Autor: arh. Petar Vulović
Objekat: Filijala Narodne banke
Lokacija: Beograd, Bulevar revolucije 288

      Milorad H. Jevtić
       Petar Vulović (1931) pripada najužem krugu naših stvaralaca čije je delo vidno ugrađeno u hroniku srpske arhitekture druge polovine dvadesetog veka. Još kao tridesetogodišnjak, 1961, Vulović je privukao pažnju stručne javnosti zgradom SDK-a u Makarskoj koja je pokazala ne samo veliki potencijal nego i začuđujuću kreativnu zrelost mladog autora. Usledile su filijale iste službe Narodne banke Jugoslavije na Cetinju, u Kraljevu i Kopru tvoreći sa Makarskom, jedinstvenu u nas, tetralogiju ispisanu maštovitim varijacijama istog neimarskog rukopisa. Početkom sedamdesetih godina Palata SDK na uglu ulica Brankove i Pop-Lukine donosi Beogradu zdanje internacionalne vrednosti, a Vuloviću "Borbinu" nagradu. Ređaju se obdanište i stambena zgrada u Ivanjici, škola u Užicu i drugi objekti, da bi se sredinom osamdesetih pojavilo možda i najbolje Vulovićevo delo - filijala SDK na Tošinom bunaru koje ga uvodi u listu dobitnika prestižne Oktobarske nagrade Beograda. Zanimljivo je da, uz sve to, Vulović, cenjeni profesor Arhitektonskog fakulteta i među kolegama uvaženi stvaralac i erudita, ostaje, neopravdano, izvan dužne pažnje šire javnosti, čemu je svakako doprinela i njegova krajnja uzdržanost prema javnoj i medijskoj eksponiranosti .
       Poslednjih godina Vulović je, uz povremene izlete u stambenu oblast (Bežanijska kosa), nastavio svoj "bankarski opus" zamašnim rekonstrukcijama filijala NBJ u Zemunu i kod Palilulske pijace, te nedavno u Bulevaru revolucije "kod Liona". Upravo kod ovog poslednjeg objekta (kojim je zaokružio četvrtu radnu deceniju i, nadamo se, započeo petu) impresioniraju umetnikov kreativni intenzitet i invencijska svežina.
       Na temeljima stare građevine, uz korišćenje samo osnovne betonske konstrukcije, Vulović je zapravo sagradio nov objekat sa potpuno izmenjenom namenskom postavkom i novim unutrašnjim i spoljnim arhitektonskim ruhom. Kao poklonik arhitektonskog reda u kome poštovanje proporcija i ritma, sadejstvo detalja i celine, sklad materijala i boja, saglasje funkcije i forme - imaju značaj imperativa, autor je ostvario još jedno delo odmerene i postojane lepote. Jednostavni izduženi kubični korpus se pod majstorovom vajarskom rukom ovde preobrazio u privlačan likovni događaj. Dok je prizemlje, kao neka vrsta postamenta, ostalo oblikovno smireno, nad njim se, natkriljujući ga, razvio sprat živahnog plastičkog izraza. Velike prozorske površine umetnute u isturene prizmatične mermerne okvire nižu se ritmički na obema fasadama dajući priliku suncu da svojim zracima po njima režira dinamičnu igru svetlosti i senki. Vulović kao da uživa u izazovu koji projektantima stvaraju ugaone partije, pa i ovom prilikom nalazi novo zanimljivo rešenje. Spoljna obrada se neosetno i prirodno prenosi u enterijer stvarajući tako od objekta jedinstvenu stilsku celinu.
       Najnovijim ostvarenjem Vulović je potvrdio da mu po postojanom održavanju kreativnog hoda na visokoj vrednosnoj skali skoro nema ravna u našoj arhitekturi. Pune četiri decenije, u velikom radnom obimu, on nije znao za stvaralački podbačaj. Pri tom je u našu arhitektonsku paletu on još i uneo delo izrazite autorske prepoznatljivosti što je privilegija samo izuzetno darovitih ličnosti.
       Pišući o Vuloviću ne možemo a da se ne prisetimo neshvatljive zapostavljenosti arhitekture u SANU, gde je ova oblast zastupljena samo jednim članom - arhitektom Ivom Antićem. A, Vulović je, odavno zaslužio mesto među članovima ove naše najviše kulturno-umetničke institucije.