Slovenačka književna scena je još zarobljena u tradicionalnim odnosima i idejnim kalupima, a u ovom trenutku je najzanimljivija proza koja se bavi pitanjem identiteta pojedinca u izmenjenim društvenim i političkim uslovima

      Dok u kišno veče, između ostalih tema, razgovaramo i o položaju slobodnog umetnika u današnjem društvu, Peter Semolič (34) se priseća koje je sve poslove obavljao da bi mogao da "preživi". Radio je u fabrici, bio je "tonac" u programu na slovenačkom jeziku Radija Trst, pisao je kritike pesničkih zbirki za lokalne novine u Kopru, a najmanje uspeha imao je kao akviziter. Bilo mu je teško da ubedi ljude da treba da kupe knjige koje su veoma skupe. Ma koliko se trudio, nije znao da se nametne potencijalnim kupcima kao ubedljiv i uspešan prodavac i u nedostatku neophodne agresivnosti u kontaktima s ljudima sve se više povlačio. Dešavalo se da usput zaboravi neku knjigu, pa je na kraju morao da nadoknađuje trošak za nju. I od zarade - ništa. Možda i nije morao toliko da se trudi i nalazi nova zanimanja da bi na kraju shvatio da treba da se prepusti sebi i poeziji.
       Naš sagovornik, koji posle godina lutanja između Kopra i Pariza ponovo živi u rodnoj LJubljani, spada u red vodećih slovenačkih pesnika. Autor je nekoliko zbirki poezije - Tamariša/Tamariska, 1991; Bizantinske rože/ Vizantijske ruže, 1994; Hiša iz besed/Kuća od reči, 1996; Krogi na vodi/Krugovi na vodi, 2000.
       Peter Semolič je dobitnik brojnih nagrada, kao i prestižne nacionalne nagrade Prešernovog fonda za poeziju za 2000. godinu.
      
       Kako biste nam opisali slovenačku književnu scenu danas?
       - Rekao bih da se može izvršiti gruba podela slovenačkih književnika na dve grupe: prvu čine pre svega mlađi književnici koji se zalažu za apolitički stav pisaca i neideologizovanost književnosti koja bi, smatraju, trebalo da se samo dopada, a njihovo pisanje obeležava privatizam; u drugoj su, pre svega, stariji književnici koji ističu nacionalni značaj literature i koji u poetološkom smislu polaze od modernizma šezdesetih i sedamdesetih godina. Za današnju slovenačku književnu scenu moglo bi se reći da je, s jedne strane, još zarobljena u nekim tradicionalnim odnosima i idejnim kalupima, a s druge strane, mlađi književnici često reaguju povlačenjem u privatnost i brinu samo o svojoj književnoj karijeri, dok na aktuelna društvena dešavanja ne reaguju. Što se tiče književne produkcije, po mom mišljenju, u ovom trenutku je zanimljiva, pre svega, proza koja se bavi pitanjem identiteta pojedinca u izmenjenim društvenim i političkim uslovima. Poezija me, osim retkih izuzetaka, ne privlači naročito. Uprkos tome, krajem prošle decenije objavljene su, bar po mom mišljenju - tri izuzetne pesničke zbirke Daneta Zajca, Nika Grafenauera i Iztoka Osojnika.
      
       Kakvo je vaše iskustvo sa izdavačima? Da li ste zadovoljni tiražom svojih knjiga i reakcijom čitalaca?
       - Moja poslednja zbirka Krogi na vodi štampana je u oko 500 primeraka, što se, navodno, može upoređivati sa tiražom pesničkih zbirki u Nemačkoj. Naravno, pitanje je koliko će se primeraka prodati. U Sloveniji nije problem samo pad broja čitalaca beletristike, već su problem i cene, koje su zbog malog tržišta zaista veoma visoke. Priznajem da ne znam ko su čitaoci moje poezije i da me susreti s njima ne interesuju mnogo. Reakcije na moje pisanje stižu, pre svega, od prijatelja i pesničkih kolega i, naravno, kritičara, mada me njihovo mišljenje ne interesuje previše.
       Danas je za slovenačku kritiku karakteristično neko pozitivističko i impresionističko čitanje poezije. Mislim da je u ovom trenutku upravo kritika najslabija karika na slovenačkoj književnoj sceni; možda je to zato što je pluralizacijom književnog prostora izgubila temelje na kojima je u prošlosti gradila svoju kritičku ocenu.
      
