Sve one zgrade koje se uklapaju u pomenuti urbanistički plan treba legalizovati, izdati papire i te papire žestoko naplatiti

      U svetu, da kažemo civilizovanom, sintagma bespravna gradnja nije poznata. Mi to zovemo još i divljom gradnjom, a taj naš fenomen predsednik opštine Savski venac Branislav Belić tumači ovako: bespravna gradnja to je kad nešto zidaju divlji ljudi.
       Kad je o Beogradu reč, jer divlje gradnje najviše je baš u njemu, nas zanima - koliko toga ima u našem glavnom gradu.
       - Teško je reći. To niko ne zna. Sto hiljada, možda i dvesta hiljada bespravnih objekata podignuto je u Beogradu za poslednjih trideset-četrdeset godina. Ta cifra, pošto je zaista velika, ne mora da bude toliko važna (na sceni je račun velikih brojeva), ali za nas je važan, danas, taj fenomen, jer je zaista o fenomenalnom fenomenu reč, koji je svakom strancu nepoznat. U zapadnim zemljama to se tretira kao krivično delo - kaže Nenad Bogdanović, predsednik Izvršnog odbora Skupštine grada Beograda.
       Na našem mestu, Černiševski bi postavio pitanje - Šta da se radi? Drugim rečima, da li, polazeći strogo od zakona, sve ono što je divlje sagrađeno, treba odmah porušiti ili ne?
       Rušiti ili ne, pitanje je sad.
       Pitanje jeste crno-belo (manihejsko), ali jednostavan odgovor, naše je mišljenje, ne bi moglo da pruži ni osamnaest nobelovaca (raznih zanimanja).
       Ako bismo se strogo držali prava i zakona, odgovor bi glasio - da. Možda i - nego šta! Ali, Edmond Berk, engleski političar iz osamnaestoga veka, jedan od najvećih umova svoga veka, kritikovao je pravni formalizam. U jednom svom ogledu, posvećenom ovom Englezu, naš poznati pravnik Slobodan Jovanović napisao je i ovo: "U Američkim besedama Berk osuđuje pravni formalizam koji se drži slova zakona, a ne pita da li se od stroge primene zakona neće imati više štete nego koristi... Za Berka, pravo nije samo sebi cilj, nego sredstvo za regulisanje društvenog života. Dokle je taj život tekao mirno i pravilnim kanalima, koje je pravo sagradilo, pravo je zaslužilo da mu se klanjamo kao svetinji. Ali, ako bi se digla bura i oluja i probila te kanale, svaki bi bio slep kod očiju ko bi i dalje verovao u spasonosnost prava."
      
       Beli dvorovi
       Lepo zvuče ova teorijska razmišljanja jednog velikog pravnika i stiliste kakav je bio Slobodan Jovanović, ali beogradski opštinski i gradski oci hvataju se za glavu kad im se pomene divlja gradnja. Većina njih (to ćemo kasnije videti) misli slično, ali misli i pragmatično. Jer, postoje divlji objekti koji koče da grad živi normalno, napravljeni su i bukvalno na putu kojim se prolazi, pa ponekad ni vodovod ne može da se zbog toga napravi. Ukratko, ono što je velika smetnja, što potpuno odudara od urbanističkog plana grada, biće srušeno, a mnogo toga biće i legalizovano, uz debelu naplatu svih dažbina.
       Naravno da građanima najviše bode oči Dedinje, naš Beverli Hils, jer ne samo da se tamo poslednjih godina divlje gradilo, nego su podignuti silni beli dvorovi, kao za kraljeve, a bez dozvole.
       - Tačno je da je na našoj opštini Savski venac to famozno Dedinje. Ja sam na njemu i na njemu živim u očevoj kući, koju sa bratom delim. Sve su ove nove kuće oko nas ogromne i bele, od mermera, samo je naša stara kuća okrečena roze, kao rozentorta. Šta je te ljude, koji su imali mnogo para, nateralo da svoje dvorce podižu baš na Dedinju, u kraju gde nije bila dozvoljena gradnja, gde nema kanalizacije i gde su putevi loši, pa se i danas vozimo i truckamo, kao na turskoj kaldrmi? To će bolje objasniti sociolozi i psiholozi. Ja samo znam da se na Dedinju ne živi kao u raju. Ta bespravna gradnja naglo je krenula početkom devedesetih godina i ona se sada prostire na tri lokacije naše opštine: Dedinju, Topčiderskom brdu i Senjaku. Ovde su, pre desetak godina, bile mnoge kuće, predratne, obične kuće, domaćinske, a moja od dvesta kvadrata bila je najveća. Sve su te kuće prodate. Pitao sam se kako su se vlasnici tako lako odrekli tih kuća, koje su bile njihova dedovina i očevina, kako su se bezdušno odrekli kraja gde su rođeni, a onda je stigao odgovor: sve je to prodato za ogromne pare. Te su kuće novi vlasnici do temelja srušili i sagradili ove svoje vile, od hiljadu i više kvadrata. Jedna kuća koja je vredela sto hiljada maraka, prodavana je za petsto-šesto hiljada - kaže predsednik opštine Belić.
       Sada se ovde gorde vile od nekoliko miliona maraka. Sve su, uglavnom, podignute bez građevinskih dozvola, a i one koje imaju dozvole, samo bog i vlast znaju kako se do njih dolazilo. Nema nikakve sumnje da je ovde reč o basnoslovnom bogatstvu i sad se postavlja pitanje - može li iko da sruši sto ili dvesta vila, a da ne trepne? Mogu li se milioni maraka baciti u Dunav, ili se može naći ekonomičnije rešenje?
      
