Trajući svoje izbegličke dane, ćerka kralja Nikole, tasta Evrope, progovorila je: "Pobjeda je, kad-tad, Crne Gore"

      Na zidu preko puta zgrade Vlade Crne Gore piše: "Trpili smo sankcije zbog tuđih ratova, možemo i zbog sopstvene države". A ispod, drugom rukom i drukčijim sprejom kao potpis - "nervno".
       U Crnoj Gori bi sve bilo mnogo drukčije ako bi nekako mogla da se uvede opšta amnestija za političare zbog njihove prethodne političke delatnosti. Ovako, kao da su gotovo svi bili nešto drugo, uglavnom sasvim suprotno od ovog što su sada. Posledica je, naravno, to što se ne zna šta bi se od takvih ljudi moglo očekivati sutra.
       Milo Đukanović to i priznaje: pametni ljudi, reći će, moraju da menjaju mišljenje, a naročito ako se izmene okolnosti. Ili, kako reče publicista Boro Krivokapić u jednoj TV debati u kojoj je, umereno, zastupao stranu crnogorske nezavisnosti: "Sporo sam dolazio do zaključka." Na mitinzima koalicije "Zajedno za Jugoslaviju" (SNP, NSCG i SNS) uglavnom najviše citiraju upravo svoga najvećeg protivnika, Đukanovića, sa napomenom da njegovim rečima od pre tri godine danas uglavnom ne bi imali šta da dodaju. I pozivaju ga da objasni kako je to "potomak velike srpske loze Đukanovića (Božidar Bojović, predsednik SNS) "zaspao kao Srbin, a probudio se kao Dukljanin" (Dragan Šoć, predsednik NSCG).
      
       Janičari
       Ključna reč koju koriste u koaliciji "Pobjeda je Crne Gore" (DPS i SDP) jeste racionalno. Jugoslavija je neracionalna, istrošena, odbačena kao istorijski projekat. NJegovi protivnici, Đukanovićevi, po njima jesu bivši i sadašnji miloševićevci koji su se sad još i posvađali između sebe, bivši komunisti koji su sada najveći pravoslavci, zatim četnici, jednom rečju "janičari Crne Gore", kako je sam predsednik rekao na promociji na Cetinju. Ako vam se ova reč, "janičari", čini odnekud poznatom, upamtite je, trebaće da bi se bolje razumela situacija.
       "Država nama treba jer država je instrument" kojim Crna Gora želi da obezbedi svoje interese i bolji život, tumači Đukanović svoju poziciju. I zato DPS i SDP ne insistiraju na državnoj ikonografiji, nego na suštini, kažu. Kampanja, međutim, umnogome protiče upravo u znaku ikonografije ("podići ćemo našu zastavu na Ist Riveru", čuje se na radio-spotu), a na Cetinju je građanima obećan i referendum za nacionalnu himnu i zastavu.
       U jednome su u DPS-u u pravu kada govore o svojim protivnicima: to zaista jeste heterogen skup sastavljen od jugoslovenskih romantičara, komunista, četnika, pravoslavaca i patrijarhalnih Crnogoraca od kojih se neki smatraju Srbima, koji su, kao jedini način da zajednički formulišu svoju ideju, mogli da iznedre samo to "za Jugoslaviju". Mada, videćemo, o Jugoslaviji tu zapravo nije reč. Ali protivnici tu "Jugoslaviju" obilato koriste da ih ismeju kao ljude koji mamuzaju lipsalog konja.
      
