("Improvizacija o zlatu", NIN br. 2622)

      U nemogućnosti da dokumentovano i argumentovano ospori moje kritičke primedbe na njegov napis "Nema srpskog zlata", a bez namere da uvaži njihovu opravdanost, gospodin D. Jakovljević navodi kako je njegov tekst nedobronamerno tumačen, da mu se insinuira nešto što nije mislio, uplićući pri tome njegovu negdašnju ostavku i aktuelne, javnosti nedovoljno poznate pregovore o sukcesiji, što nije predmet rasprave. Bojim se da on nije shvatio da smisao mojih primedbi nije bio da ga razuveravam, poučavam ili osporim njegovo pravo na zabludu.
       Zaista bi bilo besmisleno raspravljati sa onima koji ne poznaju ili ne uvažavaju Bilans-Račun izravnanja kao nepobitan dokaz da je Srbija unela zlato u zajedničku državu sa onima koji taj čin ne priznaju kao konstituisanje prava na kompenzaciju unetog zlata, koji ne znaju da se dokumentacija o zlatu Kraljevine Srbije nalazi u Beogradu, a ne u Bazelu gde se ništa ne može dokazati i, najzad, sa onima koji (kakvog li neznanja!) dokaze o srpskom zlatu traže u oznakama na zlatnim polugama.
       Ako sam se i pored toga upustio u raspravu, razloge valja tražiti u osećanju moralne obaveze da ukažem na neosnovanost stavova D. Jakovljevića koji svojom neutemeljenošću ne samo što ne doprinosi razjašnjenju pitanja srpskog zlata već, naprotiv, unose konfuziju u usaglašena mišljenja stručnjaka koji su se najviše bavili ovom materijom i objavljivali rezultate svojih istraživanja, poput LJ. Kosijera, prof. V. Dugalića, prof. O. Kovača, G. Hofmana. Svi su oni dokumentovano dokazali da je Srbija unela zlato, kao i da su, izuzev davno umrlog Kosijera, smatrali da je pravo Jugoslavije da u ime Srbije zahteva da se u postupku sukcesije kompenzira uneto zlato u zajedničku državu. Prema tome, tvrdnja Jakovljevića da nema srpskog zlata dezinformiše javnost, a može otežati pregovaračku poziciju jugoslovenske strane.
       Toliko na kraju ove rasprave.
       KOSTA MIHAILOVIĆ,
       Beograd