       Boli glava
       - To jeste velika dilema i nas od svega toga boli glava, ali u ovakvim mutnim rabotama mora se raditi oprezno, da se sa prljavom vodom ne izbaci i dete iz korita. Evo jedan primer: bogata familija Karić ima na Dedinju sedam rezidencijalnih vila, a ni za jednu ne postoji građevinska dozvola. Bio je kod mene, ovih dana, gospodin Bogoljub Karić i on mi je rekao da oni nisu mogli da dobiju uredne papire, jer ih je Milošević tako držao u šaci i njima radio šta je hteo. Nije, možda, baš u reč sve to rekao, ali iz priče koju mi je ispričao, tako ispada. Mi smo, pre dve godine, otprilike, doneli generalni urbanistički plan za Dedinje, Topčidersko brdo i Senjak. Dobro. Ali, mi danas na tim lokacijama imamo oko hiljadu i pet stotina raznih vrsta te divlje gradnje. Šta da radimo? Tu čovek treba da bude pametan. Ima četrdesetak kuća koje se nikako i ni u šta ne uklapaju i one će morati da budu srušene. Koliko su velike? Ima ih i od po dve hiljade kvadratnih metara. Ali, i one će, sigurno, morati da budu srušene. Ostale se, nekako, uklapaju u urbanistički plan, a član četrdeset i sedmi dopušta njihovu legalizaciju. Mnogi se građani bune protiv toga člana, ali već sam rekao da je u svemu ovome teško biti pametan. Sve one zgrade koje se uklapaju u pomenuti urbanistički plan treba legalizovati, izdati papire i te papire žestoko naplatiti. I taj novac onda iskoristiti za izgradnju infrastrukture, za koju sam već rekao da je nikakva - kaže predsednik Belić.
       Na Paliluli imamo drukčiju priču. NJoj pripada i leva obala Dunava (Krnjača, Ovča, Borča, Padinska skela), i ovde se otvara, pre svega, socijalno pitanje. Ali i političko. Ako bi neko srušio bespravno podignute kuće, kojih je više hiljada, ko bi onda, na sledećim izborima, glasao za novu vlast?
       - Moje je mišljenje da se može rušiti samo ono što ugrožava bezbednost ljudi i što se apsolutno ne uklapa u urbanistički plan. Sve drugo trebalo bi legalizovati prema najširim mogućim kriterijumima. I tu legalizaciju, naravno, naplatiti. Prema nekoj mojoj računici, od tog novca naša opština mogla bi da uzme najmanje sto miliona maraka. Mi smo isuviše siromašni da bismo mogli da rušimo nešto u šta je uloženo više miliona maraka, da to rušenje još i platimo novim milionima (koje nemamo), tako da je moj konačni odgovor: rušiti samo ono što se mora. Od formalističke primene prava imali bismo više štete nego koristi - kaže predsednik opštine Palilula Milan Marković.
       Ova opština ima na svojoj teritoriji dvadeset i pet hiljada nelegalnih objekata, i pored socijalnog, političkog i ko zna kakvih još pitanja, postavlja se i jedno zanatsko: ko to može, i kako, i za koliko vremena, da sruši jedan osrednji grad, od više hiljada stanovnika? Predsednik Marković kaže u šali, ali i sa malo ironije, da bi taj posao mogla da uradi jedino Severnoatlantska alijansa, ne bez napora.
       - Jednostavno, luksuz je rušiti. Svi sada kažu da je divlja gradnja deo našeg mentaliteta, divljeg. Ne. Nije to u pitanju. Toga na Zapadu nema, to je tačno, ali tamo su države organizovane. Za sve ovo što se nama poslednjih decenija desilo, kad je divlja gradnja cvetala, kriva je država. To vam je kao kad država ne napravi pešački prelaz, a onda se pita zašto ljudi prelaze izvan tih prelaza. Prelazi ko gde stigne i gde mora. Tako je bilo i sa gradnjom bez dozvola. Nije bilo urbanističkih planova, a da bi neko sagradio kuću, morao je dve-tri godine da pribavlja pedeset raznih dozvola. Sad imamo to što imamo. Nova vlast mora da pojednostavi postupak oko dobijanja dozvola i mora da obeleži mesto gde će se graditi i da kaže građaninu - evo ti, tu gradi, tu je dozvoljeno, za to moraš da imaš najviše pet dozvola, i ja se pitam ko će onda da gradi kuću na pruzi, kad svaki voz može u nju da udari i da je sruši. I ne sme se gledati, mirno, kako neko gradi bez dozvole, sve do krova, a onda da mu se preti kako će takva kuća biti srušena do temelja. Kad zabode prvi ašov i postavi prvu nelegalnu ciglu, gradnja se mora sprečiti - kaže predsednik Marković.
       Nisu ljudi kuće gradili od besa - dodaje - nego svaki čovek ima potrebu da stanuje kao čovek. Da nije tako, živeli bismo i danas po pećinama.
       Centralna beogradska opština Vračar ima manje divlje gradnje nego one koje su na periferiji, ali to se na Vračaru - kaže predsednica opštine Milena Milošević - više vidi. Na Vračaru ima oko hiljadu i sedam stotina "divljaka", ima mnogo nadziđivanja, i to svakome Vračarcu bode oči.
       - Odmah pored Svetosavskog hrama, diže se zgradurina, koju mi zovemo kula, ili puškarnica, i oni koji su dozvolili da ode toliko u visinu, kao da su hteli, namerno, da nadvise i sam Hram. Tu je i ranije postojala stambena zgrada i, koliko sam uspela da saznam, data je dozvola da se nadgradi još šest stanova, a sagrađeno je dvadeset, velikih kvadratura. Stižu žalbe građana, žalili su se i iz Patrijaršije. To je užasno - kaže predsednica Milošević.
      