       Kakav je društveni položaj pesnika u Sloveniji?
       - U Sloveniji još postoji tzv. status slobodnog umetnika koji nekome ko želi da živi samo od pisanja i, pre svega, za pisanje, omogućava neki ekonomski osnov, jer ne mora da plaća penziono osiguranje i deo zdravstvenog osiguranja. A o neposrednoj zaradi, slobodni pisci moraju da brinu sami. I tu se priča o "zaštićenim piscima" završava. Naime, visina honorara iz godine u godinu pada i zato mi, "slobodnjaci", moramo da obavljamo poslove koji nemaju nikakve veze s literaturom. Ja sam, na primer, jedno vreme bio akviziter, radio sam po fabrikama, itd. Alternativa tom nimalo zavidnom položaju je, naravno, redovno zaposlenje koje, doduše, pruža neku materijalnu sigurnost, ali oduzima vreme i energiju za pisanje. Koliko mi je poznato, u mnogim zemljama materijalne teškoće pisaca i pesnika rešavaju se raznim stipendijama, dok u Sloveniji postoji samo jedna stipendija koja se jednom godišnje dodeljuje jednom pesniku, odnosno, piscu. Što se tiče ekonomske situacije slovenačkih pesnika, rekao bih da ona nije zavidna, a s druge strane, nije preterano crna, bar ne za one koji se u svakodnevnom životu snalaze. Međutim, one koji nisu bogzna kako praktični - a među pesnicima ih je mnogo - takva situacija može da parališe.
      
       Druga strana pesnikovog položaja u društvu jeste odjek njegovog glasa. Koliki je taj uticaj?
       - U toku dve decenije pesnici u Sloveniji imali su poseban položaj, i to zbog svoje aktivne i vodeće uloge pri buđenju i kasnije učvršćivanju nacionalnog samopouzdanja. NJihov položaj moralnih autoriteta učvrstio je i komunizam, i to svojom teorijom o piscima kao "inženjerima duše", kao i svojim totalitarnim načinom vladanja, protiv koga su se pesnici aktivirali. Pad komunizma i osamostaljivanje u priličnoj meri su uticali na činjenicu da pesnici izgube tlo ispod nogu. Tako je danas "društveni" glas pesnika samo još jedan od mnoštva glasova. Možda su za to delimično krivi i sami pesnici, koji su se posle demokratizacije raspršili po raznim strankama.
       Nedavno istraživanje među kulturnom elitom pokazalo je da postoji velika opasnost od podređivanja radnika u kulturi, dakle, pesnika takođe, raznim političkim strankama. Teško je zapravo odrediti koji su pesnici u svom društvenom angažmanu zaista nezavisni, jer se danas praktično sve izjave interpretiraju kao izjave podrške ovoj ili onoj političkoj stranci, mada nisu izrečene s tom namerom. Mislim da i zbog takve situacije mlađi književnici ne žele da budu društveno angažovani, povlače se u privatnost i posvećuju se, pre svega, svojoj književnoj karijeri. Opet se postavlja pitanje koliko takvim držanjem zaista uspevaju da sačuvaju nezavisnost, jer većinu njihovih projekata finansira država, odnosno, Ministarstvo za kulturu, čija je politika, naravno, u zavisnosti od ishoda na izborima, ali ipak stranački obojena.
      
       Koliko su čitaoci u Sloveniji upoznati sa novim delima srpskih, odnosno, jugoslovenskih autora?
       - Praktično nimalo, jer slovenačke novine i časopisi ne prate redovno književna zbivanja van Slovenije. O stranim književnostima piše se samo povodom nekih većih sajmova knjiga i značajnijih nagrada. Tako je, i kad je reč o srpskoj književnosti čitalac prepušten sebi, svojoj radoznalosti i snalažljivosti i, naravno, prijateljskim vezama.
       Međutim, u poslednje vreme primećujem da postoji veće interesovanje za srpsku književnost. Tako je, na primer, časopis "Apokalipsa" objavio blok mlađe srpske poezije i intervju sa Sašom Jelenkovićem koji je uz Anu Ristović i Dragana Jovanovića Danilova najpoznatiji mlađi srpski pesnik u Sloveniji. Takođe u poslednje vreme u Sloveniju dolazi više srpskih autora koji, naravno, posreduju dragocene informacije o dešavanju u jugoslovenskoj književnosti. Želim da se političko otopljavanje u odnosima između Slovenije i SRJ odrazi i u oblasti književnosti, to jest, da se protok informacija, ljudi i knjiga poveća.
      
       DRAGANA BOJANIĆ-TIJARDOVIĆ