Sjedinjene Američke Države su gnevne, jer nisu izabrane u Komisiju UN za ljudska prava. Sprega kineskog i francuskog lobija? Možda, ali i pouka svima da svetska organizacija nije glasačka mašina jedine preostale supersile

      Prvi put od osnivanja Ujedinjenih nacija dogodilo se da SAD ne budu izabrane u dva važna tela svetske organizacije: Komisiju za ljudska prava i Međunarodni odbor za kontrolu narkotika. U Ekonomskom i Socijalnom savetu UN, gde se ta tela biraju, SAD nisu dobile, posle tajnog glasanja, potreban broj glasova, dok su neke druge, manje uticajne zemlje, izabrane.
       Presedan nije običan. Otkako je Eleonora Ruzvelt, još 1946. godine, inicirala usvajanje Deklaracije UN o ljudskim pravima, američki politički stavovi u Komisiji za ljudska prava bili su najpresudniji za vrednovanje dometa demokratije u svetu. Iako politički manje značajan, Međunarodni odbor za kontrolu narkotika igra ključnu ulogu u borbi protiv proizvodnje i šverca droga i pranja novca. Taj posao bez Amerikanaca naprosto dosad nije mogao da bude uspešan.
       Tako su SAD lišene svoja dva uporišta u Ujedinjenim nacijama. Za Komisiju za ljudska prava dobile su samo 29 od 53 glasa. Ispred njih su se, u kvoti predviđenoj za Zapad, našle Francuska sa 52, Austrija sa 41 i Švedska sa 32 glasa. Najgore je bilo to što su, ispitujući raspoloženje pred izbore, dobile uveravanja predstavnika iz 43 zemlje, među kojima su bili i američki saveznici iz Evrope, da će glasati za njih. Tajno glasanje je pokazalo da obećanje nije održalo 14 zemalja. Američka diplomatija je priznala da je bila zatečena i neugodno iznenađena. SAD su se osetile povređenim, prevarenim i ozlojeđenim, a gnevni Kongres je, odmah posle prvog šoka, preduzeo akciju da se predviđena tranša duga od 244 miliona dolara ne plati Ujedinjenim nacijama sve dok se Amerikanci ne vrate u Komisiju za ljudska prava, što je izvodljivo tek iduće godine. (SAD su, inače, dužne Ujedinjenim nacijama preko jedne milijarde dolara). Čule su se teške reči o nezahvalnom svetu, "groteskno neshvatljivoj" odluci i "poruzi samom pojmu ljudskih prava". Šef diplomatije Kolin Pauel priznao je da je "nešto malo krvi palo na pod", ali je upozorio da je odmazda štetna.
       Kofi Anan je apelovao na kongresmene da zbog odluke jednog tela UN ne kažnjavaju, pre svega finansijski, svih 189 članica svetske organizacije. Takvu kaznu je okvalifikovao kao "pogrešnu i kontraproduktivnu". Ujedinjene nacije od gneva i odmazde Kongresa može jedino da spase veto predsednika Buša.
       Analitičari su počeli da istražuju uzroke ovakvog ponašanja mnogih zemalja prema Americi. Većina - a njoj pripada i sekretar za odbranu Donald Ramsfeld - veruje da se radi o potajnoj osveti zbog toga što SAD ne prihvataju Protokol iz Kjota o kontroli klime i globalnog zagrevanja i što insistiraju na izgradnji antiraketnog štita, uprkos širokom protivljenju mogućoj novoj trci u naoružanju. Neki tome dodaju i nezadovoljstvo mnogih zemalja zbog odbijanja SAD da ratifikuju Ugovor o formiranju međunarodnog krivičnog suda (kao i neke druge sporazume). Kolin Pauel je upozorio na delovanje "onih koji žele da oslabe uticaj Sjedinjenih Država" u svetskoj organizaciji upravo zbog njihove, kako je rekao, agresivnosti u odbrani ljudskih prava.
       Među takve analitičari su svrstali u prvom redu Kinu, a iz Evrope Francusku. Ukazuje se na diplomatsku spregu između Francuske i Kine. Dok Francuska ističe da je izabrana u Komisiju za ljudska prava zato što se njena spoljna politika "zasniva na dijalogu i uvažavanju drugih" - iz čega bi se dalo zaključiti da oni koji nisu izabrani nemaju takvu politiku - Kina je otvoreno kritikovala SAD da "upropašćuju atmosferu za dijalog".
       Ispostavilo se, međutim, da su Amerikanci previše k srcu primili držanje svojih saveznika iz Evropske unije. Britanci su pobili tvrdnje da se radi o zajedničkoj antiameričkoj strategiji, a Austrijanci i Šveđani su otkrili da su branili samo svoje nacionalne interese, kad su odbili da pod američkim pritiskom povuku svoje kandidature ne bi li Amerikanci imali manje konkurenata.
       Kineze ne uzbuđuju američke tvrdnje da je njihov lobi bio vrlo aktivan u poslednje pola godine, iako zbog potiskivanja Amerikanaca iz Komisije za ljudska prava javno ne likuju. (Samo se jednom kineskom listu otelo u naslovu: "Tako im i treba.") Dometi kineskog diplomatskog truda među zemljama "trećeg sveta" mogli su se naslutiti polovinom prošlog meseca kada u Komisiji nije prošao američki zahtev da se Kina još jednom osudi za kršenje ljudskih prava. Samo su 23 zemlje bile za, a 17 protiv, uz 12 uzdržanih. Valjda su se Amerikanci, posle ovog crvenog svetla, tako mnogo i uzdali u svoje evropske saveznike.
       Možda će sada Amerikancima, kako je ocenio jedan zapadni diplomata, dragoceno biti saznanje da se jedno vreme nađu među slušaocima, budući da su se navikli da stalno drže pridike. Iza toga se očigledno krije sugestija da SAD ne bi trebalo da koriste Ujedinjene nacije kao puki instrument svoje globalne strategije. S druge strane, sudeći po načinu na koji je Amerikancima upućena poruka, pa i lekcija, očigledno je da svet Ujedinjene nacije ne vidi bez Sjedinjenih Država, nego sa njima, ali spremnijima da čuju mišljenja i stavove drugih, posebno kad se radi o univerzalizaciji ljudskih prava.
       Ovaj događaj je nagovestio da bi UN, prvi put otkad se nalaze u krizi sa nastankom jednopolarnog sveta, mogle da nas podsete da njihova uloga nije svedena na glasačku mašinu koja povlađuje jedinoj preostaloj supersili.