Od jeseni, samo će upravnici pozorišta imati mandat od četiri godine, svi ostali će biti pod ugovorom

      Jedan ugledni reditelj je prošle nedelje, tačnije 11. aprila, bio pozvan na razgovor povodom zakona o pozorištu, ali je posle 20 minuta čekanja da se pojavi srpski ministar za kulturu Branislav Lečić, koji je, inače, zakazao ovaj razgovor, napustio skup. Ostali pozvani su sačekali očigledno previše zauzetog člana vlade i tako je pod novom vlašću prvi put aktuelizovana priča o zakonu kojim bi se regulisali odnosi u pozorištu.
      
       Ravnopravnost
       Ima desetak godina otkad se govori o njegovom donošenju, ali sada bi, ako se sudi po obećanju sa ovog razgovora, sa početkom iduće sezone trebalo da bude i usvojen.
       Šta predviđa ovaj zakon? Darjan Mihajlović, reditelj,učestvovao je u izradi ovog zakona u ime sindikata dramskih umetnika i Saveza dramskih umetnika Srbije i za NIN objašnjava:
       - Suština zakona su ugovori, odnosno prelazak na ugovore 3000 zaposlenih u 32 profesionalna pozorišta u Srbiji. Potom, ovaj zakon klasifikuje pozorišta na nacionalna, gradska, dramska, privatna...Sva pozorišta će biti obavezna da podnose plan i program, a suština je u tome da će najvažniji biti projekti. Ovim zakonom se otvara mogućnost da pozorišta apliciraju za neke fondove u budžetu gde bi svi bili ravnopravni, nezavisna pozorišna grupa i gradsko pozorište.
       Na pitanje da li će ugovori važiti za sve, kako za glumce tako i za ostale zaposlene, Mihajlović kaže:
       - Svi će biti pod ugovorom, samo će upravnik biti izabran na četiri godine i on će sklapati ugovore sa umetnicima koji će imati različite rokove. U nekim pozorištima ugovori će se potpisivati po projektu, u nekima do četiri godine. Upravnik može da sa nekim sklopi ugovor najduže na četiri godine.
      
       Takmičari
       Šta će se dogoditi sa zaposlenima pred penzijom, ili sa onima koji već imaju dvadesetak godina radnog staža u trenutku kada ovaj zakon stupi na snagu?
       - Neki će biti takozvani beli medvedi, kako ja kažem, što znači izuzeti od zakona. Još nije određena starosna granica za godine posle kojih više ne mora da se potpisuje ugovor.
       - Na neke zahteve, meću kojima je glas LJube Tadića, da bi glumci trebalo da se organizuju izvan Saveza dramskih umetnika i da imaju svoje, samo glumačko udruženje kao što su ga imali početkom veka, kao i na primedbe da su oni u lošijem položaju od daleko više plaćenih reditelja, Darjan Mihajlović odgovara:
       - Apsolutno se ne slažem sa tim. Hajde da na to gledamo ovako: od 1951. godine, kad je diplomirala prva generacija, pa do 2001. godine, sa Fakulteta dramskih umetnosti je izašlo oko 300 diplomiranih pozorišnih reditelja. Od svih njih, režijom se danas bavi tridesetak reditelja koji i žive od toga. To pokazuje koliko je konkurencija na tržištu velika, koliko se tu lako gubi i koliko reditelja uopšte ne radi. S druge strane, pogledajte koliko je glumaca diplomiralo i koliko ih prima platu a pri tom ne rade. Za reditelja je to nemoguće. Ako ne režira, reditelj nije reditelj. Postoje, međutim, glumci koji godinama primaju platu a ništa ne rade. U tom smislu su oni mnogo bolje plaćeni od reditelja koji imaju niže ili srednje honorare. Glumci treba da se naviknu da pređu na onu stranu, tržišnu, kao i reditelji koji su već godinama na tržištu. Pa neka tržište vidi da li su dovoljno plaćeni ili ne. To tržište nije isto što i tržište automobila, ali zakon kvaliteta i potražnje mora i tu da važi.
      
       Poređenja
       Šta je istina o ogromnim honorarima koje dobijaju domaći pozorišni reditelji? Na to pitanje, naš sagovornik, koji spada u tražene i bolje plaćene reditelje, odgovara:
       - Bilo je nekoliko slučajeva o kojima je napravljena fama kako su reditelji plaćeni mnogo više nego glumci. Znam glumce koji su plaćeni mnogo više nego neki reditelji. Ono što karakteriše reditelje jeste to što oni imaju svoje tržište i što postoji interni rediteljski dogovor koliko se traži za predstavu kako se ne bi oborila cena. I glumački honorari bi bili mnogo veći kada bi glumci bili na tržištu, ali onda nekih od njih ne bi bilo, jednostavno ne bi postojali na tržištu.
       Ili, na primer, ovakvo poređenje. Glumačka plata je oko 200 maraka. Sa doprinosima je to zapravo 400 maraka. Dakle, glumac koji uopšte ne igra, godišnje ostvari prihod od 5 000 maraka. A toliko dobije jedan srednje plaćeni reditelj za jednu režiju, koji za godinu dana može da uradi jednu, najviše dve predstave. Glumci koji ne odigraju nijednu ulogu godišnje a primaju platu nisu nikakav izuzetak. Takvih ima u svim beogradskim pozorištima, i to u priličnom broju. S druge strane, u pozorištu ne postoji reditelj koji ne radi, a prima platu.
      
       RADMILA STANKOVIĆ