I u slučaju neizlečivo obolelih - koji zahvaljujući modernoj medicini, ipak mogu još dosta dugo da žive - legalizovanje eutanazije otvara mogućnosti mračnih manipulacija

      Odluka je bila holandska, ali uzbuđenje nemačko. Izglasavanje zakona o legalizaciji eutanazije u Holandiji bilo je u Nemačkoj propraćeno komentarima na prvim stranicama najuglednijih dnevnika, izjavama političara i uglednih lekara, stranačkim saopštenjima. Sve bi se moglo sažeti ocenom iz jednog od mnogobrojnih komentara - da su Holanđani, dozvoljavajući lekarima da okončaju život neizlečivim bolesnicima koji to zatraže, "probili branu" i da bi to moglo imati više nego opasne posledice. Žestina reagovanja čini se da predstavlja, svesno ili nesvesno, odraz nelagodnosti zbog (zlosrećnog) sopstvenog iskustva sa eutanazijom u vreme Trećeg rajha. Zbog tog iskustva grčka reč eutanazija ("laka smrt") ovde se gotovo i ne upotrebljava - po pravilu se koristi nemačka reč koja bukvalno prevedena znači "pomoć pri umiranju".
       Naime, 1935. godine Adolf Hitler je na partijskom kongresu najavio da namerava da "ukloni neizlečive duševne bolesnike". Neposredno posle početka rata nacisti su 1939. pristupili uništavanju "života nevrednih življenja". Procenjuje se da je ubijeno pet hiljada hendikepirane dece i sto hiljada odraslih koji su smatrani duševno poremećenim. Međutim, pobijeni su i hronični bolesnici, a nacisti su imali široku lepezu metoda za uklanjanje nepoželjnih - od izgladnjivanja, preko smrtonosnih injekcija do gasnih komora. Posle protesta crkve, nacisti su zvanično prekinuli program, ali je, u potaji, i dalje ostvarivan.
      
       Dostojanstveno umiranje
       Naravno, zakon koji su izglasali Holanđani nema nikakve veze sa nacističkim programom "uništavanja života nevrednih življenja", ali razumljivo je da se u naciji sa tako traumatičnim iskustvom burno reaguje na legalizovanje eutanazije u susednoj zemlji. Pre svega, sve velike stranke osudile su odluku suseda i saopštile da tako nešto ne dolazi u obzir u Nemačkoj. "Moramo uložiti napore da omogućimo da ljudi umiru dostojanstveno i bez patnji, a ne da razmišljamo o legalizaciji eutanazije", rekla je Herta Dojbler - Gmelin (SPD), ministarka pravde koja bi, bar po zvanju, bila prva nadležna za donošenje takvog zakona. Poslanik Hrišćanskodemokratske unije i predsednik Komisije za medicinsku etiku Hubert Hipe rekao je da je "holandski projekat eutanazije nešto nečuveno, što ne bi smelo da postane primer u Evropi".
       U raspravu se uključio i predsednik Johanes Rau koji je rekao da Nemačka mora da nađe sopstveni put. "Pri tom, moramo da posmatramo i uzimamo u obzir šta drugi rade, ali ne smemo jednostavno da kažemo: čim oni nešto učine, učinićemo isto i mi", upozorio je Rau i dodao da se to odnosi i na "pomoć pri umiranju", istraživanje embriona, kloniranje i mnoge druge slučajeve.
       Predsednik Bundestaga Volfgang Tirze smatra da ljudi u poslednjim trenucima ne smeju da budu prepušteni sami sebi, napušteni i bez utehe, ali odlučno je protiv toga da se "lekarima natovari odgovornost da smeju ili moraju da ubijaju ljude". U ime vlade, njen predstavnik za javnost Uve Karsten Haje je izjavio da u kabinetu ne vide nijedan razlog da temu stavljaju na dnevni red. Haje je bio i jedini koji je javno podsetio na potrebu "posebne senzibilnosti" s obzirom na istorijska iskustva.
       Najistaknutiji predstavnici dve najveće hrišćanske crkve nisu imali ni najmanje razumevanja za Holanđane, što je i razumljivo, budući da je eutanazija u direktnoj suprotnosti sa crkvenim učenjem. Tako je predsednik Saveta evangelističke crkve u Nemačkoj Manfred Kok rekao: "Božja zapovest - Ne ubij i naše hrišćansko uverenje u nedodirljivost ljudskog života isključuju aktivnu pomoć pri umiranju." Kok je takođe rekao da se sada, prvi put, o lekarskoj praksi ne može govoriti kao o nečemu što služi očuvanju života i umanjivanju patnji, nego se ona pretvara i u okončanje patnji i života - aktivnim ubijanjem. Predsednik Nemačke biskupske konferencije kardinal Karl Leman smatra da legalizovanje eutanazije u Holandiji predstavlja "rušenje brane" kojim se relativizuje poštovanje ljudskog života.
       Minhenski kardinal Fridrih Veter bio je još neposredniji - on je eutanaziju ocenio kao - direktno ubistvo. I najveći broj lekara odlučno se protivi eutanaziji, a Frank Ulrih Montgomeri, predsednik jednog od lekarskih udruženja je izjavio:"Među ozbiljnim predstavnicima lekarskog poziva nema nikoga ko bi zagovarao holandski put." Predsednik Nemačke lekarske komore Jerg Diter Hope smatra da odluka holandskog parlamenta dovodi u pitanje "temelje humanog društva".
      
