("Pravo na zlato", NIN br. 2621)

      Redovan sam čitalac NIN-a, ali do sada u njemu nisam naišla u rubrici "Odjeci" na ovakav način polemike, kako to čini g. Kosta Mihailović, povodom izvanrednog članka g. Dušana Jakovljevića (NIN br. 2618) o jugoslovenskom monetarnom zlatu.
       Kada sam pročitala u osvrtu g. Koste Mihailovića da je g. Dušan Jakovljević napisao članak sa osnovnim ciljem da dokaže kako Srbija nema pravo na kompenzaciju unetog zlata, ponovo sam pročitala navedeni članak i konstatovala:
       1. Autor na tri stranice prati sudbinu jugoslovenskog monetarnog zlata za vreme Drugog svetskog rata;
       2. Povodom rasprave o tome da li danas u Bazelu postoji srpsko zlato, navodi podatke i izjavu guvernera NBJ da to zlato u Bazelu danas ne postoji;
       3. Izražava stav o mogućem ranijem postojanju srpskog zlata i konstatuje da bi o njemu trebalo pregovarati u Vodsovoj komisiji za deobni bilans;
       4. Nijednom rečju autor nije osporio postojanje zlata Kraljevine Srbije, sem konstatacije da danas u Bazelu tako označeno zlato ne postoji;
       5. G. Kosta Mihailović pominje Bilans - Račun izravnanja kojim je NB Kraljevine Srbije predala zlato NB Kraljevine SHS, ali ne navodi količine.
       Količina i vrednost zlata konstatovana Bilansom je ono što bi trebalo da bude kompenzacija prilikom deobnog bilansa.
       Ali, o tom - potom!
       Imajući u vidu navedene konstatacije, nije mi jasna polemika g. Koste Mihailovića, kada on ne uzima u obzir nijednu činjenicu, već samo daje paušalne kvalifikacije.
       S obzirom na nasušnu potrebu ove napaćene zemlje, shvatljivo je od strane Vlade SRJ, prihvatanje podele sada postojećeg zlata bivše SFRJ, po kvoti MMF-a, a u cilju dobijanja kredita radi oživljavanja privrede.
       To je prioritetan interes i zadatak, a ne prazna polemika koja unosi zabunu kod čitalaca.
      
       NEVENKA DRAGOVIĆ,
       Beograd