Poznato antičko delo "Okovani Prometej" podsetilo me je ovih dana na "batrganje" nove vlasti kako da se Srbija izvuče iz nasleđenih nevolja. Korača nova vlada (odn. vlade u opštinama) sporo kao okovani robijaši nekada. Zašto je to tako? Gde su tolika nadanja? Ovih dana sam dobio bar izvesna objašnjenja. Evo priče.
       Slučajan susret u Beogradu sa dvojicom predsednika opština iz unutrašnjosti, nekadašnjim mojim učenicima. Uz kafu i čašicu vinjaka, pored sentimentalnog podsećanja na mladost, dotakosmo se i političkih prilika. Tražim odgovor na pitanje šta je sa toliko proklamovanim principima da novo doba grade, vode sposobni, a ne podobni. Zašto su koraci toliko spori, teški, i tamo gde mogu biti brži, energičniji? Otkud tolika borba za položaje, po svaku cenu?
       Problem je, kažu moji prijatelji, što u sastavu DOS-a ima 18 partija i partijica (istina, mada sam glasao za DOS, ne mogu da nabrojim više od pet, šest imena ovih stranaka, o programima i da ne govorim). Stav je da se sve važnije odluke moraju donositi konsenzusom, od Republike do opština. Znači, da i oni najbeznačajniji mogu da spreče značajne mere. To je, kažu, način da se koalicija održi do izbora.
       Kako to izgleda u praksi? "Evo, ja danima molim jedno ministarstvo da mi pruži objašnjenje nekih mera, ali stalno se odlaže odgovor, jer se 'kolegijum' DOS-a nije sastajao, a on rešava te stvari. Šta ja da kažem mojim građanima, koji se s pravom ljute na sporost u radu?!" Na ove reči, drugi moj prijatelj će: "Meni su u opštini dodelili kao saradnike, razume se, po partijskoj liniji, ljude koje dobrovoljno, ni pijan ne bih prihvatio: ležerni, aljkavi, stalno ih treba podsećati na obaveze. I kako da radiš uspešno? A da stavim primedbu, oštrije zamerim, odmah bi mi se pripisalo da 'razbijam' koaliciju."
       Razmišljam s tugom: kakav je to predsednik opštine koji nema dovoljno političke i moralne slobode da utiče na izbor svojih saradnika iako je najodgovorniji za normalan rad te sredine. I kakvi su to rodoljubi i domaćini, istinski brižnici za dobro naroda, pre svega sredine u kojoj žive, ako uporno guraju svoje političke jednomišljenike bez obzira na njihovu sposobnost. Mi smo, istina, to imali u prošlosti, ali smo se kleli da ćemo prevazići ovakve politikantske zloupotrebe. Videli smo dokle nas je dovela politika PODOBNIH, koji su ignorisali SPOSOBNE, sve u ime "narodnih interesa".
       "Okovani" DOS mora da se oslobodi okova. Ne mogu partijski interesi biti iznad društvenih. Vreme je prelomnih događaja od kojih zavisi sudbina zemlje. Svakako, mora se shvatiti da se ogromni problemi, nagomilavani decenijama, ne mogu rešiti za nekoliko dana, ali moraju se sprečiti očigledne devijacije koje potkopavaju moralne temelje nove ere (ako nam je do nje stalo). Ma i "okovana", vlast mora da pokaže nužno kretanje napred, da javno žigoše karijerizam i nesamokritičnost novih "prvoboraca". Ako partijska knjižica bude imala prioritet nad stručnom i moralnom diplomom, uzalud su nam i napori i radosti. Umesto lepote cvetnog i sunčanog proleća, vratićemo se u žedni i užareni jul!
       I podsećajmo se stalno one Lenjinove (i on je nešto pametno ostavio): "Čuvajmo se mangupa iz naših redova!"
      
       ADAM STOŠIĆ,
       Kruševac