Nedelja po podne, fudbalski dan, a na RTS-u prenos utakmice Udineze - Parma i smoreni glas "najvickastijeg" sportskog komentatora na svetu Zvonka Mihajlovskog. Gasim ton, al' ne vredi: kako da gledam fudbal bez zvuka i navijačkog huka. Odustajem.

      Zatim je na red došao i prenos meča Jugoslavija-Švajcarska. Kad, eto ti čuvenog Milojka Pantića, buni se čovek i traži od novih vlasti da poslušaju zviždeći glas naroda i ukinu staru komunističku himnu! Opet isključujem ton i prebacujem se na atipični prenos na DŽU radiju. Što je mnogo, mnogo je. Taj isti Milojko je milion puta dosad na toj istoj RTS prećutkivao zvižduke toj istoj himni, a da ne spominjem kako je još 19. 11. 1988. na utakmici sa Francuskom pola sata gorljivo dočaravao veličanstven skup jedinstva Slobodana Miloševića na Ušću toga dana.
       Pitam se dokle će da nas torturišu "genijalni" sportski komentatori RTS-a koji su se decenijama uvlačili komunističkom režimu, a danas su velike demokrate, vajni profesionalci koji su svojim diletantizmom, nadmenošću, nepismenošću i neznanjem dojadili svakom prosečnom sportskom konzumentu. O gafovima, greškama i tonama gluposti i nebuloza izrečenih iz njihovih usta da ne pričamo. Duško Korać, patriota julovske provenijencije nas je zasipao salvama domoljubnog zanosa na Olimpijadi u Sidneju, da bi po povratku odmah počeo da citira "Otporove" slogane. Ili Dobrosav Gajić, zaljubljenik u lik i delo S. M., večito uplašeni reporter čije dosadne kilometarske rečenice traju po pola košarkaške utakmice, kao da prenosi šah. U finalu Evropskog prvenstva 1997. u Španiji više je pričao o prisustvu delegacije Vlade Srbije u publici nego o onome što se dešava na terenu. Pa zavijajući akcenti Jordana Ivanovića i Mijajla Kostića... Primera ima jošte, za izvoz.
       Svi ti "doajeni" i "zlatni mikrofoni" su kao partijski podobni poslušnici učestvovali u stvaranju zloglasnih Dnevnika RTS-a ("a sad uključenje u Centralnu informativnu emisiju" - omiljena Milojkova floskula), slušali sve one gadarije sedeći tik pored Spomenke Jović ili LJiljane Milanović. Bili su deo najcrnje i najbeščasnije propagandne mašinerije neumorno čitajući čestitke i komentare komiteta JUL-a i SPS-a, a prethodno i SKJ, da bi sad preobukli uniformu i nastavili da zatupljuju sportski narod. Zašto su još tu? Možda zato jer je njihov sabrat Petar Lazović, urednik sadašnjeg Dnevnika, na Olimpijadi u Atlanti 1996. kukao o nepravdi novog svetskog sudijskog poretka prema našim vaterpolistima, a u prisustvu tadašnjeg predsednika SRJ Zorana Lilića, da bi 6. oktobra požurio da se samoizreklamira kako se nagutao suzavca pred Skupštinom, sve sa taštom.
       Bdž the njadž, i u "Politici" je slično - i tamo su ostali stari kadrovici, a novi urednik sportske rubrike Dobrosav Janković je poznat po pamfletu od 23. 8. 2000. u kojem Zorana Đinđića naziva politikantskim provokatorom i kalkulantom koji ugrožava opstanak Crvene zvezde jer je najavio dolazak lidera DOS-a na utakmicu sa Dinamom iz Kijeva. Sad Janković svako malo objavi fotografiju nasmejanog Đinđića iz stadionske lože, kao što su nekad te iste sportske stranice bile zatrpane slikama SPS/JUL bratije. I Milojko - vox populi se, čujem, kune u Đinđića. Trenutno se po nepopularnosti u narodu meri sa svojim dojučerašnjim uhapšenim vođom.
       Zato je izlišno pitanje imaju li ti ljudi obraz. Dok su oni i dalje tu, ne palim RTS i ne otvaram "Politiku", kao ni pre 5. oktobra. Nije zdravo za mozak.
      
       VUK PAVLOVIĆ