Kako je Siniša Vučinić samozvani četnički vojvoda, inače član Direkcije JUL-a, rešio da svojim telom zaštiti Slobodana Miloševića

      Poslednja odbrana Slobodana Miloševića, od koga je, ne tako davno, i sam svet prilično zazirao, delovala je tragikomično. To nikako ne znači da ceo slučaj nije mogao da se završi u krvi (u Srbiji se oduvek ginulo iz gluposti), ali sve je govorilo, kako su minuti prolazili, da prizor hapšenja Miloševića polako prelazi u grotesku. Narodna straža, u kojoj su učestvovali ljudi u poodmaklim godinama i koju su neki mladi novinari, sa radija, nazvali gerijatrijskim pukom (a nije bilo ljudi ni za jednu četu), razbežala se od petardi, koje su počeli da bacaju fudbalski navijači, ljuti što je njihov tim izgubio utakmicu. Akcija je počela, javili su novinari, sa lica mesta.
       A one koji su bili u kući, spremni da ga brane "svojim telima", predvodio je Siniša Vučinić, u kome su Slobodan Milošević i njegovi ukućani pre mogli da prepoznaju Don Kihota, nego Stevana Sinđelića.
       Nije Siniša Vučinić nepoznat našoj javnosti. Nas ne zanima šta je bio i šta je radio u privatnom životu (o tome, ovih dana, pišu neke žućkaste novine); samo ćemo, ukratko, baciti pogled na njegovo političko delovanje.
       Pre desetak godina, kad je na političku scenu Srbije stupio Vojislav Šešelj, koga je oronuli četnički vojvoda Đujić unapredio u čin vojvode i odredio za svog naslednika, Siniša Vučinić nazvao je Šešelja lažnim vojvodom i u jednoj televizijskoj emisiji, u kojoj je gostovao ceo sat, objašnjavao, između ostalog, gledaocima da je on pravi vojvoda, prema pravu nasleđa. Poreklom je iz Hercegovine, rekao je, a potiče iz kuće vojvodske. To sve i ne mora da bude toliko važno (zato i nije bitna istina), jer je proizvodnja vojvoda, poslednjih nekoliko godina, kod nas postala ceremonijalna pojava (sam je Šešelj svojim saradnicima podario dvadesetak takvih titula). Ostalo je u sećanju nešto drugo: Vučinić je javno pozvao Šešelja na dvoboj (iz sećanja je isparilo koje je oružje pomenuto, ali čini se da je ostalo na Šešelju da sam izabere). Zašto je ovo važno? Zato što se još tada, na osnovu ove činjenice, moglo zaključiti da će na višepartijskoj političkoj sceni vrlo brzo biti cirkusa. Taj cirkus, danas se može pouzdano reći, bio je spreman da režira i finansira sam Milošević i on je to radio, preko svojih službi. Vrlo brzo Srbija će dobiti sto pedeset stranaka (danas ih ima više od dve stotine!), koje su imale samo jednu svrhu: da višepartijski sistem, svojim cirkuziranjem, izvrgnu ruglu i biračima pokažu da samo jedna partija, samo levica (eufemizam za komuniste), može da vlada državom.
       Kratak politički portret Siniše Vučinića govori da je za desetak godina političkog delovanja doživeo metamorfozu: od ekstradesničara do ultralevičara. Preradio je i naziv svoje stranke - od Radikalne stranke "Nikola Pašić", do Radikalne stranke levice "Nikola Pašić". Pošao je od toga, ili su mu pošli od toga, da je u vreme svoga ciriškoga bitisanja i Nikola Pašić bio levičar (družio se sa Bakunjinom i ruskim anarhistima). Ali, zaboravio je da je Pašić u zrelim godinama rekao: ko u mladosti nije bio levičar, taj nije imao srca, a ko to postaje u starosti, nema mozga.
       Izlazio je Vučinić i na izbore. Prolazio je katastrofalno. Za ove poslednje, kad je prema novom izbornom zakonu za kandidaturu bilo potrebno deset hiljada potpisa, nije uspeo da ih prikupi dovoljno. Krajem prošle godine našao se u Direkciji Jula, kod direktorke Mire Marković. Postoji izreka da svaki čovek nosi, u životu, svoj krst. Manje suptilniji kažu - kako u životu radiš, tako ćeš i proći. Kad su Slobodana Miloševića napustili svi njegovi "prijatelji" (navodnici nisu tu da bilo koga uvrede, nego samo da sugerišu kako Milošević i nije imao prijatelja), pojavio se Siniša Vučinić da ga brani "svojim telom". Odbrane nije bilo.
       Istina, mogao je Siniša Vučinić da plati glavom svoju lakomislenost, ili optimističku naivnost, i to se može ceniti. U suštini, njegovo angažovanje bila je svojevrsna farsa, ali on je, ponavljamo, stavio glavu u torbu. Naravno da je glupost, velika glupost, poginuti uzalud, ali to je posebna priča. Na Dedinju se nije odigravala samo pojedinačna drama jednog čoveka i njegove familije; izbio je na površinu fenomen njegove vladavine. Čoveku koji nikada nije razmišljao i radio realno, i nije mogao da računa na pomoć trezvenih ljudi, zato se i desilo da njegova odbrana spadne na srpskog Kandida, koji je, u jeku bitke, uspeo da skokne do obližnje kafane, radi osveženja, i da iz te kafane, za jedan radio, izjavi kako će borba za odbranu "najvećeg srpskog sina" biti neprestana. Svi će oni, rekao je, u toj borbi dati i svoje živote. Kao samuraji.
       Da li iko ozbiljan u novoj vlasti veruje da je Vučinić bio u stanju da okupi vojsku "od pedeset hiljada dugih cevi"? Da li iko ozbiljan veruje Goranu Matiću da petog aprila u Srbiji kreće pobuna protiv "izdajničkog režima"? To ne znači da se na takve izjave, ili na ranjavanje policajaca, može odmahnuti rukom.
      
       PETAR IGNJA