Jovanović ponovo odlazi kod Miloševića i vraća se bez konačnog rešenja. U MUP-u planiraju akciju nasilnog privođenja Miloševića istražnom sudiji. Predviđa se da u akciji koja treba da počne u 6 ujutro 1. aprila može da se očekuje petnaestak mrtvih. Kad članovi štaba odlaze na razradu akcije, Milošević ponovo zove Jovanovića. Traži garancije: da ga ne šalju u Hag, da će imati stalni kontakt sa porodicom, da se garantuju lična i imovinska sigurnost porodici. Jovanović garantuje da će ispratiti Miloševića do CZ, ne vodi ga na aerodrom u avion za Hag. Milošević veruje. Tu su i njegov advokat Toma Fila i istražni sudija Goran Čavlina. Milošević je u kolima, Marija, njegova ćerka, ispaljuje pet metaka u pravcu Jovanovića, misli da joj je otac lakoveran. Pred ulazom u CZ kad su svi izašli iz kola, Milošević mobilnim telefonom, "motorolom" na rasklapanje, zove rezidenciju, pita šta se dogodilo. Pita i Jovanovića. Pucala Marija, odgovara

      To je Srbija: Branko imao je u noći između petka i subote (30 - 31. mart) u rukama kalašnjikov sa dvostrukim šaržerom, baš kao što je dugu cev u svojim rukama držao i Novak. Branka i Novaka razdvajali su kapija i zid kompleksa zgrada u beogradskoj Užičkoj ulici broj 11-15, mrak i pripadnost. Branko je bio uz bivšeg predsednika Srbije i Jugoslavije Slobodana Miloševića u njegovoj rezidenciji - "ovalnoj zgradi", Novak u specijalnoj jedinici koja je izvršavala zadatak ministra policije Srbije Dušana Mihajlovića. Ni Branko ni Novak nisu želeli da odustanu od svog posla iako su znali da će možda za tren na nišanu ugledati jedan drugoga. Da promene ono što je upisano u knjigu života, nisu mogli: i te noći kao i tolikih pre Branko je bio Novakov otac. Tako će biti i u svim narednim danima i noćima.
       Možda su Branko i Novak već jedan drugome ispovedili šta su radili te noći, da li su pucali na - neprijatelja. Zvanično, zna se da su te noći lakše ranjeni policajci Lazar Baćić, Milan Matijević i Ivan Simonović i da je teško ranjen stariji vodnik prve klase Slađan Stošić.
       Kada je u nedelju ujutro, 1. aprila, izbrojano naoružanje razbacano po "ovalnoj zgradi" i kada se tome doda oružje koje je nosilo više od sto specijalaca sa druge strane, moglo je da se kao i 5. oktobra kaže kako je čudo ponovo spasilo Srbiju od građanskog rata.
      
       Čudo
       U utorak (3. april) po podne Branislav Ivković, šef poslaničkog kluba SPS-a u Skupštini Srbije, govoreći za NIN imao je drugo ime za "čudo": Smrt najmanje 50 ljudi visila je o tankoj niti. A ta nit je međusobno poverenje Čedomira Jovanovića i Branislava Ivkovića, poverenje lidera DOS-a u Jovanovića, poverenje predsednika Miloševića u mene. Ja sam pravio prostor da Jovanović dođe kod Miloševića. U prva tri i po sata razgovora, u kojem su učestvovali Milošević, Jovanović, Slavica Đukić-Dejanović i ja, uspostavljeno je međusobno poverenje. Milošević je saznao šta se hoće od njega i predložio je da istražni sudija dođe u rezidenciju da ga sasluša u ponedeljak. Mislio je da je to zaslužio, s obzirom na to da je tri puta biran za predsednika. Međutim DOS je, hteo da ide do kraja. I ako je neko bio ključni čovek, onda je to bio Milošević. Rekao je da je živeo uspravno i da će tako i otići, da ne želi da život gube ni njegovi prijatelji ni mladići sa druge strane."
       Čedomir Jovanović, šef poslaničkog kluba DOS-a u Skupštini Srbije koji je sa Miloševićem razgovarao desetak sati (od 6 do 10 i od 19 do 23 časova 31. marta i od 1,30 do 4,30 časova 1. aprila) ne komentariše Ivkovićevu izjavu. Na konferenciji za medije lišio je novinare "plastičnih opisa" i "pikantnih detalja". Izvori NIN-a u policiji tvrde da su razgovori Miloševića i Jovanovića bili izuzetno teški. Šef socijalista držao je povremeno u ruci pištolj sa produženim okvirom sa 25 metaka, govorio da je njemu davno presuđeno, da neće živ u zatvor, da se dogovorio sa porodicom da će prvo da ubije Mariju, pa Miru, pa sebe, u jednom trenutku stavio je i cev pištolja u usta. Marija je prekidala razgovor i pretila. I Mira je govorila da će se ubiti.
