"Nisam razmišljala o braku i deci. U jednoj ruci da držim pištolj, u drugoj bebu, to je malo komplikovano i nezgodno", rekla je Marija Milošević novinarki Ljiljani Habjanović-Đurović

      Pucnji Marije Milošević (36) u ranim jutarnjim satima 1. aprila pokazali su očiglednim intimni deo tregedije bivšeg predsednika u koju su bili upućeni njihovi bliski prijatelji i saradnici, ali najbolje od svih, lekari koji su lečili porodicu Milošević-Marković poslednjih godina. Jedni su o tome ćutali iz straha, drugima je to nalagala lekarska etika.
       Da je volela pištolje, kći tadašnjeg predsednika Srbije nije krila. Javno je to obznanila u razgovoru za "Dugu" sa tadašnjom novinarkom i potonjom književnicom LJiljanom Habjanović Đurović. "Nisam razmišljala o braku i deci. U jednoj ruci da držim pištolj, u drugoj bebu, to je malo komplikovano i nezgodno." Opisala je takođe i svoje probleme sa školom, od upisa u 14. beogradsku gimnaziju:
       "Zaljubila sam se u profesora odbrane, a kako nisam mogla da izdržim tu ljubav i samo da gledam, prebacila sam se u trgovačku školu kod Radio Beograda."
       Međutim, od te škole Mariju je hvatala jeza pa je više bila oko zgrade nego u njoj. Pošto je sakupila devet kečeva, pretila je opasnost da ponavlja. Ispisala se i upisla u Mašinsko-obrazovni centar u Novom Beogradu. Uspela je da završi drugi razred, pozdravila se sa društvom i vanredno upisala srednju turističku. Nekoliko godina kasnije, kada je njen otac već zagospodario Srbijom, završila je i Višu turističku školu.
      
       Brak
       Imala je 18 godina kada se udala za tada mladog diplomatu Nikolu Mišljenovića i sa njim je tri godine živela u Japanu. Vratila se u Beograd, razveli su se i Marija Milošević je 1989. godine ušla u Beogradsku rubriku "Politike". Kratko je radila i 1990. se zaposlila u "Ilustrovanoj politici". Pisala je rubrike iz oblasti zdravstva, ali mami se to, očigledno, baš nije dopadalo:
       "Ti tvoji dosadni tekstovi. Vitamin E, vitamin C, antibiotici. Kako te nije sramota da pišeš te gluposti... pitala me rođena majka."
       Novinarska ljubav je kratko potrajala i Marija je poželela da ima najpre radio-stanicu, potom i svoju televiziju. Novac za TV Košava dale su tadašnje moćne firme (Jugopetrol, Beobanka i još neke, kako je sama objasnila) koje su figurirale kao akcionari, da bi se posle kratkog vremena odrekli akcija i sve ostavili Mariji. A onda su 5. oktobra demonstranti ušli u zgradu "Politike" i sa vrha ove zgrade skinuli samo predajnike TV Košava.
       Direktor najstarije kuće na Balkanu Hadži Dragan Antić pobegao je iz zgrade "Politike" i otišao u svoju kuću na Bulevaru mira. Naime, jedan sprat te kuće je njegov, a drugi pripada Mariji Milošević. Kada je videla da nema signala njene televizije, vlasnica se razljutila i počela da - puca. Polomila je sva stakla na prozorima i ubila psa mastifa čiji je vlasnik bio Antić, a ovaj je u strahu za svoj i život svoje kćeri pobegao iz kuće. Te noći, u veoma teškom stanju, Marija Milošević je smeštena u Vojnomedicinsku akademiju. Tamo je ostala na lečenju do 8. oktobra. Bez otpusne liste, tog dana je napustila VMA. Roditelji nisu znali gde im je bila kći između 5. i 8. oktobra. Saznali su tek kada je napustila bolnicu.
       Tokom vladavine Slobodana Miloševića bilo je najopasnije zameriti se njegovoj supruzi. Svoj strah od Markove i Marijine ljutnje opisivali su uglavnom novinari i fotoreporteri koji bi im se našli na putu. Jednom je, na javnom mestu, u prisustvu mnogih svedoka, Marija iskalila svoj bes na jednoj našoj koleginici pripretivši joj: "Samo li mi još jednom spomeneš familiju, nabiću ti glavu u NJC šolju." Kada je dospeo u profesionalne nevolje u Saveznom ministarstvu za inostrane poslove, Nikola Mišljenović, bivši suprug Marije Milošević, objašnjavao je u medijima da je to rezultat osvete najmoćnije srpske porodice. Obilazio je beogradske redakcije nudeći pikanterije o svom bivšem tastu, tašti i supruzi. Nešto od toga je uspeo da objavi, ali njegovo svedočenje je pre ličilo na osvetu bivšeg muža nego na uverljive dokaze o tome kako je "porodica Milošević-Marković spremna na sve".
      
       Bolest
       Danas bi samo svedočenje lekara pomoglo da se tvrdi ono što nacija nije znala: ma šta se pisalo o Slobodanu Miloševiću, on je - s medicinske tačke gledišta - bio najzdraviji član porodice. Osim hipertenzije, odnosno visokog pritiska, nije ni od čega bolovao. Visok šećer, odnosno dijebetes, ima njegov brat Bora. Upućeni lekari, neuropsihijatri, šaputali su proteklih godina da je najbolesniji član porodice Milošević kći Marija. Dokazi tome su bile i javne manifastacije njenog ponašanja pred pojedinim lekarima i medicinskim osobljem u ustanovama gde je odlazila na lečenje. Nikoga od njih neće začuditi broj pištolja koje je posedovala, ni hici koje je ispalila. Još manje to što je zamerila ocu što se ne ubije.
       Da li je samo fizički i psihički zdrav čovek mogao da podnese ono što su na svoju ruku, a imajući njegovu funkciju kao zaštitu, činile njegova supruga i kći? Da li je samo ljudska slabost u odnosu na porodicu učinila njega sukrivcem za bahatost sina i kćeri, za ambiciju svoje žene da dobije zvečku u vidu JUL-a? Da li je zaista bilo moguće da ne zna kako je njegov sin maltretirao lekare na VMA?
       Mnogo puta izrečene optužbe na račun JUL-a i kadrovske politike koju je vodila dr Mira Marković, otpisivanje Miloševićevih političkih saboraca koji su se usuđivali da joj se suprotstave, iza svega toga stajala je ambiciozna žena koja je malo pomalo, a naročito posle njegovog potpisa u Dejtonu, preuzimala stvar u svoje ruke. Mnogi od onih koje je postavljala na važna mesta takođe su bili ozbiljno bolesni. I umesto da se sami leče, ponekad su lečili druge, ponekad raspolagali tuđim životima.
       Na primeru tragične porodice Milošević-Marković, neminovno je postaviti i ovakvo pitanje: gde prestaje lekarska etika ako predsednika države uzme pod svoje njegova bolesna supruga, ako poltroni njegovoj kćeri poklanjaju državni novac za privatnu televizijsku stanicu, ako u strahu od besprizornog sina rodni Požarevac postane Markova prćija?
       Ko je bio dužan da leči a ko da spreči?
      
       RADMILA STANKOVIĆ