Ljubiša Ristić i dalje smenjuje unesrećeni narod i sprema se da izabere drugi

      Hapšenje bivšeg predsednika potisnulo je krađe i prekrađe u zdravstvu. Da podsetim. Odgovoran za neizlečive bolesnike, čije je lečenje u civilizovanom svetu besplatno, nakrao se citostatika. Direktor KBC "Bežanijska kosa" straćio je više para na hortikulturu nego na održavanje preskupe opreme. U toj bolnici istrulila je humanitarna pomoć, jer direktor nije obavestio lopovsko preduzeće, zvano Komesarijat za izbeglice, da je utopi na vreme. Ograda vile bivšeg ministra zdravlja košta preko trista hiljada nemačkih maraka.
       Oglasio se predsednik nedavno ustanovljene komisije da, pod stare dane, saopšti ono što su bolesni osetili na svojoj koži, a mnogi platili svojim životom: najveće krađe zvanja i titula bile su na Medicinskom fakultetu. Da je taj profesor kojim slučajem došao s Pravnog fakulteta, pa da prođe njegovo "otkriće"... Ali, on je saučestvovao u svemu i sad je svoj kažiprst stavio na slepoočnicu, umesto da ga upre u svemoćne zaštitnike onih koji su se nakrali i para i titula. Šta je s LJubišom Ristićem, njihovim predsednikom?
       Pre petnaestak godina nisam potpisao apel Ivana Jankovića da se ukine smrtna kazna u Jugoslaviji. Pomenuo sam ubistvo i silovanje deteta. Nisam mogao da pretpostavim fizičko i mentalno zlostavljanje dece, ni komesare za izbeglice, iako su već onda Srbi bežali s Kosmeta.
       U zlostavljanju mog mlađeg deteta saučestvovao je direktor Instituta za mentalno zdravlje. Lekarska komora nije se oglasila kad je uzimao honorare prepričavajući tragične sudbine narkomana koje je lečio. Čuo sam da je, na osnovu tih nesreća, primljen u Udruženje književnika Srbije. Umesto da ga upozori, vodeći stručnjak za opijume u srpskom narodu Dobrica Ćosić napisao mu je pogovor. Pre dve godine, pokušao sam da pokrenem raspravu u "Politici", ali je sasečena u korenima.
       Kad je moja koleginica, izbeglica, dobila otkaz, odnosno naređenje da napusti hotel za prosvetne radnike, zamolio sam dvojicu čestitih ljudi da zaustave njeno izbacivanje. I oni su to uradili. U preduzeću u kome radim, jedna koleginica mi poduže zamera da štitim izbeglice. Okomila se na jednu i svaki put dođe da mi kaže šta je "ona moja izbeglica rekla". Odgovorim joj da ona ima svoje ime i prezime. Ma kakvi! Raspitao sam se kako žive izbeglice u pomenutom hotelu. Mesecima nisu videle meso, davno pre Uskršnjeg posta, iako polutke stižu, kao humanitarna pomoć.
       Kad su, pre devet godina, dvojica policajaca banula u moj stan da mi starijeg sina odvedu na ratište u Slavoniji, rekao sam im da će moj sin otići u JNA kad Veljko Kadijević i Blagoje Adžić budu visili na Terazijama. Komandovali su petom vojskom u Evropi. Razorili su Vukovar, ostavili leševe i nestale mladiće, a danas se baškare na Dedinju.
       Kad je moj mlađi sin prošlog leta dobio meningitis i kad sam ga iz Kotora preneo u Beograd, nije bilo reagensa za serološku analizu. U to vreme, izaslanik LJubiše Ristića s televizijskim kamerama obilazio je bolnice, pretio lekarima, obećavao lekove iz Kine. Umesto reagensa, u Infektivnu kliniku stigao je stražar-čuvar da pozdravi ministra zdravlja, čija je poseta bila najavljena unapred. Umesto njega, stigao je jedan od uhapšenih.
       Kad sam, posle četiri meseca, dete odveo na magnetnu rezonancu u Klinički centar Srbije, "Simensov" sistem bio je u rasturu. Ne radi kamera, nema snimaka glave... S disketom koja se briše, da bi se ponovo koristila, nisam mogao u "Bežanijsku kosu", jer je tamo "Filipsov" sistem. Zbog procenta ili zbog Šećerane?
       Moji prijatelji iz Tehnikoma, digitalnom kamerom snimili su sve dvadeset i četiri pozicije, prebacili ih na zip-drajv, pause, zatim na CD, i tako snimke, preko Interneta, poslali u kliniku Mejo. Moram da kažem da sam na kraju prihvatio mišljenje naših lekara koji su u svemu bili profesionalni i odgovorni.
       Zar je zdravlje deteta nečija privilegija? Nije mi svejedno što je moje privilegovano, zahvaljujući prijateljima. Ako je za sreću čovečanstva neophodna jedna dečja suza, kaže Dostojevski, onda se odričem sreće.S 0,2 odsto glasova na republičkim izborima, s kuplerajem u Šećerani, s lopovlucima u bolnicama i tzv. komesarijatima za izbegla lica, LJubiša Ristić i dalje smenjuje unesrećeni narod i sprema se da izabere drugi.
      
       (Autor je književnik iz Beograda)