       Kula uz Hram
       Vračar je, kao kraj, ambijentalna celina, i kad se tu udene nešto, kao trn u oko, čulo vida počinje da boli. Zato na pitanje: rušiti ili ne, predsednica opštine Vračar navija za rušenje, jer je Vračar ambijentalna celina.
       - Teško da možemo nešto da uradimo sa ovim soliterom, jer tu postoji građevinska dozvola, a zanimljivo je da su u toj zgradi stanovi zidani za Danila Pantovića i njemu slične. Možda ćemo moći nešto da uradimo oko kvadrature stanova, koje su daleko veće od onoga što je dato u dozvoli i ne preostaje nam ništa drugo nego da se ovom čudu čudimo. I državi u kojoj smo živeli. Ali, sve što je bez dozvole sagrađeno u NJegoševoj ulici - a tu se ugnezdio i bivši ministar Milačić - porušićemo. Nadam se da će za to biti više novca. Prošle godine, gradska vlada dala nam je za rušenje bespravnih objekata sto hiljada dinara. Šta smo mogli s tim novcem da uradimo? Ništa. Moram da kažem da i kad smo krenuli nešto da rušimo, policija nije izlazila na zakazano mesto. Bila je to klasična opstrukcija protiv koje jedna opština, pa ni ja kao predsednik, nismo mogli ništa - kaže Milena Milošević.
       Nova beogradska vlada, sa predsednikom Nenadom Bogdanovićem na čelu, ima nameru da stanje, koliko god je moguće, dovede u red.
       - Na pitanje: rušiti divlju gradnju ili ne, odgovaram da se ono što se mora rušiti, ruši. I da li će se nešto legalizovati ili neće, nije precizno pitanje. Više volim da umesto reči legalizacija kažem - uklapanje u urbanistički plan. Zato i kažem da je tu reč o svojevrsnom fenomenu, jer divlja gradnja nije nešto usputno i pojedinačno. Vi nemate kraja grada gde to ne postoji. E sad, zašto je tako? To je mnogo zanimljivije nego kazati rušiti ili ne rušiti. Tome su propisi doprineli. LJudi kad hoće da grade, moraju tonu papira da pribave. Onda, sve je to podsticano poslednjih deset godina. A mnogo više godina to izdavanje dozvola postalo je pravi biznis. Zato ne možemo reći, danas, da je to izmišljotina nekih novijih vlasti, nego to traje decenijama. I nije suštinsko pitanje što mi imamo samo divlje kuće, nego je reč o tome da to vuče za sobom ogromne probleme. Mogu da dam nekoliko primera. Imamo, recimo, ovaj potez: Kumodraž, Mirijevo, Kaluđerica (opština Zvezdara). To je veliki predeo koji ima zajedničko napajanje vodom. E, sad, Kaluđerica, koja je divlje naselje, ona nikada nema problema sa vodom zato što je ona u rupi i koristi zakon spojenih sudova. A ovi koji imaju legalne kuće, oni leti umiru od žeđi. Da bi se ovo rešilo, potreban je veliki novac. I ma koliko se mi trudili da vodu, pumpama, sprovedemo do Mirijeva i Kumodraža, Kaluđerica im sve to, kao ogroman sunđer pokupi. Pogledajte šta je u Zemunu urađeno u vreme Šešeljeve vladavine. To mesto gde su podignute mnoge kuće, bilo je predviđeno za deponiju. Onda su se ljudi kao bunili i opštinska je vlast "poštovala narodnu volju" pa nije podigla deponiju nego je to zemljište isparcelisala, ljudi su podigli kuće, a to je podvodno tlo, tamo se ne može sagraditi ni kanalizacija ni struja i sad tamo ničeg nema, osim vodurine. Treće, ljudi grade tamo gde su predviđene saobraćajnice, vodovodi, kanalizacije, pa kako to može da ostane a da se ne sruši? Takvi postupci guše život Beograda i mi to ne možemo da dozvolimo. Grade i na klizištima ne znajući da jednog dana mogu, zajedno sa kućom, da budu svi zatrpani. Beograd je poznat i po velikim kišama i velikim vododerinama. Kuće na tom mestu nisu ništa drugo nego prave brane. Da jedna takva brana pre dve godine nije probijena, nastala bi katastrofa - kaže Nenad Bogdanović.
       Mnogi ljudi grade divlje iz neznanja, ali na ljudima iz gradske i opštinskih vlasti leži odgovornost za normalan gradski život i na njima je da one koji nisu upućeni, privedu k poznaniju prava.
      
