Pred Međunarodnim tribunalom za ratne zločine u Ruandi, koji je deo Haškog tribunala, sudi se novinarima radio-stanice i jednog lista koji su širili mržnju i pozivali na ubijanje. "Reporteri bez granica" zatražili su za njih najstrože kazne, kao upozorenje drugim medijima širom sveta

      Dvadesetogodišnji seljak iz plemena Hutu, koji sa još oko sto hiljada svojih saplemenika čeka presudu u jednom od brojnih zatvora za ratne zarobljenike u Ruandi, na pitanje jednog engleskog novinara kako je mogao da ubije dvoje šestogodišnje dece, odgovorio je: "Da ste bili tamo...čudno je to bilo. Ne znam kako to da vam objasnim. Možete li da zamislite da sa radija čujete: 'Ubijte te ljude.' Poruka je stigla do lokalnih vlasti. One su mobilisale vojnike i miliciju koji su išli od sela do sela skupljajući civile da ubijaju ljude. Mi smo pristali. Rekli su nam da se borimo za svoju zemlju!"
       Pomenuta radio-stanica je Radio des Mille Collines - RTLM (ili Radio Hiljadu brežuljaka), koja se smatra jednim od glavnih podstrekača krvavih pokolja koji su u proleće '94. prekrili ovu centralnoafričku zemlju leševima. Za stotinak dana, koliko je trajao građanski rat između vladinih snaga koje su činili većinski Hutui i Ruandskog patriotskog fronta, sastavljenog uglavnom od progonjenih Tutsa, procenjuje se da je ubijeno oko milion ljudi, uglavnom civila iz plemena Tutsi, ali i umerenih Hutua. Razmere ovog zločina verovatno ne bi ni izdaleka bile tako zapanjujuće da nije bilo medija koji su podsticali Hutue da ubijaju u ime "samoodbrane". Sa talasa ozloglašenog Radija Hiljadu brežuljaka (Ruanda je većim delom planinska zemlja) uz najnovije hitove rege-muzike mogli su se čuti i ovakvi pozivi: "Grobnice su samo do pola napunjene, ko će nam pomoći da ih ispunimo?"
      
       Zajednička strategija
       Po okončanju sukoba u Ruandi, kada su snage Patriotskog fronta (Tutsi) u julu '94. osvojile kontrolu nad čitavom zemljom, novinari i vodeći ljudi ovog radija, ali i nekih drugih medija našli su se među najtraženijim na listama optuženih za ratne zločine. Neki od njih već su osuđeni i izdržavaju kazne u Ruandi, a prošle godine trojica vodećih novinara na tom spisku našli su se pred Međunarodnim tribunalom za ratne zločine u Ruandi, sa sedištem u Aruši, Tanzanija. U procesu koji je nazvan "suđenje medijima" prvi put posle Nirnberga novinari se terete za zločine protiv čovečnosti, podstrekivanje na genocid i saučesništvo u genocidu pred jednim od dva međunarodna suda osnovana u okrilju UN. Tribunal je odlučio da im sudi u objedinjenom postupku kao saučesnicima u događanjima koji su deo "zajedničke strategije ili plana".
       Deo ove strategije smatra se da je osnivanje informativnog lista "Kangura" i Radija Hiljadu brežuljaka. Optužnica upoređuje propagandu koju su ovi mediji širili sa Himlerovom i tereti ih da su od 93. javno napadali Tutse i političke neprijatelje, imenujući ih i izlažući ih medijskom teroru. Neki od onih koji su posebno bili izloženi medijskom linču, kasnije su postali prve žrtve aprilskog masakra. Među optuženima su dvojica osnivača i najuticajnijih ljudi sa Radija Hiljadu brežuljaka, Žan-Bosko Barajagviza i Ferdinand Nahimana, čije je suđenje pred Tribunalom počelo u oktobru prošle godine, četiri godine nakon što su uhapšeni u izbeglištvu. U procesu protiv medija sudi se i novinaru Hasanu Ngezeu, nekadašnjem uredniku u listu "Kangura".
      
       Isecite bubašvabe
       Pred Međunarodnim tribunalom prvobitno su bile podignute četiri optužnice, ali je Žorž Rađu, bivši novinar RTLM-a, priznao krivicu i osuđen je na 12 godina. On je i jedan od svedoka optužbe, kao i još dvoje novinara koji su prethodno osuđeni za iste zločine u Ruandi - Xoel Hakizimana, koji je radio u listu "Kangura" i Valeri Bemeriki, bivša novinarka RTML-a, koja je '99. uhvaćena u Kongu. Na suđenju u Ruandi priznala je svoju ulogu u genocidu i izjavila da je "spremna da klekne i zamoli narod Ruande za oproštaj", pravdajući se da je to učinila pod pritiskom svojih šefova i tadašnjeg režima. Stanovnici Ruande sećaju se kako je u svojim emisijama neprekidno ponavljala: "Ne ubijajte te bubašvabe mecima - isecite ih na komade mačetama."
       Hutui su pre sukoba '94. činili oko 90 odsto populacije od oko tadašnjih sedam miliona stanovnika, a Tutsi ostatak. Jedina razlika među ovim plemenima koja govore istim jezikom i iste su vere jeste u tome što su Tutsi viši, vitkiji (lepši!) i školovaniji. Ratovali su, međutim, godinama unazad. Od sticanja nezavisnosti Ruande 1962, koja je prethodno bila belgijska kolonija, državom su upravljali predsednici iz redova Hutua, a Tutsi su često bili proterivani. Patriotski front Ruande, sastavljen većinom od Tutsa, 1990. pokrenuo je iz Ugande rat protiv tadašnje vlade u Ruandi.
       Početkom devedesetih osnovani su list "Kangura" i Radio Hiljadu brežuljaka, zamišljeni kao glas Hutua. U to vreme bili su među retkim privatnim medijima u zemlji u kojoj su do tada postojali samo državni mediji. NJihove veze sa tadašnjim političkim vrhom Ruande, pa i samim predsednikom Žuvenalom Habjerimaneom, bile su, međutim, veoma bliske. Pored toga što je bio član glavnog odbora u RTLM radiju, Barajagviza je bio na visokom mestu u Ministarstvu spoljnih poslova tadašnje vlade, a bio je i osnivač ekstremističke prohutu stranke. Svedoci tvrde da je na političkim skupovima govorio i to da ne sme biti nikakvih veza između Hutua i Tutsija, kao ni međusobnih brakova. Izgleda, međutim, da je uzrok njegovog razvoda sa ženom sa kojom ima troje dece, taj što je kasno saznao da je iz plemena Tutsi.
      