       Besmislene patnje
       S druge strane, oni koji podržavaju holandski zakon ukazuju na pravo svakog pojedinca da odlučuje o sopstvenom životu. U slučajevima u kojima pacijent nije u stanju da se sam ubije, a želi da umre, u tome mu mora pomoći lekar - njegova dužnost nije samo da očuva život nego i da prekrati besmislene patnje. Od velikih stranaka takav stav podržali su samo liberali i zatražili da se i u Nemačkoj povede široka rasprava o eutanaziji. Kristijan Lindner iz FDP-a tako je rekao da "država ne sme da zabrani čoveku da odlučuje o trenutku i načinu sopstvene smrti". Lindner samo kaže ono što većina Nemaca misli - ispitivanje javnog mnjenja sprovedeno nekoliko sedmica pre nego što je holandski parlament legalizovao eutanaziju pokazuje da 64 odsto građana na zapadu zemlje i 80 odsto na istoku podržava eutanaziju. Stav crkve da samo Bog može da odlučuje o životu i smrti očigledno nije i stav vernika - 60 odsto protestanata i 68 odsto katolika smatra da bi teško obolelim trebalo prepustiti da donesu tu "Božju odluku" - pod pretpostavkom da su još pri svesti.
       Što se zakona tiče, eutanazija je kažnjiva, i lekarima i medicinskom osoblju koji ispune želju pacijenta i pomognu mu da umre preti kazna od šest meseci do pet godina zatvora. Međutim, nije kažnjivo ako se na smrt bolesnom uskrati ono što mu produžava život - recimo, ako se isključe veštačka pluća ili prekine veštačka ishrana. Nije kažnjiva ni pomoć za samoubistvo - ako lekar da pacijentu injekciju s otrovom biće kažnjen, ako na sto pored njega stavi čašu sa otrovom koju pacijent sam popije - nevin je. Naravno, postoji velika opasnost od manipulacije i veliko je pitanje u kojem trenutku se prelazi granica dopuštenog. Prošle godine, jedan lekar u Holandiji pomogao je bivšem senatoru, socijalisti Edvardu Brongersmu da umre jer je ovaj smatrao da vodi "prazan i besmislen život", pri čemu nije bio ni psihički, ni fizički bolestan. Treba li pomoći pedesetogodišnjoj pacijentkinji da umre samo zato što je duboko depresivna i više ne vidi nikakav smisao života?
       Pa i u slučaju neizlečivo obolelih - koji zahvaljujući modernoj medicini, ipak mogu još dosta dugo da žive - legalizovanje eutanazije otvara mogućnosti mračnih manipulacija. Zar nije moguć indirektan pritisak društva i zdravstvenih kasa da se tim pacijentima "pomogne da umru" i tako se smanje visoki izdaci za njihovo lečenje koje se sasvim sigurno pre ili kasnije završava neumitnom smrću? Ima neizlečivih bolesnika koji su veliki teret za porodicu i koji, u nekim slučajevima, konačnim odlaskom imaju šta da ostave srodnicima - i pored sve hrišćanske ljubavi prema bližnjima, i tu se pojavljuju neke sumnje. Lekar polaže zakletvu da će učiniti sve da sačuva, a ne da ugasi život. Ali, da li je to život - u komi, bez svesti, na aparatima, čekanje na smrt u završnom stadijumu raka uz velike doze morfijuma? Sigurno da nije, kao što je sigurno da se legalizovanjem eutanazije otvaraju mogućnosti zloupotrebe. Ali, koji je to ljudski zakon koji nije bio zloupotrebljen ili koji nije moguće zloupotrebiti?
      
       NENAD Briski