       O svemu tome Jovanović ćuti, a za NIN govori o motivima svoje odluke da razgovara sa Miloševićem:
       "Kada sam čuo da u pokušaju Miloševićevog hapšenja može da pogine 30 ljudi i da on najavljuje samoubistvo, rekao sam da Srbija ne sme da dozvoli sebi da i ovaj vek počne kao prethodna dva. Ne znam da li je Milošević bio kakav jeste zato što je takav ili što smo ga svi mi takvim napravili. Deo njegovog duga je zapravo naš dug. A cenu za taj dug moramo da mu ispostavimo na civilizovan način, tako da se niko od nas ne zastidi."
       Da li Jovanović zna kakvom se riziku izlagao? Znao je, a taj osećaj najbolje mu je potvrdio deo njegovog obezbeđenja koje nije došlo kad je s Miloševićem krenuo put Centralnog zatvora u beogradskoj Bačvanskoj ulici.
       Pripreme za civilizovano ispostavljanje računa počele su u februaru izmenama Zakona o pravima predsednika Srbije (15. februar) i Zakonom o organizaciji ministarstva policije (27. februar), a kakvo je ono bilo u svom finalu, čitalac,verovatno, ima svoj sud. Suština izmene zakona je u ukidanju Odeljenja za obezbeđenje aktuelnog predsednika i Uprave za obezbeđenje bivšeg predsednika i stavljanju ovih poslova u nadležnost VI uprave Resora državne bezbednosti. Umesto general-majora Sente Milenkovića, dugogodišnjeg pratioca Slobodana Miloševića, o bezbednosti bivšeg predsednika Jugoslavije i Srbije trebalo je da se staraju Milan Rašeta i Miloš Potkrajac. Milenković o detaljima promena saznaje 7. marta, ali sve zapinje kad dva dana kasnije novo rukovodstvo policije pokušava da četvoricu operativaca VI uprave DB rasporedi u sastav postojećeg Miloševićevog obezbeđenja.
      
       Straža
       Ovaj zadatak odbijaju da sprovedu Milenković i general Milivoje Bojović, komandant Gardijske brigade Vojske Jugoslavije koja tvrdi da obezbeđuje "objekat, ne i njene stanare". Bojović se pravda da ne zna za objedinjavanje poslova obezbeđenja i da prima naloge od predsednika SRJ Vojislava Koštunice. Da bi se nesporazumi izbegli, ministar policije Dušan Mihajlović o promenama izveštava kabinet predsednika Koštunice i načelnika Generalštaba Nebojšu Pavkovića. Očigledno mu je bilo jasno da "sukob nadležnosti republike i federacije na prostoru Užičke 11-15" može da onemogući očekivanu akciju hapšenja Slobodana Miloševića. Pretposlednjeg dana marta videće se da u raspetljavanju nadležnosti nije postigao vidnije rezultate.
       Naravno, u ovoj priči o obezbeđivanju bivšeg predsednika i on i novi šef policije vrlo dobro znaju o čemu je reč: zamenom ljudi koji su godinama uz Miloševića treba stvoriti uslove za njegovo lako hapšenje kada za to dođe vreme. Zato je Milošević odlučno protiv bilo kog novog bezbednjaka u kompleksu Užičke 11-15 i kada se ukida Odeljenje za obezbeđivanje ličnosti kojim je rukovodio Senta Milenković, njegovim pripadnicima se nudi da pređu u lično obezbeđenje šefa socijalista.
       Slučajno ili ne, sa približavanjem 31. marta, kad je trebalo nekako odgovoriti na američki ultimatum Dušan Mihajlović organizuje sastanak predstavnika Vojske (tu je već pominjani Bojović) i debeovaca (23. mart) e da bi im još jednom rekao ko je nadležan da se stara o Miloševićevoj bezbednosti. Nekoliko dana kasnije, Milan Milutinović, predsednik Srbije oseća obevezu da obevesti ljude iz VI uprave da je Milošević izričito protiv promene svog obezbeđenja i upozorava ih da paze da ne prouzrokuju tragične posledice svojom nesmotrenom i žurnom akcijom.
