GRAHAM HENKOK: Industrija pomoći (4 deo)

      Od Katmandua do Kita i od Tajlanda do Timbuktua, već godinama simbol američkog altruizma predstavlja dirljivi i egalitaristički logo na kojem se vide u stisku sjedinjene dve ruke - jedna crna i jedna bela. Taj logo se pojavljuje na raznim proizvodima uz napomenu da je proizvod "poklon naroda Sjedinjenih Američkih Država". Ali često je, mada se to iz loga ne bi moglo zaključiti, "poklon", u stvari, zajam. Čak i kad je o poklonu reč, velikodušnost je, na jedan ili drugi način, uslovljena. Podrobniji uvid, na primer, u fondove koje je od 1960. do 1970. godine D?on F. Kenedi namenjivao razvoju Latinske Amerike u okviru svoje idealističke "Prve razvojne decenije", pokazuje da je 99% tih sredstava korišćenih posredstvom USAID-a, utrošeno, u stvari, u samim Sjedinjenim Američkim Državama, i to na proizvode koji su u proseku tamo bili za oko 35% skuplji nego na drugim delovima svetskog tržišta. Čak i danas 70 centi od svakog dolara "američke pomoći trećem svetu" nikada ni ne napusti SAD. Agencija za međunarodni razvoj (USAID) troši zastrašujući iznos od sedam milijardi dolara godišnje kupujući dobra i usluge direktno od domaćih kompanija i preduzimača. NJujork, Pensilvanija, Severna Karolina, Ilinois i Teksas dobijaju lavovski deo njenih fondova, ali praktično nijedna američka država nije ostavljena po strani. U procesu, kako tvrdi sama agencija, otvaraju se hiljade radnih mesta "ovde, kod kuće".
      
       NAŠA STVAR: Takoreći ista priča ponavlja se u svakoj zemlji koja daje pomoć. Velika Britanija daje oko 850 miliona funti godišnje za svoje bilateralne programe pomoći. Iz ove povelike sume, oko 80% se normalno potroši na kupovinu britanskih dobara i usluga s tim što se ovaj udeo približava procentu od 100% u slučaju nekih korisnika, kao što je, na primer, Bangladeš.
       Ionako visok nivo domaćih nabavki koje rutinski finansira britanska "prekomorska pomoć" još je veći ako se uzme u obzir i skriveni deo bilateralnog bud?eta koji postoji samo i isključivo zato da bi se omogućilo britanskim izvoznicima da sebi obezbede ugovore u svetu u razvoju. Poznat pod imenom ATP (Fond pomoć-trgovina), ovaj fond za podmićivanje osnovan je 1977. godine i od tada se snažno razvio. Godine 1984. uprkos gladi i drugim vanrednim situacijama kojih je u tom trenutku bilo napretek i na sve strane, preko ovog Fonda prelilo se u britanske firme skoro dvostruko više sredstava nego što je iznosila celokupna suma koju je britanska zvanična pomoć dala za nesreće, nabavku hrane i olakšavanje tereta duga podsaharske Afrike.
       Administrativno, ATP je zajednička kreacija Prekomorske uprave za razvoj (ODA) i Odeljenja za trgovinu i industriju (DTI). Prekomorska uprava za razvoj dobavlja novac (od poreza), ali Odeljenje odlučuje kako će se on upotrebiti. Finansijski aranžmani za normalne projekte pomoći dogovaraju se direktno između agencije ODA i vlade korisnika u trećem svetu. Potencijalni britanski izvoznik, međutim, mora prvo da se obrati na adresu DTI da bi mogao da koristi sredstva ovog fonda. Posle toga, iznos pomoći koja će biti odobrena zavisi gotovo isključivo od procene DTI o visini subvencije koju treba dati da bi se dobio ugovor (a ne od prednosti i manjkavosti projekta sa gledišta razvoja). Štaviše, sasvim jasno se naglašava da ATP ne stoji na raspolaganju firmama koje bi mogle očekivati da će sklopiti ugovor pod normalnim komercijalnim uslovima.
