NASLOV: "Virtuelna kultura"
AUTOR: Stiven DŽouns (urednik)
IZDAVAČ: "Čigoja štampa", biblioteka "HH vek", Beograd 2001.

      Nenad Daković
      
       Stiven Džouns uredio je ovaj zbornik imajući u vidu sledeći program: "Virtuelna kultura: identitet i komunikacija u kiber društvu', ni u kom slučaju nije poboljšana verzija ili revidirana verzija 'Kiber društva, i premda su im neki interesi i metodi zajednički, fokus 'Virtuelne kulture' je umnogome drugačiji, ali, nadam se, jednako relevantan. Dok se 'Kiber društvo' koncentrisalo na prirodu on line zajednica i društvenih formacija, 'Virtuelna kultura' se suočava sa pitanjem prirode društvenog i civilnog života u on line sferi, pitanje koje postavlja (i za čiji odgovor moli) glasi: šta nas to u of line životu čini tako rešenima da živimo on line?" Pitanje je sociološki formulisano i usmereno prema okruženju on line zajednice, kao da je virtuelna zajednica jednostavno ogledalo odnosa u društvenom okruženju iz kojeg dolaze oni koji učestvuju u komunikaciji na mreži u kiber prostoru.
       Nisam, naravno, čitao "Kiber društvo" koje se, izgleda, bavilo prirodom on line zajednica a ne njenim društvenim okruženjem, ali je jasno da je korespondencija između ova dva sveta, za autore ovog zbornika, jednostrano sociološki utemeljena budući da poruke dolaze pravolinijski iz "off line okruženja", kao da nema ontološke razlike između ova dva sveta, kao da je virtuelna kultura", odnosno, "zajednica" u sociološkom smislu jednostavna reprodukcija poruka, komunikacije i odnosa preneta na kompjuterski ekran iz sveta objektivne socijalne realnosti, poput fotografije, filma ili medija i doba tehničke reprodukcije, kako bi rekao Benjamin početkom prošlog veka. Da ilustrujem ovu lakoću teoretisanja bez stvarnog "pojmovnog okvira" za problem virtuelne kulture, navešću jedan od karakterističnih zaključaka koji u svom prilogu iznosi DŽen Fernbak, tako karakterističan za, kako sam veli "dušu postindustrijske Amerike" koju je Bodrijar ubedljivo opisao kao "pustinju".
       "Može biti onda", veli Fernbak, "da se Djuijeva prava demokratija i Zimerlov ostvareni identitet pojedinca nalaze u kiber prostoru, nalaze ne toliko u okviru sadržaja virtuelne zajednice, koliko u aktuelnoj strukturi društvenih odnosa koji uokviruju korišćenje kompjuterske komunikacije. Bilo da aktivnu zajednicu tražimo u kiber prostoru ili da više tražimo zaštitu nego racionalni govor ili govor sukobljavanja, struktura društvenih odnosa u virtuelnoj oblasti i priroda samog virtuelnog prostora imaju znatne implikacije na skup korisnika kompjuterske komunikacije." Tako se složen fenomen virtuelne kulture redukuje na zaključak da ona ima "znatne imlikacije na korisnike kompjuterske komunikacije".
       za Bodrijara virtuelna stvarnost nije iluzija nego "savršen zločin" u čijoj osnovi stoji ovo iščezavanje iluzije i gubitak privida. "Takav je ulog virtuelnosti", rekao bi Bodrijar. "A u njenu apsolutnu ambiciju ne može se sumnjati. Kad bi se ona dovela do svog kraja, to radikalno izvršenje bilo bi ravno savršenom zločinu. Dok 'prvobitni' zločin nikada nije savršen i uvek ostavlja tragove - i sami smo, kao živa i smrtna bića, trag tog zločinačkog nesavršenstva - buduće istrebljenje, kao ishod potpune determinisanosti sveta i njegovih elemenata, ne bi ostavilo nikakvog traga. Ne bismo imali ni toliko slobodnog vremena da nestanemo. Dezintegrisali bismo se u Realnom Vremenu i Virtuelnoj realnosti mnogo pre no što bi se zvezde ugasile." U najboljem, zaključnom ogledu u ovom zborniku Haris Breslou će, ipak, doći do pitanja: kraj moderne ili kraj civilnog društva?