NAZIV: Strah i njegov sluga
AUTOR: Mirjana Novaković
IZDAVAČ: Revison Publishing

      Beograd 2000.
       Adrijana Marčetić
      
       Prvi roman Mirjane Novaković Strah i njegov sluga osmišljen je na matrici trivijalne književnosti, kao parodijsko, kvaziistorijsko štivo, a u žanrovskom smislu može se odrediti kao horor-triler s primesama političke alegorije. Okosnicu radnje, smeštene u prvu polovinu 18. veka, predstavlja jedan istorijski događaj: austrougarska komisija dolazi u Beograd, na dvor regenta Aleksandra Virtemberškog i princeze Marije Avguste Turn i Taksis, da proveri tačnost glasina o pojavi vampira u Srbiji. No, iako se priča "plete" oko istorijskih događaja i ličnosti, Strah i njegov sluga ipak nije istorijski roman, jer namera pripovedača nije da verno rekonstruiše "kolorit" date epohe, već da prošlost alegorično transponuje u naš savremeni politički trenutak.
       Na to nedvosmisleno ukazuje paralelni, fikcionalni plan radnje na kojem se lako prepoznaju aluzije na aktuelne političke klišee: u isto vreme kad i habzburška komisija, i istim poslom, u Beograd stiže đavo, u liku grofa Ota fon Hauzburga, veštog diplomate uglađenih manira. Fon Hauzburga prati sluga Novak, snalažljiv i odvažan, ali piću i sujeverju sklon Srbin. Oslanjajući se na njegovu dragocenu pomoć, đavo sprovodi svoju privatnu istragu za čije je rezultate lično zainteresovan: pokaže li se da su izveštaji o vampirima tačni, to će biti pouzdan znak da se Sudnji dan opasno približio. Đavolov zadatak je da po svaku cenu spreči da vampiri, ako ih ima, napuste Srbiju.
       Središnji zaplet "začinjen" je sentimentalnom pričom. Princeza Marija Avgusta nesrećno je zaljubljena u svog muža, ali pati i zbog ljubavnika čiji identitet, mada posredno nagovešten, ni do kraja romana nije sasvim otkriven. Naime, uvođenje Vuka Isakovića, kao jednog od sporednih likova, upućuje čitaoca da bi odgovor na pitanje o identitetu tajanstvenog ljubavnika mogao da potraži na jednom drugom mestu - u prvoj knjizi Seoba. I na istorijsko-alegoricnom i na sentimentalnom planu, roman se završava, uslovno rečeno, srećno: arhivampir je upokojen, princeza zadobija muževljevu naklonost, nečista sila odlazi u beli svet, u pratnji novog sluge, takođe Srbina, koji je zauzeo mesto viteški stradalog Novaka. Vampiri ostaju u Srbiji.
       Intertekstualna igra romanom Crnjanskog ukazuje na jedno važno, možda i najistaknutije, svojstvo pripovedanja M. Novaković: eklektičnost. Autorkina očigledno veoma raznovrsna i bogata lektira gotovo je isključivi izvor njene romaneskne inspiracije; s njega potiču kako sama "građa" romana (motivi i likovi) tako i temeljni obrasci njenog sižejnog oblikovanja (parodija i karnevalizacija). Po značaju koji imaju u razvijanju sižea, iz širokog dijapazona književnih citata - koji se kreće, da pomenemo samo neke, od Homera i naših narodnih pesama, preko Servantesa i Gogolja, do Bulgakova, Pekića i Pavića - posebno se izdvajaju dva uzora: jevanđeoska priča o Hristovom stradanju i folklorno--fantastična Glišićeva novela Posle devedeset godina o lovu srpskih seljaka na vampira Savu Savanovića. Motivacijski, ove dve priče nisu čvršće povezane, osim preko lika đavola, ali mogu poslužiti kao ilustracija načina na koji se M. Novaković odnosi prema evociranim uzorima uopšte.
       To se možda najlakše može uočiti na primeru ključne epizode u romanu - one u kojoj je predočen lov na vampira. I na opštem planu i u pojedinostima, ova epizoda verno reprodukuje motive Glišićeve pripovetke: ambijent u kojem se odvija potraga, pojedine ličnosti, uključujući i lik arhivampira, niz "slobodnih" motiva, čak i neke elemente glišićevskog crnohumornog opisa. Novina u načinu na koji M. Novaković tretira priču o Savi Savanoviću sastoji se prvenstveno u banalizovanju citiranog predloška, koje, između ostalog, postiže upotrebom kolokvijalnog stila pripovedanja i savremnog, u datom kontekstu anahroničnog, idioma likova. U sličnom maniru pripovedač oblikuje i legendu o Hristu ("Krezubom"), kao i mit o đavolu kome uskraćuje sve metafizičke atribute predstavljajući ga kao običnog razmetljivca i kukavicu.
       Uz eklektičnost, banalizovanje citiranog predloška drugo je važno svojstvo pripovedanja M. Novaković. U duhu savremene urbane parakulture, oličenog, na primer, u jeziku stripa, u Strahu i njegovom slugi mit, istorija i književna tradicija svedeni su na sopstvene karikature ili bizarne incidente lišene dubljeg smisla i dalekosežnijeg značaja. Sam po sebi, ovakav narativni postupak ne mora biti poetski manjkav; štaviše, u istoriji parodijskog žanra brojni su primeri dela u kojima je on izuzetno uspešno primenjen. Ali, problem nastaje kad se karnevalska atmosfera derogiranja tradicije udruži s eklektizmom: ovaj spoj onemogućava čitaocu da prepozna sistem vrednosti implicitnog autora unutar kojeg bi u haotičnom neredu raznovrsnih citata razabrao dublji smisao celine, drukčiji od onog očiglednog i dnevnopolitičkog.