       PETAR IGNJA
      
      

Čudo u Kosovskoj "Na dvorišnom delu zgrade od tri sprata u Kosovskoj ulici broj 1/ Nušićevoj 14, bespravno su nadzidana još četiri sprata. Zgrada je zidana 1923. od opeke i nema zdrave temelje za novu visinu, što uvećava rizik za stanare u slučaju i najmanjeg potresa. Hronologija događanja oko ove gradnje zaslužuje posebnu pažnju:        Godine 1995. dvoje stanara zgrade Nušićeva 14 (Dušica i Predrag Bibić) sakupljaju potpise ostalih stanara 'radi dozvole za sanaciju krovne konstrukcije i izgradnju jednog stana u potkrovlju'. Neki su potpisali, neki nisu, a neki potpisi i pečati su falsifikovani. Na osnovu toga, predsednik Skupštine stanara dr Nikola Mitrović sklopio je sa investitorom ugovor o pravu na 'sanaciju krovne konstrukcije i izgradnju stambene površine sa pravom prodaje na tržištu', na bazi koga je usledila građevinska dozvola za šest stambenih jedinica, a sve bez znanja stanara!        Posle mirovanja od četiri godine, septembra 2000. bez ikakve najave (kako stanari u zakonskom roku ne bi mogli da ulože žalbu) počinje forsirana gradnja. To podstiče i stanare da se samoorganizuju i zahtevaju privremene mere, što u Prvom opštinskom sudu ostaje bez rezultata. Uz pomoć ekipe advokata i dalje traže svoja prava. Dok sporovi na sudu traju, gradnja se zahuktava a 27.2. 2001. Gradski sekretarijat za imovinsko-pravne i građevinske poslove po osnovu prava nadzora poništava građevinsku dozvolu i nalaže trenutnu obustavu svih radova.        Tada nastaje prava rašomonijada sa birokratijom Opštine Stari grad. Oni jednostavno ili nisu u stanju, ili ne žele da sprovedu odluku više instance. 'Šetaju' stanare od kancelarije do kancelarije, od službe do službe, primoravajući ih da slušaju omalovažavajuće argumente i komentare. Mi čekamo da nam se sve sruši na glavu" - kaže Dragoljub Milićević, stanar zgrade.