Vlasnicima ispravnog televizora znatno je lakše da pišu o Te-Ve programu nego onima kojima aparat crkne baš kad ne treba. U ovom slučaju, televizor nije crk'o već - preminuo. S obzirom na to da traje duže od dvadeset godina, da je crno-beli i da je verno služio još od vremena dok je Maršal bio živ, on se doživljava ako ne baš kao član porodice, ono bar kao kućni ljubimac o kome se ne razmišlja sve dok ne ispusti svoju plemenitu dušu. Popravka ne dolazi u obzir, jer je veliko pitanje da li će iz servisa, umesto onog majstora koji ga je jedared s ljubavlju popravio, doći neki drugi koji bi izrazio nevericu da tako nešto postoji u 21. veku, ili prezir poput jednog kolege, ozbiljnog kolumniste, koji je vlasnika nedavno sa indignacijom napao: "Pa dobro, čoveče, kako je moguće da dosad nisi kupio televizor u boji?"
       Pošto vlasnik inače ima guju u džepu kada treba platiti bilo šta što ne spada u kategoriju "u se, na se i poda se", kupovina se odužila, a s njom i gledanje u mračni ekran remek-dela EI Niš model 6130 (koji će, valja se nadati, za koju godinu biti prodat za debele pare kao oldtajmer). Kako god bilo, pretplatnik nije mogao da gleda direktni prenos hapšenja bivšeg predsednika vrednog 50 miliona dolara, niti udarne informativne emisije državne televizije južne republike čvrsto rešene da se otcepi sama od sebe, za koje zlobnici vele da su samo ispeglana kopija one stare RTS. Utakmica sa Slovenijom gledala se u kafani, što je bolja varijanta od sedenja kod kuće - prijatnije je psovati selektora horski, u dobrom društvu, a još se i obogati fond reči.
       Život bez televizora, dakle, i nije tako težak; naprotiv. Od silne dokonosti, čovek uzme i proguta Cvajgovu biografiju Marije Stjuart, lagano cevči Karlajlovu "Istoriju Francuske revolucije" i, što je najvažnije, prvi put do kraja pročita sve komentare u svom omiljenom ultragrađanskom dnevnom listu. Štiva, hvala bogu, ima na pretek - po tri komentara u svakom broju, plus lični stav i pismo uglednog čitaoca. Na kraju čovek shvati da je najveći problem ovog društva niko drugi do predsednik savezne države kome, na opštu nesreću, veruje 44 odsto ispitanika po poslednjem istraživanju, dok drugoplasirani, politički korektniji republički premijer beleži pet odsto glasova. Treba, dakle, menjati predsednika, ali kako? Pošto je Selim-vezir davno utvrdio da je "pučina-stoka jedna grdna", možda bi valjalo razmisliti o ukidanju izbora.
       Umesto toga, o ljudima koji će voditi državu trebalo bi da odlučuje bord najuglednijih od ukupno 1 400 registrovanih nevladinih organizacija uz konsultacije sa inostranim ekspertima poput Zbignjeva Bžežinskog, Mortona Abramovica, panji Olbrajtove i drugih. Tako bi, konačno došlo do toliko željene denacifikacije koja je Srbljima neuporedivo važnija od hleba, ulja ili šećera.
       Ovakva razmišljanja brutalno preseca zvono na vratima - Sejo donio iz Novog Pazara ganc-novog "filipsa" sa sve teletekstom, ma šta to značilo. Čudo se uključi, a na ekranu se, u punom koloru, prvo pojavi faca sa TV B92 koja nešto objašnjava u pauzi NBA utakmice Minesota - Juta. Čovek izgleda tako da bi sevap bio otići do studija, zviznuti mu laganu zaušku i poslati ga po burek. Zaista, život bez televizora uopšte nije težak.
      
       UROŠ KOMLENOVIĆ