       Ili oni ili mi
       Optuženi Ferdinand Nahimana, pre nego što je osnovao Radio RTLM, bio je direktor državnog Nacionalnog informativnog centra Ruande, dok nije primoran da se povuče zbog optužbi da je širio propagandu koja je dovela do masakra nad Tutsima 92. godine. O radiju RTML, koji je potom pokrenuo, rekao je da je pretežno zabavnog karaktera, namenjen mlađoj publici. U trenutku rasplamsavanja nasilja, u proleće 94, posle obaranja aviona u kome su poginuli predsednici Ruande i susednog Burundija, Radio Hiljadu brežuljaka preuzeo je, međutim, ulogu egzekutora- objavljivana su imena i mesta gde su se Tutsi civili skrivali uz poruku - ili oni ili mi.
       Na teritoriji Ruande, koja nije veća od naše Vojvodine, radio je u vreme sukoba bio glavni informativni medij. "Jednostavno rečeno, radio je ubijao", izjavio je pred Tribunalom švajcarski novinar i advokat Filip Dahinden, koji je u vreme masakra izveštavao iz Ruande. "Najviše me je iznenadilo to što su svi pripadnici vladinih snaga i milicije, koji su u to vreme blokirali puteve, imali radio-prijemnike i slušali RTLM, čiji program je bilo lako prepoznati po zairskoj muzici koju su puštali."
      
       Deset zapovesti
       Iako se trećem optuženom, Ngezeu, bivšem uredniku informativnog lista "Kangura", sudi zajedno sa ljudima iz radija, njegov slučaj je nešto drugačiji. On je optužen da je u svojim tekstovima širio mržnju i potstrekivao na međuetničke sukobe koji su doveli do genocida 94. godine. Navodi se da je, između ostalog, ukazivao na one koji su sarađivali sa "neprijateljima" i pozivao vlasti da ih uhapse. Jedan od dokaza koji su protiv njega podneti sudu jeste tekst iz 1990. "Deset Hutu zapovesti", u kome su Hutui upozoreni da ne veruju Tutsima, pogotovo ženama, a oni Hutui koji budu održavali odnose s njima, makar i poslovne, smatraće se izdajnicima. Ngeze je verovao da je njegov zadatak da osvesti naivne Hutue koji nisu uviđali opasnost od manjinskog plemena Tutsi. List "Kangura", međutim, nije izlazio u vreme tromesečnog građanskog rata, a jedan od svedoka tvrdi da se Ngeze tada pridružio miliciji koja je učestvovala u ubistvima.
       Ngezeov branilac, poreklom Amerikanac, prikazao ga je kao pionira slobodne štampe, koji je čak nekoliko puta završio u zatvoru zato što se sukobljavao sa vlastima, a čitav slučaj kao ugrožavanje slobode štampe i slobode govora. NJegov argument je da se u ovom slučaju primenjuju drugačiji aršini od onih koji postoje u Americi, u kojoj ne postoje ograničenja u pogledu slobode štampe, pa čak ni kad je reč o "govoru mržnje". Pošto propisi o slobodi štampe veoma variraju u različitim zemljama, i ne postoji neki međunarodni zakon po kome se može jasno odrediti granica između slobode govora i podsticanja na kriminalne radnje, ovo suđenje i moguća presuda predstavljaće presedan u međunarodnoj sudskoj praksi i važan primer u budućem radu međunarodnih sudova.
       Pred početak suđenja oglasili su se Reporteri bez granica koji su pozvali Tribunal da osudi ovo troje optuženih na dugotrajne zatvorske kazne kao upozorenje drugim medijima ne samo u Ruandi već i širom sveta. U njihovoj izjavi, koja je od branilaca protumačena kao narušavanje prava optuženih, posebno presumcije nevinosti, izražena je nada da će "ovo suđenje osvetliti mehanizme koji omogućavaju stvaranje i razvijanje ekstremističkih medija koji su posebno opasni".
       Suđenje medijima svakako je važan test za Tribunal, kome se često pripisuje sporost, nekompetentnost i naklonost sadašnjem protutsi režimu u Ruandi. Jedan francuski branilac, žaleći se na neefikasnost Tribunala, izjavio je: "Jasno mi je da se moje anglosaksonske kolege bolje prilagođavaju procedurama ovog Tribunala. Oni su tradicionalno flegmatični, ali ja nisam."
      
       ANA OTAŠEVIĆ