NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Uglađena mržnja

Ispod fasade demokratskih i razvijenih društava često izviruje i lice druge, manje poznate Evrope, koje podseća na potisnute predrasude, netrpeljivosti i diskriminacije

      Zabavljeni registrovanjem velikih transakcija i donacija, koji se od oktobarske revolucije prosto slivaju u Srbiju, mediji su propustili da proknjiže još jedan prilog čiji značaj daleko prevazilazi iznos donacija. On je veoma simboličan. Jedan francuski franak. NJega su za Srbiju izdvojili ugledni pariski dnevnik "Mond" i izvesni psihoanalitičar Filip Refaber, koji su osuđeni jer su javno i na rasnoj osnovi klevetali srpski narod. Presuda je, krajem prošlog meseca, izrečena zbog izjave koju je Refaber dao listu, avgusta 1999. godine, da je "na Kosovu pravo danas izvrgnuto ruglu, jer je jedna etnička grupa, srpski narod, mogla tokom 10 godina da vodi politiku diskriminacije i proterivanja uz fizičku eliminaciju, a da joj se pri tom ne sudi".
       Argumente "Advokata bez granica", koji su na inicijativu Francusko-srpske alijanse podneli tužbu, da se ne može optuživati ceo narod i da se nacija ne može definisati samo kroz vodeće političare, prvostepeni sud nije prihvatio. Spor je zatim došao do više instance, apelacionog suda. "Prvo smo odbijeni zato što je sud bio antisrpski raspoložen", kaže Karol Miše iz Francusko-srpske alijanse. "Ali mi nismo odustajali, jer nam je stvarno dosta takvih napada i posle godinu dana ipak smo dobili spor." Na kraju pravosudne romanse u kojoj je pravda opet pobedila, odlučeno je da "Mond" mora da objavi presudu i plati već pominjani franak.
      
       Egzotična imena
       Kazna će prilično teško nadoknaditi posledice medijskog maltretmana u kome su balkanski narodi pretvarani u niže zajednice uvek orne za genocid nad bližnjima svojim, ali će otvoriti raspravu o rasizmu koji, izgleda, ne stanuje samo po divljim obodima evropske civilizacije. Sama činjenica da se narod, koji je sopstvenim i tuđim snagama uspeo da se u protekloj deceniji pretvori u najupornijeg čuvara svih mogućih netrpeljivosti i diskriminacija, našao na udaru rasizma otvara raspravu o netoleranciji, ksenofobiji i samom rasizmu u demokratskim, razvijenim društvima, u kojima caruje politička korektnost. Gde su, dakle, koreni netrpeljivosti u državama blagostanja? Prema kome je ona usmerena i kako se ispoljava?
       Dvadesetpetogodišnji Abdelatif ima dve diplome (ekonomija i nemački jezik). Do sada je predao 93 molbe za posao, ali nije dobio nijedan pozitivan odgovor. Pozivi su, međutim, počeli da stižu onog časa kada je promenio ime u Toma, dok su mu u intervjuima određenu olakšicu predstavljali izgled i prezime, koji previše ne upućuju na arapsko poreklo. To, naravno, još ne znači da će raditi posao za koji je kvalifikovan, a sigurno neće biti na mestu na kome bi mogao da dođe u dodir sa klijentima... Sve ako bi neki prodavac i rešio da povede borbu protiv predrasuda, platio bi to gubitkom klijenata. Nema arapske prodavačice, nema crnog komercijaliste, niti turskog poslovođe, konstatuje "Mond diplomatik" u tekstu o rasizmu u Francuskoj koju istraživanja stavljaju na vodeća mesta po rasističkom raspoloženju. Stručnjaci, međutim, naglašavaju da je to zemlja sa najmešovitijom populacijom u Evropi i zaključuju da su Francuzi samo najviše svesni svog rasizma, usmerenog prvenstveno prema Arapima.
       Ipak, ukoliko se Abdelatif bude oblačio, ponašao i govorio kao Francuz, a uz to se još, što je poželjno, odrekne svog egzotičnog imena, jednog dana će, ipak, ući u diskoteku, a ima i šanse da do kraja svog radnog veka, a u drugoj generaciji sigurno, izjednači razliku u plati, koja se na početku kreće i do 35 odsto više u korist belih sugrađana. Asimilacija je uslov koji Francuska postavlja imigrantima i, ukoliko ga ispune, bar formalno će zaista ostvariti svoja prava. Istina, "bunjul" (pogrdni izraz za Arape) uvek će biti "bunjul", a čak i rođeni, beli, Francuzi koji su neko vreme proveli u arapskim zemljama, biće nazivani "pieds noire" - crne noge. Ali, Abdelatif, mogao bi, u drugim evropskim zemljama, proći i gore.
      