      
       SIROTINJSKE ZAVRZLAME: U Rihandu, na primer, jednoj od najzabačenijih oblasti Indije, kompanija Nordern end?iniring industris je nekoliko godina radila na izgradnji ogromne elektrane koja je kao gorivo koristila ugalj iz po zlu poznatog ugljenokopa Singrauli. Indijska vlada, međutim, bila je vrlo nezadovoljna stalnim zakašnjenjima u predaji radova, jer ova britanska kompanija nije bila odgovarajuće pripremljena za teške uslove rada u ovom području, koje je među najsiromašnijim u Indiji. Zvuči paradoksalno, ali je istinito, da je NEI u početku radova u Rihandu imao u planu da tamo sagradi identično postrojenje onome kakvo bi se moglo postaviti u sred Velike Britanije kad bi njegovu izgradnju naručila britanska elektrodistribucija. Kasnije je ipak shvaćeno da to ne ide baš tako. Danas predstavnik ove kompanije priznaje da je bilo problema na početku realizacije ovog projekta, ali dodaje optimistički: "Sada radimo na nalaženju rešenja."
       Ono za šta se, međutim, ne može naći pozitivno rešenje jeste da se ovo postrojenje od od 230 miliona funti pretvori u investiciju od koristi za seljake koji žive u ovoj oblasti. Izvestan broj lokalnih stanovnika našao je privremena zaposlenja u ovoj elektrani: žene u sarijima sa decom koja trčkaju okolo prenose cigle i guraju kolica sa betonskim pločama. Ali, sem toga nema nikakvih znakova koji bi ukazivali da se nešto pomerilo u pozitivnom pravcu. Lokalno seosko stanovništvo koje živi u kućicama od blata i pruća ne bi moglo sebi da priušti uvođenje struje čak i da im je ta mogućnost ponuđena posle puštanja elektrane u pogon. Ali zato će oni, bez obzira na to, neizbežno biti izloženi zagađivanju koje će generisati ovo postrojenje a ono je, kao i mnoga druga zla, bilo besplatno.
       Prem Bai, socijalni radnik koji se trudi da popravi uslove u regionu, kaže ogorčeno: "Razvoj prolazi iznad ovih ljudi i njihovih sela ne dotičući ih, negde je visoko gore, tamo gde su i vodovi za prenos struje. Oni nastavljaju da žive u siromaštvu, ponekad ih i isteruju sa njihovih imanja, preti im tuberkuloza i druge bolesti."
       Činjenica koju ODA na sve strane reklamira jeste da 80% britanske pomoći ide najsiromašnijim zemljama. Ali, kao što zna Prem Bai, to ne znači da će od toga imati koristi najsiromašniji ljudi u tim zemljama. Drugi tipičan projekat koji su u Indiji finansirali britanski poreski obveznici bilo je renoviranje i modernizovanje sistema semafora u gradu Kalkuti. Skoro je nepotrebno reći, da indijski siromasi ne voze kola (mada ih kola s vremena na vreme pregaze dok pretrčavaju ulicu).
      
       KO IM JE KRIV: Otprilike isto moglo bi se reći za prenos struje putem sistema za elektrotransmisiju i distribuciju Velika Daka u Bangladešu, koji je britanske poreske obveznike koštao 38 miliona funti, što je predstavljalo znatan iznos i "pojelo" celokupnu britansku pomoć ovoj azijskoj zemlji za 1986. godinu. Više od 85% stanovnika Bangladeša živi u seoskim područjima, tako da već i zbog toga ne mogu da osete dobrobiti elektrifikacije glavnog grada. Ali čak i u samoj Daki, glavni korisnici sistema neće biti siromašni nego srednja klasa (i stranci koji tamo žive) koji imaju dovoljno sredstava da plate priključenje na gradsku mrežu. Zbog toga je tim britanskih konsultanata sa kojim je sklopljen ugovor od tri miliona funti da nadgledaju projekt, usredsredio svu svoju pažnju na bogato predgrađe Gulšam gde je gustina naseljenosti oko 18 lica na jedno jutro (0,4 ha) zemlje. Nasuprot tome, u starom gradu gde siromašni žive, ali gde je teško da će ikada stići transmisioni kablovi, gustina naseljenosti je 2 000 lica po jutru.
