstrativno, čekajući u redu pred kasom lokalne piljarnice, izražavali svoje simpatije za opkoljenog Miloševića, iako su, u najvećem broju slučajeva, te simpatije protivurečile njihovim ličnim političkim stavovima i ubeđenjima.
       Ovo potvrđuje staru istinu da televizija pridaje događajima smisao koji nije u osnovi samih tih događaja. To bi, u najmanju ruku, moralo da znači kako je televizija i ovog puta zašla iza događaja. Ona je, prosto, otkrila kako je akcija izvedena trapavo - o čemu i inače ne može biti spora - bez koordinacije (dve vlade, vojska i policija) i sa mnogo nepotrebnog preterivanja, koje je moglo izazvati tragične posledice. Gde se bivši diktator hapsi tako što mu, poput poštara, zvoniš na vrata dva puta? Na jeziku brzi Velja Ilić (Jedan je Velimir Ilić! - pevale su "delije" na Topčiderskoj zvezdi) pohitao je da sve to nazove cirkusom. Verovatno je u pravu.
       No, jedna rečenica iz "Politikinog" izveštaja o događanjima u zoru 1. aprila, kada su izmoreni gledaoci televizije već iščekivali ono poslovično aprili-li-li, preciznije markira suštinu fenomena. Kaže, naime, "Politikin" novinar da je drama na Dedinju povremeno podsećala na svojevremene muke Latinske Amerike da bivšim diktatorima nekako, makar i pomalo egzotičnim metodama, objasni kako više nemaju moć odlučivanja. Tamošnji noviji diktatori, koji su se vlasti takođe dokopali kao demokratski reformatori, naučili su tu lekciju, pa na vreme zbrišu u Japan. Slobu nije htela ni Kuba. Otkuda, međutim, kolegi iz "Politike" ovakve (pomalo zakasnele) asocijacije? Otuda što je on, kao i svi mi, gledalac latinoameričkih televizijskih serija.
      
       Upravo smo to i gledali od petka do nedelje: hapšenje Slobodana Miloševića bilo je jedna sapunska opera, kroz čije je odvijanje njegova drama postala gnjecava poput priče o Kasandri. Televizija je tako opet izmenila jedan događaj, prilagođavajući ga svojim potrebama. Nema boljeg dokaza da se sama televizija izmenila. Televizija danas sve pretvara u deo šou-biznisa. Ona sada bez ostatka pripada svetu zabave. Nisu se naše ružičaste i karirane televizije, čija je ambicija da nas (što bi rekao Nil Postman) zabave sve do smrti, takmičići se sa SieNeN-om i eRTeeS-om, uključile u izveštavanje o akciji Miloševićevog hapšenja zato što su volšebno, pre Uskrsa, postale politički korektne u ključu nove vlasti, dosovski angažovane na beskompromisnom demokratskom kursu borbe za pravnu državu, nego otud jer je taj spektakl bio sasvim po meri duha njihove osnovne programske orijentacije. Možda zato ne treba da čudi što su njihovi izveštaji bili zanimljiviji od priloga tzv. informativnih kanala.
       Pravila su se izmenila. Sada je sve, ako je na televiziji, sapunska opera. Izveštaji sa terena, kojima smo bombardovani bezmalo pedeset časova, bili su, u tom smislu, epizode jedne televizijske serije, jedne sapunice koja pretenduje da bude srpska verzija Dinastije. Ako ništa drugo, naslov savršeno odgovara. Tako se sve drugo, paradoksalno, pretvorilo u informaciju, doduše bezvrednu: ono što ste, u pauzama direktnih uključenja sa Dedinja, gledali na parče nije bio film "Tri karte za Holivud", nego je to bila informacija o jednom filmu Bože Nikolića.
      
       Sve govori u prilog ovakvom zaključku (hapšenje kao sapunica), a naročito svedenost izražajnih sredstava: kao što se u Dinastiji malo-malo pojavljivao total zamka Karingtonovih, tako su i ovi izveštaji počinjali masterom rezidencije u Užičkoj. Razlika je jedino u tome što mi nismo znali (videli) šta se u tom zdanju događa. Slobodan Milošević, koji je tokom opsade često telefonom davao izjave medijima, postao je tako stordžteler (pripovedač): oni su, uglavnom, pili kafu sa drugovima. Više od toga i nije bilo potrebno. Budući da smo to što se zbiva iza zida, u mraku poslednjeg čina jedne vladavine, lako sebi mogli dočarati iz prethodnog gledalačkog iskustva. Profesionalno je loše postupio izveštač SieNeN-a rekavši da će, po običaju, posle silne frke, Milošević na kraju prihvatiti sve što se od njega traži. To se valjda podrazumeva. I o tome se ne govori, kao što se nikad ne raspravlja o bojama šešira likova u kaubojskom filmu.
      