       Britanska multikultura
       Velika Britanija još ne izlazi na kraj sa skandalom oko nerazrešenog slučaja smrti Stefana Lorensa, crnog tinejdžera, koga je grupa belih mladića ubila 1993. godine. Među 22 odsto Britanaca koji se izjašnjavaju kao rasisti nalaze se i policajci i sudije. Kada je 1999. godine konačno objavljen izveštaj o ovom ubistvu, kojim je potvrđeno postojanje rasizma u državnim institucijama, zbog čega istraga nije bila uspešna, šokirana javnost bila je primorana da prizna da je problem prevazišao nasilne incidente skinhedsa I fudbalskih navijača. Sada već bivši sudija Vilijam Mekferson javno je saopštio da su policija, vojska, sudstvo, pa čak i Parlament krivi zbog "nesvesnih" predrasuda, priznavši da je i sam bio rasista koji kada vidi mladog crnca sa kačketom stavljenim naopako, odmah pomisli najgore o njemu. "Pozvao bih većinu ljudi da kažu da i sami nisu krivi, manje ili više."
       Evropska komisija za borbu protiv rasizma (ECRI) koju je osnovao Savet Evrope, u najnovijim izveštajima, primećuje da je broj rasističkih incidenata u Britaniji u porastu, iako zvaničnici pokušavaju da umanje. Takođe je primećeno da je broj smrtnih slučajeva u pritvoru veći kada su u pitanju manjine, kao i da se imigranti u medijima predstavljaju u negativnom svetlu.
       Britanci, koji su uz Nemce, vodili politiku multikulturalnosti, nadali su se da će, ako strance budu prepoznavalai iz daleka po turbanu ili nepoznatom jeziku, smanjiti rizik od njihovog infiltriranja u društvo i kad-tad ih vratiti kućama. I dok imigranti čine četvrtinu zaposlenih u londonskom školstvu i trećinu u bolnicama, a o barovima, restoranima i prodavnicama i ne postoji statistika, njihova primanja na istom radnom mestu manja su za oko 30 odsto od primanja Britanaca. Pravilo striktno važi za crnce, Arape i Azijate, dok će se beli stranci još i provući i najčešće ubrzo izjednačiti.
       Potpuna asimilacija obojenih stanovnika ostrva nemoguća je čak i u narednim generacijama. Sve i da su tu rođeni, odrasli, školovani, sve i da sami sebe ne smatraju strancima, u nekim krugovima nikada neće biti dobrodošli. Vrata visokog društva zatvorena su za njih čak i kada pripadaju grupi od oko 300 milionera "non EU" porekla. Egipatski milioner Muhamed al Fajed nikada nije dobio britansko državljanstvo, a kupovinom vekovima stare robne kuće "Herods" u Londonu samo je gurnuo prst u oko engleskoj aristokratiji. NJihov užas bio je još veći kada je počelo da se priča o braku između njegovog sina Dodija i princeze Dijane. Iznenadna smrt nesuđenih supružnika u saobraćajnoj nesreći izazvala je mnoštvo spekulacija u kojima se često spominjalo da je vest o nesreći u najvišim krugovima primljena sa izvesnom dozom olakšanja.
      
       Izolovane zajednice
       Nešto manje od polovine (48 odsto) građana zemalja Evropske unije smatra da bi njihovoj zemlji bilo bolje bez stranaca, dok bi ih 59 odsto Italijana i polovina Belgijanaca, Portugalaca i Austrijanaca rado poslalo u zemlje iz kojih su došli. To što isti ispitanici izjavljuju da su za demokratske principe, jednaka prava svih građana i protiv bilo kakve diskriminacije, stručnjaci su nazvali " indirektnim rasizmom", onim koji se ne ispoljava u govoru, već u ponašanju. Prosečni evropski građanin sigurno neće baš isprebijati prvog stranca koga vidi na ulici, ali će ga, naročito tamnoputog stranca, izbegavati gde god može. U oglasima za izdavanje stana pročitaće se i napomena BBK (bela boja kože), na oglasima za posao to će se često podrazumevati, a to što crnac ili Arapin neće biti pušten u diskoteku, već nije vredno ni spomena.
       Izveštaji Komisije (za sada podneti za Veliku Britaniju, Austriju, Dansku, Albaniju i Makedoniju) pokazuju da nema srećnog mesta za imigrante. Somalci, koji su se zatekli u Danskoj, njih 13 500, gotovo da se zvanično smatraju nesposobnim da se integrišu u društvo. Oni praktično čine izolovane zajednice, koje teško pronalaze posao i stan, a njihova deca, sve češće napuštajući školu, imaju samo jednu želju - da nekako sakriju svoje poreklo. Lokalni sudovi veoma lako odlučuju da strance izbace iz zemlje. Od 15 tužbi na presudu o izbacivanju, koje su došle do višeg suda, 13 je poništeno. U Austriji su, osim izbeglica i azilanata, na udaru i Austrijanci stranog porekla, a jezik rasizma primećen je u javnim nastupima političara i u sudstvu.
       Komentarišući izveštaje ECRI gotovo sve vlade su podsetile, podvukle ili naglasile da problem koji komisija iznosi ne postoji ili, ako se priznaje da postoji, on se rešava na najbolji mogući način. Austrija je naročito oštro i opširno odgovorila na primedbu o uspehu Hajderove partije, objasnivši da se taj uspeh nikako ne može dovoditi u vezu sa rasističkim motivima glasača, već sa zalaganjem Hajderovih drugova za borbu protiv korupcije i za modernizaciju Austrije.
      