       Samo četiri odsto ukupnog stanovništva Bangladeša u ovom trenutku raspolaže električnom energijom. A zbog naglašenog prioriteta koji se daje gradskoj eliti, niko i ne očekuje da bi projekat Velika Daka mogao da donese neku veliku promenu s obzirom na ovaj mali procenat. Kao "razvojna" inicijativa, znači, ovaj projekat je prilično problematičan, čak i kad bi se pretpostavilo da ne postoje druge hitne potrebe kojima je u Bangladešu trebalo dati prvenstvo. Ta pretpostavka, naravno, ne stoji. U zemlji u kojoj 95% dece mlađe od 11 godina pati od neuhranjenosti, jasno je da ima mnogo toga što bi trebalo učiniti.
       Britanska prekomorska pomoć nije nikakav izuzetak po tome što daje prednost velikim projektima koji za sobom povlače i visoku tehnologiju, kao što je slučaj sa energetskim projektom Velika Daka koji zaobilazi siromašne, ali istovremeno i te kako donosi koristi velikim kompanijama iz bogatih zemalja. Mnogi slični primeri mogu se naći u bilateralnim programima drugih donatora, kao i u operacijama multilateralnih agencija.
      
       NAŠA POSLA: Japan je, na primer, u raznim delovima sveta plasirao 25 milijardi dolara u vidu pomoći u periodu od 1984. do 1988. godine, a najveći deo ove sume upotrebljen je za kupovinu robe i usluga japanskih korporacija. Jedno ozbiljno istraživanje iz 1988. godine pokazalo je da se čak i relativno mali deo bud?eta za bilateralnu pomoć, za koji se obično kaže da "nije vezan", utrošen za ugovore o kupovini sklopljene sa kompanijama iz Japana i iz zemlje primaoca. "Japanske kompanije dobijale su tendere u gotovo 100% slučajeva", zaključuje se u istraživanju.
       Naravno, japanska pomoć, koja u periodu 1989-92. godine, kako je planirano, treba da dostigne iznos od 50 milijardi dolara, alocira se na one projekte iz kojih japanske firme najbolje mogu da zarade, bez obzira da li su ti projekti svrsishodni sa stanovišta razvoja. Iz sličnih razloga, kanadski program pomoći, izložen komercijalnim pritiscima, siromašne često stavlja na poslednje mesto.
       Dobar primer za ovo daje Tanzanija gde je više od 80% kanadske pomoći uslovljeno kupovinom kanadske robe i usluga. U 1970. godini, SIDA je dala svoju podršku projektu koji je navodno bio pripremljen da bi se Tanzaniji pomoglo da postigne samodovoljnost u proizvodnji pšenice. Do sredine osamdesetih godina, međutim, posle 44 miliona utrošenih dolara, postalo je jasno da ovaj cilj nikada neće biti dostignut. Pokazalo se da su od 15-godišnjeg trajanja ovog projekta profitirale jedino kanadske kompanije koje su prodavale svoju skupu poljoprivrednu opremu, rezervne delove i tehničku podršku za sve vreme trajanja projekta.
      
       POMOĆ U HRANI KAO DROGA: Upotreba pšenice je u Africi relativno nova, ali vrlo važna stvar. Zbog pšenice, domaći alternativni proizvodi, kao što je kukuruz, sve više se smatraju hranom za nižu klasu i seljake i nisu više u modi. Vlade na kontinentu zato sada troše oko dve milijarde funti godišnje na uvoz pšenice. Slični trendovi postoje širom trećeg sveta dok bela pšenica zavodi svoju vladavinu od Meksika do Indonezije i od Tajlanda do Perua. Kanada je odigrala važnu ulogu u kreiranju ove porazne situacije i sa nutricionog i sa ekonomskog stanovišta. Zahvaljujući agresivnoj američkoj politici u pogledu hrane, zemlje u razvoju su se vrlo uspešno "navukle" na ovaj zapadni proizvod.