       Dukljanci
       Ispravnost svoga stava Milo Đukanović zasniva na modernom konceptu države kao "servisu građana". Samo što nijedna država nije baš toliko moderna da bi bila samo servis građana, već se uvek nađe neka viša vrednost koja tu zajednicu drži na okupu. Đukanovićeva projektovana bezlična država-instrument to nema i to kida Crnu Goru, mada to vlasti ne priznaju u nastojanju da omalovaže svoje protivnike. Problem u crnogorskoj državi nije pitanje efikasnosti nego pitanje identiteta. Zoran Žižić po zborovima rado pominje Svetozara Marovića: "Svetozar Marović kaže da neće u Evropu sa svojim đedom, već sa svojim sinom. A ne kaže da je i njegov đed imao sina."
       Pristalice koalicije koju predvodi Predrag Bulatović strahuju od toga da se, ako puste da pobedi Đukanovićeva koncepcija, jednog jutra mogu probuditi ne bez identiteta, već sa zamenjenim identitetom. Zato svoje protivnike i zovu "dukljanska koalicija", jer vlasti u Podgorici sve otvorenije naginju reviziji istorije i jezika, u čemu važnu ulogu ima samoproglašena Dukljanska akademija nauka kojoj je na čelu Jevrem Brković, što dovoljno govori. Može čovek koliko god hoće da bude pristalica Đukanovićevog liberalizma u ekonomiji, ali se uvek iznova čudi što baš on treba da govori o ostvarenju državotvornog sna, "sna koji nijesu dosanjale 83 generacije prije nas". Milo Đukanović je održao i kratko predavanje o dinastiji Petrovića, koje je sa pažnjom saslušano na Cetinju, gde bi čovek pomislio da o Petrovićima već sve znaju. U kampanji se insistira na praksi etničke tolerancije koja je postojala u državi kralja Nikole. Podtekst je jasan, poziv manjinama da glasaju za vladajuću koaliciju. No, kao i uvek kad političari tumače istoriju, može se čuti samo jedna njena polovina. Ova o etničkoj trpeljivosti je, recimo, tačna, ali je izostala ona o unutarcrnogorskim sukobima u istoj toj državi kralja Nikole, a upravo je to ono o čemu je ovde reč - ako ćemo već moderne događaje da tumačimo u istorijskom kontekstu.
       Eto, to bi bio jedan pokušaj objašnjenja onome kome je "prosto neverovatno da je toliko onih koji su protiv države Crne Gore, za koju smo se 100 godina borili", kako se omaklo jednom od Đukanovićevih predgovornika na Cetinju. Inače, zanimljiv je istorijat naziva "Pobjeda je Crne Gore". Reč je, u stvari, o rečenici princeze Ksenije koja je, trajući izbegličke dane svoje dinastije, napuštena, videći kako je nestao svet kojem je pripadala, sačuvala duh i rečima "Pobjeda je, kad-tad, Crne Gore" naslutila događaj za koji Milo Đukanović kaže da treba da se desi 22. aprila.
      