       Ali, nova vlast je sasvim uverena da ima dovoljno dokaza za osnovanu sumnju da je Slobodan Milošević "organizovao pljačku budžeta" pa šalje pominjanog Potkrajca 29. marta da preuzme poslove obezbeđivanja. Ne puštaju ga u kompleks Užičke 11-15 jer Milošević ne želi nijednog novog bezbednjaka pored sebe. Praksa je, objasnio je Nebojša Pavković u intervjuu Televiziji B92, da obezbeđenje na kapiji (vojska) sluša stanara "ovalne zgrade" (koga, inače, ne čuva) ko sme da uđe a ko ne sme da uđe na prostor rezidencije predsednika SRJ koju privremeno koristi bivši predsednik SRJ.
       Naravno da i ministar policije Srbije insistira na svojim pravima i obavezama pa u Užičku i 30. ujutro u 10 časova šalje Potkrajca i još jednog pripadnika policije, Branka Manasijevića. Ovog drugog puštaju u objekat i njemu Jovica Bojinović rukovodilac grupe koja obezbeđuje Miloševića, kaže da je ulaz zabranjen za bilo kog novog čoveka.
       Mihajlović popodne šalje Pavkoviću spisak ljudi koji treba da preuzmu unutrašnje i spoljno obezbeđenje i prijavnice Užičke 11-15. Pavković, u intervjuu "Glasu javnosti" kaže da "postojeći komandant jedinice Manasijević odbija da izvrši naređenje Potkrajca". U policiji negiraju tvrdnje generala.
      
       Haos
       Već je 19 časova, Branislav Ivković je pozvao socijaliste da napuste sednicu Skupštine Srbije jer je sedam policijskih vozila i troje ambulantnih kola stiglo na donju kapiju rezidencije u Konavljanskoj ulici. Negde u to vreme kod Pavkovića su Manasijević, Potkrajac, pukovnik Ćosić, zamenik komandanta gardijske brigade i - Zoran Đinđić, premijer Srbije. Načelnik Generalštaba daje saglasnost da Potkrajčevi ljudi preuzmu obezbeđenje, ali po povratku u rezidenciju Manasijević i Ćosić ponovo odlaze kod Miloševića. Ćosić se vraća do Potkrajca koji je na kapiji i kaže da ne može da preda komandu dok ne dođe njegov neposredni starešina general-major Bojović, koji će se pojaviti tek oko 23 časa.
       Oko 20 časova već je živo na obe kapije (Konavljanska i Užička), po Ivkoviću, tu je već oko četiri hiljade ljudi, po medijima oko pet stotina. Ministar pravde Srbije Vladan Batić izjavljuje da nije reč o hapšenju, nego o redovnoj smeni straže; Ivković objašnjava da Koštunica pojma nema o ovom nasilju; Živorad Igić "cinkari" Miloševića da juče i prekjuče nije primio prijave za nedozvoljenu gradnju, Pavković razgovara sa Koštunicom, Mihajlović poručuje Pavkoviću da će hapsiti vojnike koji sprečavaju policiju u izvršenju zadatka; Manasijević koji nesmetano krstari prostorom Užičke 11-15, sugeriše Miloševićevom obezbeđenju da ne bi bilo dobro da puca na svoje kolege (poslušalo ga više od 15 bezbednjaka, koji su oko ponoći napustili rezidenciju, ostalo ih je više nego upola manje)...
       I negde oko 23 časa, kad se u rezidenciji pojavljuje general Bojović da započne novu rundu razgovora na relaciji Potkrajac-Pavković-Milošević, B92 a zatim i TV Politika i BK objavljuju da je Milošević uhapšen, pozivajući se na "izvore u DOS-u". Drugi mediji vide da četiri džipa sa tamnim staklima stižu pred Palatu pravde. Ivković (pogledaj intervju sa njim) tvrdi da je ovo vrhunac medijske manipulacije DOS-a, za policajce su džipovi bili sredstvo odvraćanja pažnje medija-javnosti sa Užičke. Događaji se ubrzavaju: 23,30 Koštunica odobrava vojsci da se povuče sa kapija; Milošević u 00,20 pokazuje da mu niko ništa ne može i pojavljuje se na kapiji rezidencije pozdravljajući svoje pristalice baš u trenutku dok razgovaraju Koštunica i Đinđić.
       Šta se tada zaista događa u DOS-u i policiji, nije potpuno jasno. Možda je Batić bio u pravu kada je govorio da se želela samo smena straže, ali da je u medijima priča eksplodirala u sagu o Miloševićevom hapšenju. Čini se da se tek u to vreme kristališe odluka o privođenju Miloševića istražnom sudiji - milom ili silom, jer se procenjuje da će sutra to biti neuporedivo teže: Miloševićevo obezbeđenje može da stekne dodatno samopouzdanje, mnogo više naroda može da dođe u Užičku i Konavljansku, a već postoji odluka o povlačenju vojske.
