Ako žele da se iskreno posvete veri, naše bi se televizije morale pridržavati Božjih zapovesti, kao što je ona druga - Ne gradi sebi lika idola, nemoj im se klanjati niti im služiti

      U svom prazničkom - uskršnjem - trobroju jedan beogradski list objavio je, između ostalih, i sledeće naslove: "Praznična služba u hrišćanskim crkvama"; "Hrišćani zajedno slave Uskrs"; "Iz uskršnje poruke beogradskog nadbiskupa"; "Jaja u korpama za veš"; "Uskršnja poslanica SPC"; "Pravoslavlje i Zapad"; "Pasha (vaskrs) u atroponimiji Srbije"; "Hristovo detinjstvo"; "Hristove muke u Smederevu"; "Isus Hrist, sin neba" (pesma); "Jerusalim dve hiljade prve"; "LJudsko i božansko"; "Etika Hristovog mača"; "U potrazi za Jedinim"; "Po stazama duhovnih zapovesti"; "Vaskrs srpskog jezika" (sportska rubrika); "O Vaskrsu i sa knezom" (takođe sportska rubrika).
       List o kome je reč nije glasilo Srpske pravoslavne crkve, niti bilo koje druge crkve, verske sekte ili monaškog reda, biblijskog društva ili teološke škole, već jedan od političkih (laičkih?) dnevnika koji izlaze u Beogradu, najstariji među njima. Poplava religioznih tema u uskršnjem izdanju dotičnog lista nije plod njegove gotovo jednovekovne tradicije, za koju se (pogrešno) može pretpostaviti da je delom i hrišćanski usmerena. Više je nalog vremena sadašnjeg, ovog "političkog trenutka". Jer su se listovi napeli da ovaj veliki praznik dostojno obeleže. Nekima koji su pomalo gadljivi na pravoslavlje dobro je došlo što su ove godine svi hrišćani slavili Uskrs u isti dan. U taj dan Hrist je po popularnosti konkurisao Koštunici, čak se primakao Čedi Jovanoviću.
       Naročito je na ovom zadatku isprednjačila televizija. Na stranici posvećenoj televizijskom programu onog lista sa početka najavljene su, tako, sledeće emisije: "Patrijarhova uskršnja poslanica" (snimak); "Rađanje hrišćanstva u Beogradu"; "Jutrenje sa liturgijom" (prenos iz Saborne crkve); "Hilandarska imanja"; Hristos vaskrese - uskršnje pesme"; "Prenos katoličke uskršnje mise iz starog Bečeja"; "Partizan - Crvena zvezda" (snimak).
       Nije posebno najavljen film o Hristovom životu (čini mi se Zafirelijev), viđen inače i prošle godine, koji je, u subotu, pred ponoć, emitovan na mnogim kanalima, no sa početkom u donekle različita vremena, tako da je onaj gledalac koji je nekom nuždom bio nateran da privremeno napusti mesto ispred televizora mogao uvek da, na nekom drugom programu, nadoknadi propušteno. Uzgred rečeno, film je spektakularan, ali prazan, "slikovnica" bez ikakve umetničke nadgradnje. Takvu nadgradnju poseduje Skročezeov film o Hristu ("Poslednje Hristovo iskušenje"), ali on nije za ovakve prilike. Najgore sa filmom koji je bio priličan jeste da je nasinhronizovan na srpski jezik. Tako u sceni kada Hrista na Golgoti zakivaju na krst, koja je patetična (jer, posle toga Hrist kaže: "Oče, oprosti im..."), neki domaći šmirant iza scene kukumavči:" Jaoj, jaoj!"
       Je li to potpisnik ovih redova ima nešto protiv ovakve prakse, nije li možda on bezbožnik? Izjasniću se samo o prvoj tački: nemam ništa protiv. Jedino mi je zasmetala količina, kakvu pre nekoliko godina nismo mogli ni zamisliti, no koje se još dobro sećamo po televizijskim "obradama" praznika ponešto drugačijeg određenja i porekla, kao što su, recimo, to bile prvomajske parade, rođendani Najvećeg Sina, jubilej Kosovske bitke ili povratak Slobodana Miloševića iz Dejtona.