       Ravnogorci
       Naizgled besmislen slogan tako dobija svečani prizvuk, samo što, utisak je, u DPS-u se nisu dosta potrudili da objasne čitavu priču.
       Promocije koalicije "Zajedno za Jugoslaviju" protiču sa, za beogradsko poimanje iznenađujuće naglašenim srpskim predznakom, zbog čega i Jugoslaviju u njihovom nazivu ne treba shvatati u izvornom značenju. Posećenošću skupova organizatori su izuzetno, ali izuzetno, zadovoljni, čak i tamo gde u dobar odziv nisu mogli biti sigurni, kao u Kotoru. Za pesme koje se pevaju jedna novinarka reče da se ne pevaju više ni u Topoli. "Nije ovo Crna Gora no obala srpskog mora", čulo se, kažu, u Budvi. Organizatori mitinga nastoje da se ograde od ovakvih incidenata, čak mnogi veruju da su to, kao i zastave sa petokrakom, smišljene provokacije. Ali kada se u Herceg-Novom, na mediteranskoj pjaceti, po hladnom i kišnom vremenu zaorilo "Od Topole pa do Ravne gore", bilo je jasno da Crna Gora ne može imati toliko provokatora i, da se razumemo, to su meštani. Ne treba verovati u priče o "uvozu mitingaša" kao ni u to da je "ravnogorska koalicija", kako ih zove Đukanović, ostareli, iznemogli, zatucani, planinski puk, ili prigradski lumpenproletarijat. Naoko, po starosti, godinama, polu, socijalnom stanju, nema razlike između njih i pristalica koalicije "Pobjeda je Crne Gore".
       Važno je znati da publika na mitinzima za Jugoslaviju, protivno onom što bi se moglo pomisliti, nije posebno vezana za Srbiju, ne kliče se Koštunici, Đinđiću još manje, u Podgorici se njegovom imenu čak zviždalo. Reč je o ljudima koji su iskreno zabrinuti za svoj identitet i hoće da ga zaštite i budu to što smatraju da su - i to i sa Srbijom i bez Srbije.
       Pokušajmo da crnogorsku scenu sagledamo u njenoj trodelnoj strukturi, u kojoj se između ekstremnih polova - koalicije "Zajedno za Jugoslaviju" i liberala - nalazi najjača grupacija - vladajuća koalicija DPS-SDP. Utisak "sa terena" jeste da mnoge pristalice ove koalicije, možda čak i neki od funkcionera, duboko u sebi nisu potpuno prelomili da je ispravna politika kidanja veza sa Srbijom i Beogradom koji je, za mnoge od njih, bio "matica zemlja", makar to sad ne hteli da priznaju ni da ih peku. Pitanje je, dakle, da li bi baš svi koji glasaju za DPS bili istovremeno i za nezavisnost. Ovako kaže istraživanje Instituta društvenih nauka: u dilemi da li federacija ili nezavisnost, samo 4 odsto ispitanika bi se opredelilo za federaciju, a čak 84 za nezavisnost. Preostalih 12 odsto se koleba.
      
       Manjina
       Ali, ako bi birali između nezavisnosti i konfederacije, 55 odsto bi odabralo nezavisnost a sada već velikih 40 odsto bi optiralo za konfederaciju kao, ipak, nekakav oblik povezanosti sa Srbijom. Treba imati u vidu da je do velikog obrta u pogledu raspoloženja javnog mnjenja o ovom pitanju došlo u srazmerno vrlo kratkom roku i da se ne može pronaći nijedan događaj koji bi direktno prouzrokovao takav preokret. Reč je o tome da su se birači poveli za svojom političkom elitom oličenom u DPS-u, koja se osetila dovoljno snažnom da iznese teret državne samostalnosti. i sve je u redu ako je težnja za nezavisnošću samo uverenje obrazovanih Crnogoraca da je to najbolji put da svoj zavičaj, u geografskom zapećku Evrope, prispodobe liku razvijenog Zapada. Međutim, da li je samo to?
       Ko je pažljivo pratio nastupe Mila Đukanovića u predizbornoj kampanji, mogao je da primeti stanovitu, malo je reći, superiornost s kojom govori o političkim strukturama u Srbiji, ali i o svojoj unutrašnjoj opoziciji. U televizijskom intervjuu, govoreći o današnjoj srpskoj vlasti, hladno je rekao da on njih zna iz vremena "dok su još bili politički jadni". Za Liberalni savez je rekao da je odbio koaliciju s njima jer ne može manji da ucenjuje većeg, ako već veći nije taj koji ucenjuje, a što se tiče bloka okupljenog u koaliciji za Jugoslaviju, nije daleko od toga da tvrdi kako je njihovo postojanje posledica greške prirode. Uopšte, u crnogorskoj vlasti ne vlada uverenje da je uvažavanje manjine conditio sine ljua non parlamentarne demokratije, a da naročito treba biti oprezan kada su važne stvari u pitanju. Posebno ako se uzme u obzir "negrađanski" argument da među Crnogorcima, kao stožeru države, vlada potpuna podeljenost o pitanju nezavisnosti, a da stav manjina zapravo odlučuje u prilog nezavisnosti, i to, vrlo je mogućno, ne u onoj meri u kojoj je to potrebno. U Crnoj Gori prosto kažu da je to nevažno jer je etnička tolerancija samopodrazumevajuća. Hoće li se Crna Gora, dakle, odvojiti?
       Neizvesno je. Analizirajmo dva scenarija mogućeg razvoja situacije, optimistički i pesimistički.
       Recimo da se izbori i referendum završe povoljno po crnogorsku vlast, da se i dalje povećava popularnost opredeljenja za nezavisnost, i da ona bude dodatno pospešena pozitivnim ekonomskim efektima. Srbija će se duriti jedno šest meseci, ali će, kako u DPS-u inače i kažu, vremenom shvatiti da je i za nju tako bolje. I koliko dogodine, Đukanović i Đinđić mogu zajedno u Miločer na kupanje, a možda im se pridruži i Koštunica, ako bude hteo.
      