       Rukovodeći ogromnim programom "Hrana za mir" prema zakonu br. 480, USAID se oslanja na uličnu mudrost po kojoj oni koji danas prose mogu sutra postati kupci koji će plaćati za ono što uzimaju. Etika USAID-a se ne razlikuje mnogo od etike dilera kad se hvali kako su oni kojima je pre davana pomoć u hrani sada među najvernijim kupcima američkih poljoprivrednih proizvoda koji se prodaju u inostranstvu. U 1986. godini, sedam od svakih 10 vodećih uvoznika američkih poljoprivrednih proizvoda bili su bivši korisnici iz programa "Hrana za mir". Od 50 najvećih potrošača američke robe, 30 su zemlje u razvoju, 13 ih je primalo pomoć po zakonu br. 480, i 21 bivši korisnik. Štaviše, zemlje koje su primale znatnu američku pomoć povećavaju svoje kupovine iz SAD ritmom za 30% bržim nego kada je reč o drugim zemljama. U 1981. godini, Južna Koreja je uvezla američke poljoprivredne proizvode u vrednosti od 2,1 milijardu dolara, što je više od ukupne vrednosti pomoći koju je ta zemlja dobila od SAD od 1955. do 1959. godine... Ovi podaci pokazuju da pomoć u hrani može da omogući unosne poslove i otvaranje novih tržišta.
       Tržišta koja su otvorena zahvaljujući programu "Hrana za mir", u stvari, od ključnog su značaja za američki slabašan izvoz ratarskih proizvoda, priznaje USAID. Danas, više od 40% američkog izvoza poljoprivrednih proizvoda ide u zemlje u razvoju. Ovaj procenat se penje na 50% za neke tipove žitarica ili brašna, a približava se 70% kad je pšenica u pitanju. Pored toga, svake godine - zahvaljujući ljubaznosti uvek strpljivog poreskog obveznika, naravno - profit američkog agrobiznisa od kupovina realizovanih putem USAID-a iznosio je oko 1,8 milijardi dolara. Američke kompanije koje su izvozile kukuruz i pirinač dobijaju još jednu dopunsku nagradu s obzirom na to da su programi pomoći pripremljeni tako da sprečavaju pojavljivanje moguće konkurencije u prekomorskim zemljama: primaoci pšenice u okviru pomoći, koja se daje po zakonu br. 480, mogu da prime pomoć samo pod uslovom da dokažu da oni sami ne pokušavaju da izvezu kukuruz ili pirinač koji eventualno proizvode.
       Znači, ono što je dobro za kompanije poput "D?eneral mils", "Ralston Purina", ili "Kveker outs", ne mora da bude dobro i za treći svet. U velikom broju slučajeva, pomoć u hrani imala je krajnje razarajući efekat na poljoprivrednu proizvodnju zemalja u razvoju. Pored toga što je među lokalnim stanovništvom stvorio skupe navike na strane žitarice dotad nekorišćene u lokalnoj sredini i što je destimulisao izvoz proizvoda, kao što su kukuruz ili pirinač, koje same SAD izvoze, zakon br. 480 često je služio i kao sredstvo za obeshrabrivanje lokalnih proizvođača da proizvode hranu čak i za domaće potrebe. Prosto rečeno, zatrpavanje Afrike i Azije jeftinim američkim žitaricama ima za efekat da mali lokalni poljoprivredni proizvođači gube konkurentnost na tim tržištima.