       Jer, sapunska opera počiva na klišeu. Tako su i reakcije na zbivanja u njoj predvidljive, podrazumevajuće. Upotreba množine u prethodnoj rečenici je pod znakom pitanja. Sapunska opera je nešto što se svog početka čvrsto drži do samog kraja, uspevajući time da taj kraj odgađa u nedogled, sve dok je rejting serije profitabilno zadovoljavajući. Kada rejting pređe u minus, serija se prekida bez problema, kao što je bio i slučaj Miloševićevog transfera iz Užičke u Bačvansku ulicu. Sapunska opera je, u dramaturškom smislu, puko gomilanje istog. Nije li tako bilo i ovih noći na Dedinju? Kontradiktorne informacije o toku akcije - uhapšen je, nije uhapšen - podržavale su osnovni dramaturški princip sapunske opere: stalno se događa nešto novo dok se, u stvari, sa stanovišta razvoja radnje i karaktera, ne događa zapravo ništa osim onog što se jedino dogodilo na početku - došla policija da uhapsi Slobu pa ga hapsi kao što je, beskrajno driblujući, Šekularac nekada davao golove (Je l' ga dade? - Još ga dava!)
       Spektakularnost sapunske opere je prazna. Ova u tom smislu nije oskudevala: videti in vivo maskirane policijske specijalce u akciji nije nešto što se događa svaki dan. Moglo vam se desiti da svedočite direktnom prenosu nečijeg umiranja. Ali - čemu, zašto? No, iznad svega, ova je sapunska opera sticajem okolnosti imala odlično profilisane likove u idealnoj poziciji za nesmetano odvijanje radnje (ako taj termin u ovoj priči još iole nešto znači). Tu je prvo svrgnuti moćnik koji ima problema sa percepcijom realnosti, bivši diktator koji se zabarikadirao u svom zamku (nije, doduše, bio baš njegov, ali šta mari!), nameran da se živ ne preda pobunjenicima, gladnoj deci revolucije. Hoće li on zbilja podići ruku na sebe u duhu porodične tradicije, hoće li doći do melodramske katarze? Naravno da neće. Televizijski gledalac sapunske opere naših života dobro zna da Milošević, za koga se veruje da je genetski suicidna osoba, na kraju radije digne ruke od svega negoli što će potegnuti na sebe. Dok se to ne desi, prođoše tolike epizode, na stotine nastavaka.
       NJega u toj (lažnoj) nameri podržava lična mu Aleksis, lik zle žene bez koga je sapunska opera nezamisliva (taj zakon važi i za mnoge filmske žanrove). Obaška je tu i ćerka (sin je opravdano odsutan, pojaviće se ponovo tek u kasnijim nastavcima) koja voli da pripuca u vidu posledice dubljih psihičkih transformacija mlađanog joj bića. Tamo gde porodica ne plaća punu cenu, nema ni sapunske opere, tog modernog bastarda antičkih dramskih ciklusa.
      
       Onda je tu i grupa terorista, naoružanih do zuba, koju predvodi psihotički lider. On, dok opsada traje, kontaktira sa spoljnim svetom, postavlja uslove, uz brojne moralističke pridike o društvenoj izopačenosti i trulosti zabludelog naroda. Kao u filmovima iz serije "Umri muški", ovi se navodni borci za svetu stvar terora laćaju iz tobožnjih revolucionarnih pobuda, oni će da izginu za ideale, za istinu i pravdu, dok je, u stvari, prevratnička retorika samo paravan ogoljenom nasilju kao njihovoj jedinoj poželjnoj emanaciji. Takođe je pravilo, od koga ni život ne odstupa kada imitira sapunsku operu (ili sikvel filmove), da policija ne pronalazi vođu nakon svog upada u terorističko gnezdo: Siniša Vučinić je uhapšen u središtu JUL-a, gde je pisao nekakvo saopštenje. Valjda u Miloševićevom bunkeru nije bilo hartije i olovke.
      
       S druge strane kapije (tamo gde je smeštena naša, gledalačka tačka osmatranja) nalaze se, pak, maskirani policajci koji povremeno jurišaju, što su, u ovom slučaju, činili zbilja spektakularno, sa glavom u torbi, baš kao na filmu. Kao, oni koji su se zadesili na mestu snimanja akcionih sekvenci, saradnici bivšeg moćnika se spremaju da ga ostave na cedilu, apelujući na njegovu patriotsku svest: predaj se, Slobo, da Srbija ne iskrvari! Milošević se u svitanje prvog aprilskog dana, daleko od Uskrsa, morao osećati kao beznadežno usamljen čovek koji je dve noći protraćio pijući kafu sa pogrešnim ljudima. Na sreću, on ih je ionako smatrao za krpe. Shvata da je talac grupe terorista koja je slovila za njegovu pretorijansku gardu. Onda se pojavljuje mladi političar, možda baš budući srpski Kenedi, da malim prstom pretegne tas terazija istorije, ubedivši slomljenog palog idola da će odlazak u zatvor biti manje-više još jedan njegov herojski čin. Jesu li se zaplakali dok su to ugovarali? Da li je Sloba u mikro-Kenediju video nekadašnjeg sebe? Finale priče je apsolutno sapunski: bivšem diktatoru se spasava zrno časti tako što mu se dozvoljava da u zatvor ode sopstvenim automobilom za čijim je volanom njegov odani šofer koji se ne zove Senta.
       Kraj. Ali će se nastaviti - ako vi to želite. Zato su, za svaki slučaj, televizije već islikale, u totalu, iz raznih uglova, Palatu pravde. Master-kadrove one kuće u Hagu već poseduju.
      
       BOGDAN TIRNANIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu