To je, na neki način, suđenje i svim onima koji su ga godinama bodrili, bespogovorno sledili i podržavali, a koji bi se sada mogli usuditi da kažu da - nisu znali...

      Gospodin Slobodan Milošević, bivši predsednik CK SK Srbije, bivši predsednik Predsedništva SR Srbije, bivši predsednik Republike Srbije i bivši predsednik SR Jugoslavije, bio je - po svemu sudeći - proteklog vikenda veoma obuzet razmišljanjem o tome kako je i zašto narod izneverio njegovo poverenje. Kako je moguće da je tek šačica sledbenika došla da ga, simboličnim demonstriranjem u Užičkoj ulici, tobože zaštiti od hapšenja? Zašto su ga čak i nekada najverniji saradnici sada ostavili na cedilu?
       Zar je moguće da su se baš svi na koje je on toliko računao, i to u sudnjem času, svrstali u njegove zaklete neprijatelje? Da mu je čitav narod, kome je toliko učinio, okrenuo leđa i time se praktično svrstao u "narodne neprijatelje"? Da je, ma koliko to paradoksalno zvučalo, narod sam sebi postao neprijatelj, i da je, izigravši njegovo poverenje, jednostavno sam sebe izdao?
       Ta tema ga je, čini se, toliko prožimala da je - tvrde svedoci - pomišljao čak i na mogućnost da sebi i članovima svoje porodice sopstvenom rukom oduzme život. Ali to se, srećom, nije dogodilo. I njegova supruga, gospođa Mirjana Marković, u jednom novinskom intervjuu objavljenom nedavno, požalila se na nezahvalnost naroda. "Slobodan je, verovatno, trebalo da bude šef neke druge, veće i zahvalnije države", rekla je.
       A sve je, izgleda, bilo lepo zamišljeno: ono što se nije dogodilo 5. oktobra, moglo je lako da se dogodi ovom prilikom. Da je narod, kojim slučajem, sledio naum svog nekadašnjeg vođe, mogao je da prođe na popravnom ispitu. Mogao je da bude insceniran incident, da padne krv, i da se od toga napravi velika gužva, možda čak i građanski rat, u kojem bi se on već nekako snašao... Drugim rečima, pošto nije uspeo da ishoduje planirano ponavljanje izbora od 24. septembra, na kojima je bio poražen, on je izgleda žarko priželjkivao mogućnost da se ponovi nešto nalik na 5. oktobar, ali da to ovoga puta bude propraćeno krvlju i žrtvama, jer bi samo u takvim uslovima, u kojima se najbolje snalazi, možda mogao da dobije bar još jednu šansu...
       Ipak, nije tako bilo. U tužnoj grupi zbunjenih penzionera, koji su - očito ne shvatajući šta se dešava - danima dreždali pred kapijom rezidencije u koju se sklonio njihov voljeni predsednik, bilo je samo nekoliko prepoznatljivih lica, i to onih koje, možda, već za koji dan takođe čeka zatvor. Koji, dakle, nisu ni pokušavali da odbrane njega, nego sami sebe... Dok nevoljnici, koji su im tamo klicali, nisu ni slutili da je za ostvarenje te zamisli trebalo da baš oni budu prvi žrtvovani...
       Kad više nikoga u Srbiji nije mogao da prevari, kad je shvatio da je ostao sam, i da mu sleduje još samo "samica", Slobodan Milošević je zaključio da je nastupio kraj sveta... Nekadašnji predsednik će se, verovatno, pred sudom braniti tvrdnjom da nije ništa znao, a da su sve zločine i sve kriminalne radnje tokom godina njegove vladavine činili neki drugi. Žrtvovaće i odbaciti sve, kao što je uvek činio, samo da sačuva sebe i svoju kožu. Ali, ne zato što je kao čovek po prirodi bezobziran i sebičan, već zato što veruje da je to, na kraju krajeva, jedino pravedno rešenje: takva su bila pravila igre, to je bila suština njegovog režima, i njegovi najbliži saradnici, koji će sutra zajedno sa njim sedeti na optuženičkoj klupi, morali su na to da računaju... Oni su, skupa, tu igru dugo igrali sa svima drugima, pa je valjda bio red da je na kraju odigraju i u užem krugu...
       Međutim, sva je prilika da će, kad za koji dan cela istina o prirodi njegove vlasti dobije i sudsku potvrdu, većina onih koji su ga svojevremeno smatrali za najvećeg sina srpskog naroda, najvećeg Srbina i političara kome nema ravnog od vremena Nikole Pašića, isto tako govoriti kako - nisu znali.
       Ni za zločine, ni za ubistva, ni za pljačke, ni za prevare, ni za bahato maltretiranje i progon neistomišljenika... Ništa nisu znali.
       Prepuštajući Slobodana Miloševića zaboravu, mnogi sada verovatno i nesvesno pokušavaju da izbegnu suočavanje sa nekadašnjim sopstvenim zabludama i sopstvenom nečistom savešću. Jer, suđenje nekadašnjem izabranom predsedniku, ma kako da je bio izabran, nije i ne može biti obično suđenje. To je, na neki način, suđenje i svim onima koji su ga godinama bodrili, bespogovorno sledili i podržavali, a koji bi se sada mogli usuditi da kažu da - nisu znali...
       Stoga, zaista, ima valjanih razloga za dilemu: treba li njemu suditi ovde ili u Hagu? Barem dok ne postane sasvim izvesno da li je Srbija zrela da sudi sama sebi, svojim lažnim mitovima i tragičnim zabludama? Uostalom, i brojni glasni zahtevi da se prilikom suđenja Slobodanu Miloševiću mora obavezno voditi računa o njegovom ljudskom dostojanstvu ("pa, ipak, on je bio izabrani predsednik...") prožeti su, očito, osećanjem da se u ovoj prilici neće suditi samo njemu, nego i onoj, nekada većinskoj, Srbiji, koja se zajapurenog lica i zakrvavljenih očiju svojevremeno u svemu poistovećivala sa svojim predsednikom. Koja se dičila svakim njegovim delom, pravdala i zdušno branila sve što je on činio.
       Nema, naravno, nikakve sumnje da se tokom istražnog postupka i suđenja koje će slediti, Slobodanu Miloševiću mora garantovati pošteno suđenje, puno poštovanje ljudskog dostojanstva i zaštita svih njegovih ustavnih i ljudskih prava. Ne zato što je on nekada bio predsednik, nego zato što se u demokratskoj zemlji, kakva Srbija želi da bude, takav tretman mora garantovati svakome.
       U Miloševićevoj Srbiji to nije bilo garantovano nikom. On je bio jedini tužilac, i jedini sudija, a onima koji su mu se, eventualno, zamerali, sledila je surova odmazda.
       Ako bi bivšem predsedniku moglo biti za utehu, i autor ovog teksta može da posvedoči, na osnovu sopstvenog iskustva, da su zatvorske ćelije-samice, u koje je on slao svoje neistomišljenike, bile mnogo neugodnije od one koja je njemu dodeljena.
      
       STEVAN NIKŠIĆ