      
       BAŠ NA VREME: Drugi problem predstavlja dinamika isporuka. Pomoć u hrani bilo kojoj zemlji treba da stigne oko mesec-dva pre žetve, ako se želi da bude korisna. "U to vreme", primećuju revizori, "jeftin uvoz može najbolje da utoli glad koja nastupa kao posledica nedovoljne proizvodnje i u tom periodu on neće ili će u vrlo maloj meri uticati na snižavanje cena proizvoda lokalnih poljoprivrednika." U slučaju Somalije, međutim, 100% žitarica uvezenih pod tačkom 1 u 1985. godini i 92% u 1986. godini, stiglo je u vreme žetve, znači, u najgorom mogućem periodu.
       Nedvosmisleno okrivljujući "loše planiranje od strane USAID-Mogadišo", revizori ukazuju na dve vrste negativnih posledica. Prvo: "hrana koja je koštala u 1985. godini 16 miliona dolara, a u 1986. godini 12 miliona dolara, nije puštena u promet za vreme kritičnog perioda kada je harala glad". Drugo i još gore: ove nepravovremene isporuke koje su pale baš u doba žetve dovele su do prezasićenja tržišta kad su se najzad na njemu pojavile. Sniženje cena od 40% koje je usledilo kao posledica "obeshrabrilo je lokalnu poljoprivrednu proizvodnju, jer su poljoprivrednici ostvarivali manji profit".
       Tužan epitaf se pojavio posle nekoliko meseci kada je glad pogodila centralnu visoravan u Somaliji. Primoravajući poljoprivrednike u zemlji da se takmiče s ubačenim američkim viškovima relativno dobrih godina, kao što su bile 1985. i 1986. godina, USAID ih je zaista lišio očekivane zarade i na taj način oduzeo im je bilo kakav stimulans da povećaju proizvodnju. Onda kada je pomoć u hrani stvarno bila potrebna, tokom gladi koja je nastupila 1987. godine, ova agencija prvo nije bila spremna da šalje bilo kakve isporuke, a kasnije nije stigla da ih dovoljno brzo pošalje onima kojima su bile neophodne. Kao rezultat, na hiljade ljudi tada je nepotrebno umiralo.
      
       POLITIČKE STVARI: U međuvremenu, u prostranoj afričkoj zemlji Zairu, "D?eneral elektrik" i američka firma "Morison-Knudsen" zaradili su lepe sume iz projekta Inga-Šaba - milijardu i po dolara - koji se odnosio na proizvodnju električne energije i obuhvatao, između ostalog, i postavljanje transmisione linije visokog napona na više od 1 000 milja. Prelazeći preko neravnog terena na svom putu do čeličane i postrojenja za preradu bakra u mestu Maluku, ova transmisiona linija bila je tako napravljena da je zaobilazila sva usputna sela kojima je mogla, a nije donela električnu energiju. Postrojenje za preradu bakra i čeličana, međutim, ne rade dobro i pretpostavlja se da neće ni početi da normalno rade u dogledno vreme.
       Većina stručnjaka se slaže da je kao razvojni projekat Inga-Šaba loše koncipiran od samog početka. Električna energija koju proizvodi mogla se dobiti jeftinije i efikasnije na drugi način i bez pribegavanja uslugama skupih stranih eksperata. Saglašavajući se sa ovom ocenom, neki funkcioneri američkog Stejt departmenta naveli su - kako se nedavno moglo čuti - da je glavni razlog što se Zair odlučio da ovaj projekat poveri američkoj firmi bio pokušaj vraćanja usluge Amerikancima za konstantnu američku podršku krajnje nepopularnom zairskom predsedniku Mobutu Sese Sekou.
       Na drugoj strani, na severoistoku Gvatemale, strane kompanije su ostvarile znatne profite na izgradnji ogromne brane na hidroelektrani Čisoj. Ona je, kao što smo videli na kraju prethodnog poglavlja, prema projektu imala vrednost od 340 miliona dolara, ali se na kraju ispostavilo da je koštala trostruko više. Važan činilac u ovako dramatičnom povećanju cene bilo je survavanje tunela kroz koji je voda trebalo da protiče na svom putu do hidrocentrale. Govorilo se da je ova nesreća, koja je vreme izgradnje produžila za dve godine, a cenu podigla za dodatnih 165 miliona dolara, mogla za razlog imati nestručan rad konzorcijuma LAMI kome je bila poverena izgradnja brane. "Inženjeri nisu reagovali na upozorenja mada su i sami znali da je ovo težak teren," žali se Robert Basels, predsednik gvatemalskog preduzeća za elektrodistribuciju INDE.
