Šef poslaničke grupe DOS-a u Skupštini Srbije Čedomir Jovanović uzleteo je na nebo politike sa žardinjere

      Tok svesti u modernoj prozi ima značajno mesto. Čitalac je u prilici da sazna ono što se golim okom ne vidi. Spolja ništa, a unutra duša kipi, hoće napolje. Kolege Bujošević i Radovanović u knjizi o 5. oktobru prepuštaju samim izvršiocima promena da izlože taktiku svojih misli u danu koji je potresao svet i Takovsku 10. Tok svesti je zavladao stvarnosnom prozom.
       Šta se nije videlo, a dogodilo se; nasumice uzimam nekoliko primera. Čeda Jovanović, onaj kome je oktobar doneo mesto šefa poslaničke grupe DOS-a u Skupštini Srbije, budi se u osvit prevrata, u hotelu "Hajat", gde se, onako mlad, sklonio od nenarodnog režima i Vlajka Stojiljkovića. Zeva, kucnuo je čas odluke, ali čak i ljudi Čedinog kova u određenim istorijskim datostima mogu da podlegnu dilemi koja usporava akciju. Okupati se ili se istuširati - pita se Čeda hamletovski neodlučno. "Nisam peder da se kupam", prelama problem, "istuširaću se!"
       I revolucija može da počne.
       Za to vreme, Velja Ilić u Čačku podmazuje bager. Kreću. Narod je konačno odustao od straha, bager prednjači. Na osnovu te činjenice, Velja Ilić još veruje da je bagerom srušio Miru Marković i traži mesto Predsednika Srbije, ako se Koštunica ne prijavi. Ali bager je samo simbol; iza bagera i s bagerom išao je, rekoh, narod.
       Nemoć vlasti je, u tom času, prisutna na svakom koraku. Ne znaju šta im se ispred nosa sprema, a evo šta im se spremalo. Maki Arsenijević, predvodnik slobodne misli, ležerno je uvežbavao državni udar, između Ovče i Borče, u neposrednoj blizini Padinske Skele. Samo bi ga rafalna paljba potčinjenih, na poligonima u kukuruzu, prenula iz sanjarenja o spaljivanju Savezne skupštine. Suzavac ga je sprečio da ide do kraja. Kad je pobedila demokratija s Makijem u prvom planu, diletantski crteži egzibicioniste iz Valjeva obišli su Srbiju, kao mošti kneza Lazara. Srbija je ušla u Evropu, preko Centra za kulturnu dekontaminaciju.
       Nije na poslednjem mestu ni žrtva prononsiranog kosmopolite Žarka Koraća, poslovođe Socijaldemokratske unije. Opisujem ga s nešto pesničke slobode, ali u duhu njegove ispovesti. Kad se 5. oktobra popodne događaj zgusnuo, Korać je poručio policiji: niko ne sme da vas bije. Čim bi se, veli, pojavio ispred nekog kordona, kordon bi ga prepoznao, policajci bi dizali ruke, isticali bele maramice i predavali mu se bez otpora. Kuda s njima? "Uzimaj sve, zolje, heklere, tuci, samo dušu nemoj da nam uzmeš!", vapili su, svesni svoje krivice. "Ama, stanite, ljudi", blago im je govorio Korać, "ja sam čovek humanista, ima ko će da vas bije, ako baš zatreba. Uostalom, umoran sam, ceo dan šetam, noge me ne drže, rušim režim. To je važnije i od vas i od vašeg suzavca!"
       A kad je stigla pobeda, Korać je zaključio da je Koštunica prelazno rešenje...
       Prvi u ovoj priči, Čeda Jovanović, danas je, kako je rečeno, istaknuti član Demokratske stranke, odmah do ili ispod Đinđića, i šef poslaničke grupe DOS-a u Skupštini Srbije, što mu kao diplomiranom dramaturgu i pripada. I više od toga: Čeda je poslednji video Slobodana Miloševića! Kao glavni pregovarač, s Banetom Ivkovićem u pozadini...
       E, tu počinje srpska zloba kojoj ni NATO nije dorastao. Nedobronamerni posmatrači, naročito domaći, skloni su da kažu kako je pad Slobodana Miloševića tužan i potpun: čuvao ga je Siniša Vučinić, a u zatvor odveo Čeda Jovanović!
       Zato je Marija pucala.
       Politička karijera Čedomira Jovanovića počela je na žardinjeri. Popeo se, održao govor. Onda je prišla opoziciona studentkinja i uskliknula: "Čedo, oženi me!" Nadovezala se druga: "Čedo, povedi me!" Čeda se, međutim, opredelio za Đinđića. Kad se završio studentski protest, prišao mu je. Taj odnos, sa Đinđićem, Čeda Jovanović tumači fenomenološki, kao posledicu čudne mešavine nemačkog egzistencijalizma kojem je Zoran sklon i koji ga je definisao kao pragmatičnog i racionalnog čoveka usmerenog ka svom cilju, i novobeogradske samodovoljnosti koja je mene (to jest, Čedu) formatizovala kroz život.
       - Već posle nekoliko rečenica shvatili smo da, ako je to uopšte moguće, mislimo identično.
       Kažu da Čeda zna šta Đinđić misli, a ako ne zna pita, pa onda i on misli...
       - Neću da se ženim! - rezolutno je izjavio Čeda Jovanović 21. februara ove godine - ... Ono što mi nedostaje jesu knjige. Nemam vremena za njih.
       Najzad, Srbija je Čedina verenica. Zato apstinira; ne može da joj pravi decu, ali je neizmerno voli. Platonski... Uvek ću, veli, tražiti od sebe da budem na onom mestu koje će pratiti moju želju za daljim promenama u Srbiji. Pitanje kakve su moje lične ambicije sasvim je drugačijeg karaktera...
       Jednom su Čedi napomenuli da je vrlo brzo napredovao. Odgovorio je skromno i racionalno, u duhu Đinđićevog nemačkog egzistencijalizma:
       - Za moj ukus bilo je presporo!
       S tim što ne krije intimni osećaj kako je svoju reč uspešno branio, prevashodno platonski.
       - Materijalna zadovoljstva ne postoje u politici. Politika u Srbiji nije privilegija!
       A džip (Čeda je vozio džip)? DŽip je nužda, nije zadovoljstvo. Taj džip su mu (ostaci starog režima?) zapalili. Nisu ga, kaže, uplašili. Dobio je nova kola: "To je privatni poklon na izvesno vreme." Te večeri, kad je džip izgoreo, otišao je na kafu s prijateljima, a posle je napustio stan u kome je do tada živeo.
       Poslanici DOS-a, kao opoziciona vlast, u Narodnoj skupštini uglavnom ćute; zašto bi i govorili kad je šef njihovog kluba najbliži govornici...
       Psst! - kaže Čeda tokom sednice, što je više nego jasan znak DOS-ovcima da se uzdrže od replika. Ako se, ipak, desi da neko ne može da otrpi uvredu, replicira Čeda.
       Tako mlad, a već političar!
       U sledećem broju: seks, laži i video-trake.