       Doduše, ta odluka se ostvaruje tek oko 1.20, ali traljavo. Bojović naređuje vojnim policajcima da pokupe oružje, napuste portirnice i uđu u vojne transportere. Ali ključeve od kapija uzima trojka Siniša Vučinić, Bora Drakulić i Saša Rudić, svi iz Miloševićevog obezbeđenja, a jedan policajac nema kome da uruči naredbu istražnog sudije za pretres objekta.
       Počela je priprema akcije. Kordoni policije odguruju građane i novinare od rezidencije. Petnaestak minuta pre tri ujutro 31. marta specijalna jedinica policije provaljuje kapiju rezidencije i zauzima portirnice. U pucnjavi su ranjena četvorica policajaca. Akcija je obustavljena u 3.30. Pet minuta kasnije šef specijalaca, koga je metak pogodio u pancir i okrznuo mu levo uvo (ne računa se kao ranjavanje), razgovara sa Slobodanom Miloševićem. To je prvi razgovor dve suprotstavljene grupe. Razgovor opušta, odlaže se oružje, pije kafa, nudi cigaretama. Šef poziva na razum.
      
       Pregovori
       U štabu policije razmišljaju: ohladiti situaciju; ne sme se dozvoliti da Milošević ostvari pretnje da ga živog neće hapsiti (iako bi neki socijalisti više voleli mrtvog Miloševića - suviše je opasan svedok); treba psihološki delovati na njegovo obezbeđenje i članove SPS-a pretnjom da će im stranka biti zabranjena; videti da se preko nekog socijaliste jedan dosovac poveže sa Miloševićem i objasni mu namere vlasti; što pre manifestovati puno jedinstvo DOS-a.
       U pet ujutro Jovanović je pozvao Ivkovića. Veza je uspostavljena.
       Subota lenjo teče. Mihajlović drži pažnju konferencijom za novinare. Mediji nagađaju da neko pregovara sa Miloševićem. Oko 18 časova koškanje slobista, otporaša i "delija", potom policije i slobista u blizini rezidencije. Predveče, DOS manifestuje puno jedinstvo, Koštunica saopštava da niko nije iznad zakona, pa ni Milošević i da mora da odgovara ko je pucao na policiju. Jovanović ponovo odlazi kod Miloševića i vraća se bez konačnog rešenja. U MUP-u planiraju akciju nasilnog privođenja Miloševića istražnom sudiji. Predviđa se da u akciji koja treba da počne u 6 ujutro 1. aprila može da se očekuje petnaestak mrtvih. Kad članovi štaba odlaze na razradu akcije, Milošević ponovo zove Jovanovića. Traži garancije: da ga ne šalju u Hag, da će imati stalni kontakt sa porodicom, da se garantuju lična i imovinska sigurnost porodici. Jovanović garantuje da će ispratiti Miloševića do CZ, ne vodi ga na aerodrom u avion za Hag. Milošević veruje. Tu su i njegov advokat Toma Fila i istražni sudija Goran Čavlina. Milošević je u kolima, Marija, njegova ćerka, ispaljuje pet metaka u pravcu Jovanovića, misli da joj je otac lakoveran.
       Pred ulazom u CZ kad su svi izašli iz kola, Milošević mobilnim telefonom, "motorolom" na rasklapanje, zove rezidenciju, pita šta se dogodilo. Pita i Jovanovića. Pucala Marija, odgovara.
       To je Srbija: u utorak po podne Mira Marković zove Branislava Ivkovića i traži da on i Čedomir Jovanović dođu uveče kod nje. Jovanović kaže za NIN: "Zamoliću policiju da odustane od prijave protiv Marije za pokušaj ubistva."
       To je Srbija: u sredu kao da Slobodan Milošević nije u pritvoru. Optužuje Srbiju da je plaćala ratovanje u Hrvatskoj i Bosni. Odličan argument za hrvatsku i bosansku tužbu za plaćanje ratne odštete. Amerikanci bahato izriču nove ucene. Opet je DOS beznadežno podeljen. Koštunica kaže da je vojska čista, ni luk jela ni luk mirisala. Đinđić kaže da je ona sprečila promenu straže. Policija cinično pokazuje pištolj s ugraviranim potpisom Nebojše Pavkovića poklonjen nekom od stanara "ovalne zgrade".
      
       DRAGAN BUJOŠEVIĆ