       Održavanje sistema
       Ali uprkos tome što im Evropa šalje veoma jasne poruke da ih ne želi, doseljenici raznih boja i dalje hrle ka mestu za koje veruju da će im pružiti više nego što bi kod kuće ikada mogli da dobiju. Uz rizik da se uguše u nekom kamionu ili udave u čamcu kojim pokušavaju da se dokopaju španske obale, prošle godine 500 000 ilegalaca (od čega je oko 10 odsto koristilo balkanske puteve) došlo je u zemlje EU da dobrovoljno istrpi svaki oblik nejednakosti, računajući da to i ne može biti tako strašno, ako je čovek sit, a kroz prozor mu ne ulaze meci i bombe. Iako će brojni humanitarni izaslanici opisati njihov položaj u novim domovinama kao "strašan ili nehuman", oni sami često kažu da su upravo pobegli od mnogo gorih vidova nehumanosti.
       Predstava o najezdi stranaca koji samo koriste blagodeti evropske civilizacije a ništa joj ne doprinose sukobljena je sa procenama ekonomista, prema kojima je Evropi u narednih 50 godina potrebno 70 miliona imigranata kako bi održala ekonomski sistem. Sa sve starijom populacijom i sve manjom stopom nataliteta, zemlje EU moraće da se oslone na imigrantsku radnu snagu. Procenjuje se da će se, ukoliko se ništa ne promeni, već u toku narednih 25 godina primetno smanjiti odnos radno sposobnog stanovništva u odnosu na stariju populaciju, što će uticati na zdravstvo, socijalni i penzioni sistem. Nadajući se da će se problem stranaca rešiti tako što stranaca neće biti, Evropa je poslednjih trideset godina vodila politiku "nula emigranata", da bi se na kraju ispostavilo da to rešenje, kako je jesenas obavestila Evropska unija "nije odgovarajuće". Sada se pokušava sa kontrolisanom imigracijom, koja bi bila na obostranu korist (zagarantovano plaćanje u skladu sa radnim mestom). Nemačka je prošle godine otvorila poziv za 30 000 stranaca kompjuterskih eksperata, planirajući da ovaj princip proširi i na druge oblasti. Irska je olakšala rešavanje zahteva za ulazak u zemlju kvalifikovanima u oblasti tehnolohije, građevine i za medicinsko osoblje. Italija će godišnje primati 63 000 industrijskih radnika.
       Uprkos pokušajima da se olakša ulazak i život stranaca, uprkos upozorenjima da stari kontinent zaista postaje kontinent starih ljudi koji neće moći sami da se nose sa svojim ekonoskim razvojem, uprkos podacima da imigranti uglavnom više plaćaju državi nego što je koštaju, procenama da osim što popunjavaju prazna mesta, oni i razvijaju posao, izgleda da nijedna evropska zemlja još nije spremna da se sa tim suoči.
       Zvaničnici će uvek rado reći neku reč u korist "otvorenog sveta, otvorene ekonomije i globalnog društva", upozoriće i na starost populacije i zahteve ekonomskog razvoja, ali će, sa druge strane, krojeći imigrantsku politiku, uvek imati na umu glasove koje evropska ekstremna desnica sve više dobija igrajući upravo na kartu "indirektnog" rasizma i nesvesnih "predrasuda" glasača, tražeći da se imigracija zaustavi u ime "većih prava za nas". Politika, koju je londonski "Tajms" nazvao ciničnom, jer glasi "Trebate nam - odlazite!", izgleda da najbolje ilustruje koliko je većini građana EU teško da prihvati da se bilo koji Abdelatif nazove Evropljaninom, pa čak i ako mu od njega uskoro bude zavisila visina penzije.
      
       IVANA JANKOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu