Evropska unija uporno nastoji da privoli Vašington na prihvatanje Protokola iz Kjota o zaštiti klime. Izgleda da su se Amerikanci toliko saživeli sa laskanjem da su u svemu najbolji da im zaista teško pada kad im se kaže da su najveći zagađivači životne sredine

      Uverena da se klima na Zemlji naglo i opasno menja zbog dejstva izduvnih gasova na atmosferu, Evropska unija nastoji da privoli SAD, inače najvećeg svetskog zagađivača životne sredine, da prihvate Protokol iz Kjota, međunarodni sporazum koji poziva članice UN na zajedničku preventivnu tehnološku akciju. Prema tom sporazumu, koji predsednik Buš odbija da prihvati, industrijske zemlje su dužne da do 2010. godine smanje isparenja štetnih gasova za najmanje pet odsto u odnosu na stanje iz 1990.
       Naučnici su ustanovili da se koncentracija šest gasova iz takozvane staklene bašte, među kojima je ugljen-dioksid najvažniji, uvećava u atmosferi zbog intenzivnog sagorevanja fosilnih goriva kao što su nafta i ugalj. Ovi gasovi pospešuju zagrevanje globusa i naglo menjaju klimu. A nagla otopljenja znače sušu na čitavim kontinentima, otopljavanje Antarktika do 2050, znatno podizanje nivoa morske površine i niz šokantnih promena u biljnom i životinjskom svetu kakve znamo iz paleontologije i kakve smo dosad mogli da vidimo samo u naučnofantastičnim filmovima. Protokol iz Kjota je, dakle, neka vrsta upozorenja svetu da mu preti opasnost od povratka u doba jure.
       Predsednik Buš smatra da Protokol iz Kjota "nije fer" prema Sjedinjenim Državama, jer od njih traži najveći trošak, dok zemlje u razvoju, koje se industrijalizuju uz veliku primenu prljave tehnologije (kakve su Kina i Indija, na primer), još zaobilazi. (Kontraargument Evropske unije: industrija SAD daje 25 odsto svetske proizvodnje neželjenih gasova.)
       Ostavljajući utisak da baš mnogo i ne veruje u efikasnost Protokola iz Kjota, američki predsednik objašnjava da bi primena ovog međunarodnog sporazuma teško pogodila privredu njegove zemlje, ako se imaju u vidu nagoveštaji recesije i energetske krize. Iako je ovo objašnjenje dosta sporno, neki analitičari tvrde da se Buš Junior drži lekcije koju je naučio od oca: navodno je Buš Senior 1992. godine i izgubio izbore od Klintona zato što je zapostavio nacionalnu privredu na račun spoljne politike.
       Ako bi SAD, objašnjava dalje Buš Junior, smanjile isparenja izduvnih gasova za sedam odsto do 2010. godine u odnosu na stanje iz 1990, odnosno za 15 odsto u odnosu na sadašnje stanje -na šta bi ih obavezivao Protokol - morale bi energente kao što su nafta i ugalj da nadomeste zemnim gasom. Same toliko gasa nemaju, a za uvoz nemaju para.
       Evropska unija je na ovo reagovala dosta gnevno. Tvrditi da izostavljanje zemalja u razvoju iz međunarodnih obaveza "nije fer" prema Americi, znači ne uzeti u obzir činjenicu da je razvijeni industrijski svet najveći uzročnik problema, kaže Romano Prodi. "To je šokantno za evropske uši i može da predstavlja tragičnu grešku", ističe on i dodaje da će Evropska unija insistirati na primeni Protokola iz Kjota, sa Amerikom ili bez nje. Francuski premijer Žospen vidi Buša na ovom primeru "ne kao izolacionistu, nego kao unilateralistu". A Margot Valstrom, švedski ministar i komesar EU za zaštitu životne sredine, ističe da 139 zemalja potpisnica sporazuma "neće dopustiti da Vašington diktira međunarodnu politiku".
       Sukob zbog toplijeg globusa eskalirao je oko globusa. Emisari Evropske unije posetili su - i uspeli da za svoju inicijativu pridobiju - Kinu i Rusiju, posle SAD dva najveća svetska proizvođača ugljen-dioksida. Kina, koju Protokol iz Kjota, kao i druge zemlje u razvoju, finansijski obavezuje tek posle 2010. godine, ocenjuje Bušov postupak kao "nedopustiv".
       Rusi se nadaju nagodbi, odnosno prodaji svojih obaveza Zapadu: "zajednička primena" Protokola dopuštala bi bogatijim zemljama da investicijama u modernizaciju tuđih energetskih izvora otkupljuju tuđi "višak" energenata, ako to manje košta nego nabavka tehnologije za smanjenje izduvnih gasova kod njih. Prema jednom kompromisnom predlogu, koji je sačinio holandski ministar Jan Pronk i koji će na razmatranje biti ponuđen i Amerikancima, bogata zapadna zemlja moći će od Rusije, recimo, da kupi onih pet odsto neiskorišćenih energenata, a da svoje obaveze u zaštiti životne sredine nadomesti širenjem zemljišta pod šumom.
       Evropski emisari dobili su za svoju inicijativu i saglasnost Irana, sadašnjeg predsedavajućeg pokreta nesvrstanih zemalja. (Taj pokret, eto, još postoji i predstavlja pozamašnu glasačku mašinu, ako treba.) Od moćnijih industrijskih zemalja jedino je Japan neodlučan, ali ne zato što se ne slaže sa Protokolom, koji je pre četiri godine i potpisan u jednom japanskom gradu, nego ponajviše zato što ne želi da se suprotstavi Amerikancima i što se nada kompromisu.
       Znaju Evropljani, koliko i Amerikanci, da će ratifikacija Protokola iz Kjota biti spor i težak proces. Svi takođe znaju da međunarodni ugovor o zaštiti klime na celom globusu nije u potpunosti ni primenjiv bez Amerike.
       Izgleda da nije stvar u tome. Gotovo uživajući u sopstvenoj ispravnosti, izgleda da Evropska unija uživa i što u jednoj retkoj oblasti, koja bi morala prirodno da funkcioniše bez visoke politike, sme da kaže Vašingtonu da je Amerika dužna da snosi najveću odgovornost za sudbinu sveta, ako već želi da njime tako suvereno upravlja. S druge strane, izgleda da su se Amerikanci toliko uživeli u svoju svemoć i toliko saživeli sa laskanjem da su u svemu najbolji, da im zaista teško pada kad im se kaže da su najveći zagađivači životne sredine.