       Uskrs svakako ne spada u takve datume. Možda se po značaju koji mu, poslednjih godina, pridaje televizija upravo to želi istaći. Osim toga, biće obrazovno, poučno, način da se mladi vrate religiji i tradiciji. Ali, prenos uskršnje liturgije nije isto što i uskršnja liturgija. Jer, televizija nije hram. Da hram nije konstitutivni faktor religije, vernici ga ne bi ni podizali, odmah bi prešli na televiziju. Istina je da se Bogu može moliti na svakom mestu, pa i pod svetlošću televizijskog ekrana umesto kandila. Postoje u Americi propovednici koje nazivaju "televizijskim evanđelistima". Ono što njih određuje kao službenike vere nije Biblija, već televizija. Otuda su propovedi tih sveštenika - ako su uopšte sveštenici - usaglašene sa prirodom televizije i njenih zahteva; one su, prosto, jedan šou-program. Može da bude zanimljivo, gledao sam.
       Tako se, obrnuto, izmeštena iz hrama na televizijski ekran, uskršnja liturgija lišava tačno onoliko svog religioznog smisla koliko se prilagođava televizijskom izrazu. Krupni plan ne postoji u liturgiji, nema tu rezova, vožnji, pretapanja. Kao što se za vreme televizijskog prenosa liturgije može mezetiti, posno ili mrsno, svejedno, ko će da zna. Ovi prenosi religijskih obreda - kakvih, da budemo pošteni, ima i drugde u svetu - izjednačavaju se sa prenosom novogodišnjeg koncerta u Beču, festivala zabavne muzike u Budvi ili dodele Oskara. Nema u tome ničeg posebno lošeg. Samo što su dodela Oskara, onaj festival u Budvi i bečki novogodišnji koncert predstave koje postoje zbog televizijskog prenosa. Sa uskršnjom liturgijom to nikako nije slučaj.
       Ono što smeta jeste "zlomisao" koja nas opseda (i kakva bi na dan Uskrsa svakom morala biti strana) da je ova televizijska napadnost u provaljivanju crkvenih vrata, poput svojevremene navale političara u hramove (sada ih nigde nema), u funkciji pribavljanja one iste pravovernosti kakva je nekada uslovljavala prenose kongresa SKJ. Religioznost naših televizija (i drugih medija) lažna je, ona je u službi političkog profitiranja, "teranje mode". To je isto kao kada neki mladi glumac, u intervjuu, na pitanje da li je religiozan, odgovara da je vera privatna stvar, a onda iz njega provali prorok da besedi o otkrovenju na tri novinska stupca. Znamenita izreka o Danajcima mogla bi sada da glasi: čuvaj se televizije i kada prenosi uskršnju liturgiju!
       Da u ovoj tvrdnji počiva dobar deo istine pokazalo se već u smiraj Svetog dana: "odradivši" ono što se od njih "očekuje", predstavivši se kao pobornice obnovljene religioznosti i svih drugih pravih, tradicionalnih vrednosti, televizije su se prvo polako, već oko podneva, a onda sve brže što se više približavao sumrak, vraćale svakidašnjem duhu svojih programa, tako da su oni jurodivi tipovi koje inače viđamo svakog dana, ti omiljeni likovi svih naših televizija, bili pomalo uvredljivi u prazničnom kontekstu, bilo da su raspravljali o politici, bilo da su objavljivali ko je gde kako kada zašto (i preko čijeg kreveta) objavio novi CD sa "materijalom".
       Upravo u ovome je suština lažne uskršnje televizijske slike. Ako žele da se iskreno posvete veri, što je ambicija koju niko neće osporiti, naše bi se televizije prvo morale odreći svih blasfemičnih, bogohulnih "programskih segmenata", kao što su pornografski filmovi, igre na sreću, tok-šou emisije u kojima se razglaba da li političarke (žene u kondicionalu) smeju da nose čipkane gaćice. A pre svega bi se, u svojim informativnim emisijama, morale pridržavati Božjih zapovesti, kao što je ona druga - Ne gradi sebi lika idola, nemoj im se klanjati niti im služiti.
       Ne pravi se od mućka uskršnje jaje.      
      
       BOGDAN TIRNANIĆ