Zamolili (žurnalisti?) starog Crnogorca (sklad s pjesmom - sedamnaest rana iz sedamnaest bojeva) preteklog odnekud iz istorije, da reče kako mu se pričinja ovo naše vreme, novo doba, da ga ukratko opiše, izloži svoje impresije.
       Vi ste, gospodine čestiti starino (sedamnaest rana iz sedamnaest bojeva, ovako odgovorili: "Ubilo se za fukaru!"
       Konciznost dostojna jednog Marka Miljanova iz Kuča.
       Nameće se, međutim, pitanje: nije li svako vreme (u svekolikoj istoriji, pa i junačko doba iz kog je časna starina sa sedamnaest rana iz sedamnaest bojeva banuo među nas, zbunjene, dezorijentisane i nikakve, takođe bilo "ubilo se za fukaru"?
       Da li je iđe i ikad pogodovalo časti i vrlini?
       Ako jeste - otkud toliko zla u istorijskom pamćenju?
       Ako nije (a nije) - po kojim bi merilima ovaj naš svet takav kakav je bio "najgori od svih svetova"?
       Zašto bi samo ova deonica istorije koja je nama zapala, bila "ubilo se za fukaru"?
       Zar u Starom Rimu (o kome često razmišljamo s nostalgijom) jedan Konj iz ergele onog, kako se zvaše, nije dogurao do senatora?
       Dobro, kad su u pitanju čast i vrlina, konju se (baš kao ni Magarcu) nema šta prigovoriti.
       Pa ipak.
      
       Zločin (i kazna)
       Milošević je uhapšen.
       Eno ga u Centralnom, Bačvanska 10, Beograd.
       Sredovečni političar (revolucionarno jezgro) neodmereno živahno dade izjavu: Po srpskom zakonodavstvu Miloševiću NE GINE smrtna kazna.
       Lako je biti živahan kad je u pitanju tuđa smrt.
       Drugi (nešto mlađi) (ali takođe čvrsto jezgro) servira duhovitost: "Moliće on (Milošević) da ga prebacimo u Hag."
       U Hagu ne izriču smrtnu kaznu.
       Samo doživotnu. (Čovek sve zna).
      
       Datost
       Na deset desetinki od svega što određuje čoveka, samo jedna uslovljena je karakterom, ukupnom konstitucijom, snagom volje, znanjem, talentom itd. Moj učitelj iz ove oblasti stoji na stanovištu da je desetinka mnogo, možda, veli, hiljaditi deo desetog dela.
       Sve ostalo je datost kojoj se ne vredi opirati.
       Čovek ima papire da je viđen i na Sorboni, ali ja mu ništa ne verujem. Učenost mi je sumnjiva. Uvek sam uzimao najgore učitelje. Samo da bih što manje naučio.
       Znanje opterećuje. Vreća cementa.
       Neznanje je lagašno. Paperje prepelice.
       Duboko istruli, visoko iščezne, kaže pesnik.
      
       Crna Gora, Srbija
       U Crnoj Gori će uskoro biti poznati rezultati parlamentarnih izbora (ukoliko brojanje glasova ne potraje do Vidova dana). Da li će pobediti opcija (?) koja obećava "očuvanje Jugoslavije, kao države" ili ona druga, ostaje da se vidi. Naravno, izborna kampanja se usijava, ne štede se ni najsočnije riječi iz Vukovog Rječnika. Ni iz crnogorskog koji je u pripremi ako već nije i završen. Samo štampanje neće biti problem: ako iko iđe ima Štampariju, ima je Crna Gora - najstariju u ovom delu Evrope. U kojoj su odštampana brojna remek-dela svetskog štamparstva. I Miroslavljevo Jevanđelje.
       Svojevremeno sam oštro ukoren "što ćeram vodu na Milovu vodenicu". Vidi ti mene! Ni manje ni više nego ćeram vodu.
       A ne znaš (znali te jadi) da su Srbi u Crnoj Gori veći Srbi nego Srbi u Srbiji. Srbi u Srbiji mogu kako hoće (može im se) - Srbi iz Crne Gore nemaju izbora, oni su samo Srbi. Od dobronamernih Srba kako onih iz Srbije, tako i onih iz Crne Gore, skrenuta mi je pažnja da ako budem pisao o parlamentarnim izborima u Crnoj Gori, ne skliznem u humor (šegu) kao što "ti to već znaš". Stvar je ozbiljna, đavo je poneo šalu. Da obraduje đavolicu, da razveseli svoje male đavolčiće.
       Đavo jeste poneo šalu, branio sam se, jer đavo zna šta valja. Zašto se nije polakomio na ozbiljnost? Zašto nije zdipio naša tragička osećanja, našu sklonost da u svemu što se događa vidimo nesreću, početak kraja, apokalipsu, smak sveta. Pored svih tih divota i krasota prošao je kao pored smrdljivog sira. Kao pored turskog groblja.
       Poslovica je precizna. NJeno značenje je oštro kao mač, kao sablja Bolanog Dojčina. Narodni genije nije rekao BOG JE PONEO ŠALU (to bi značilo da je šala zlo), nego decidirano VRAG JE PONEO ŠALU (s jasnim ciljem da napakosti čoveku, da ošteti božju tvorevinu).
       Ne treba se dakle bojati šale, lakoće, vedrine, treba ih samo čuvati od đavola, od nečastivog.
       Zašto se udarati u prsa, zašto kukati i lelekati, zbog realne mogućnosti (rekao bih i izvesnosti) da Srbija i Crna Gora postanu dve zasebne, samostalne, u svim božjim poslovima prožimajuće države?
       I obratno.