       Žuta majica
       Scenario dva. Koncepcija o nezavisnosti, iako dominantna, ne može da izdejstvuje svoj projekat jer ih SDP i NSCG miniraju bojkotom referenduma (ili, čak, uspeva da izvede referendum pod spornim uslovima). Nastaje pat pozicija, napetost i netrpeljivost rastu, podele se uvećavaju, svi se pozivaju na slavne, inače iste, pretke i na svoju verziju istorije. Rasprava, sa korenima u istoriji (opet), prenosi se i u Srbiju, desnica u Srbiji dobija zamah i pritiska liberalni režim u Beogradu. Milo Đukanović saznaje šta je međunarodna zajednica mislila kada je rekla da crnogorska nezavisnost može da ugrozi stabilnost u regionu. Sve zbog toga što je mislio da je mnogo mudar jer se tri godine ranije oslobodio Miloševića.
       Zaključak: odnos bilo koga u Crnoj Gori prema Srbiji je uslovljen odnosom prema svojim protivnicima u samoj Crnoj Gori. Simpatizeri koalicije "Zajedno za Jugoslaviju" relativno su hladni prema vlasti u Beogradu jer je ona imala relativno neutralan odnos i, kako reče Đinđić, "strpljivo i samarićanski podnosila optužbe iz Crne Gore, a koje se odnose na velikosrpski nacionalizam, imperijalizam i druge gluposti". Više, razume se, simpatišu Koštunicu, a Đinđića ne jer su liberali proneli glas da tajno pregovara sa omraženim Đukanovićem. Uz to, obojica su priznala da su prijatelji.
       Nasuprot tome, u DPS-u sa priličnim razumevanjem gledaju na Đinđića a, preosetljivima, Koštunica im izgleda Milošević u nacrtu. Pri tome, gaje uverenje u oštru podelu između Koštunice i Đinđića, koje je, po opštem mišljenju u Beogradu, preuranjeno.
       Može li se u Crnoj Gori dogoditi iznenađenje? Ne može. Osobenost situacije je možda u tome što će svi imati razloga za zadovoljstvo, samo je pitanje koliko će toga da budu svesni. Đukanović će biti blizu parlamentarne većine, možda je čak i ostvari. Nacionalni blok će se uveriti da ima dovoljnu podršku da bojkotom može da sruši referendum. Liberali, verovatno, nikad jači, a partija Momira Bulatovića ulazi u parlament.
       Na pretposlednjoj promociji koalicije "Pobjeda je Crne Gore", već pominjanoj, na Cetinju, Milu Đukanoviću je uručena žuta majica koju su mu na poklon ostavili učesnici biciklističke trke "Kroz Crnu Goru". Članovi njegove partije su mu je uručili s obrazloženjem da se žuta majica dodeljuje pobedniku.
       Omaška je simbolična. Žutu majicu ne dobija pobednik. NJu nosi vodeći u ukupnom plasmanu.
      
       SRBOLJUB BOGDANOVIĆ