       Preteći sudskom akcijom, INDE tvrdi da su članovi konzorcijuma - "Lahmajer internešnal" iz Zapadne Nemačke, "Motor kolumbus" iz Švajcarske i "Internešnal end?iniring kompani" iz Kalifornije bili neodgovorni. Međutim, LAMI odbacuje optužbe. "Šteta za zemlju", sleže ramenima jedan od šefova, Martin Lomač, "ali ja se ne osećam odgovornim."
       Izgradnju brane je finansirala Svetska banka koja, bez obzira na ovaj konflikt, nastavlja da prima kamate na glavnicu i servisiranje duga koji će za ogroman odobreni kredit morati da otplati siromašna Gvatemala, u kojoj 75% stanovnika zarađuje manje od 300 dolara godišnje.
      
       BUNARI I BOGATI: Primer daje sudbina 3 000 mehaničkih bunara koje je za isporuku Bangladešu finansirala Svetska banka pomoću jednog dugoročnog zajma. Prema izveštaju za štampu koji je objavljen u vezi s ovim projektom, svaki bunar trebalo je da koristi 25 do 50 manjih poljoprivrednih domaćinstava koja bi se udružila u zadružne grupe za navodnjavanje. U praksi, međutim, kako su kasnije utvrdili nezavisni istraživači, gotovo svaki bunar bi vrlo brzo postao svojina najbogatijeg čoveka u selu. U jednom slučaju, seoski bogataš je čak kupio "svoj" bunar plativši za njega 300 dolara, da bi, zatim, bunar počeo da iznajmljuje svojim susedima po nenormalno visokoj ceni koju su mogli da plate samo oni najbogatiji.
       Jedan funkcioner Svetske banke je u vezi s ovim priznao: "Sto odsto ovih bunara otišlo je u pogrešne ruke. Prioritet je davan onima sa najvećom moći i uticajem - sudijama, državnim činovnicima, članovima parlamenta, predsednicima sindikata. Ako bi neki bunar preostao, lokalne vlasti bi ga dodeljivale na nekoj vrsti aukcije onome ko bi im ponudio najveći mito."
       Korupcija na nivou sela u zemljama u razvoju, međutim, mali je problem u poređenju sa korupcijom na vrhu.
      
       BOGATI BOGATIM: Verovatno je najveći zgoditak koji su ikada dobili korumpirani funkcioneri, bila moda "strukturnog prilagođavanja": kao protivuslugu za reforme koje pogađaju samo siromašne, takvo "pozajmljivanje motivisano politikom" ubacuje u zemlju milione dolara koji idu direktno u ruke primalaca u vladi. Pošto tu nema nikakvog projekta koji treba napisati i posle procenjivati njegovu realizaciju, i pošto se tu ne radi o hranjenju gladnih, novac za strukturno prilagođavanje predstavlja jednostavno idealan plen za pljačkaše i otimače i priliku za "beg kapitala".
       Sve u svemu, sume koje su odletele iz trećeg sveta su zaista impresivno visoke. Procenjuje se, na primer, da su korumpirani Venecuelanci preneli tolike količine novca u strane banke da bi on bio dovoljan da se pokrije celokupan spoljni dug zemlje, koji iznosi oko 40 milijardi dolara. Jedna analiza koju je izvršila kompanija "Morgan garanti trast" upoređivala je deset zemalja u razvoju u Latinskoj Americi čiji su dugovi prema inostranstvu bili najveći u periodu od 1983. do 1985. godine. U ovom periodu, dok je životni standard stanovništva naglo opadao, bogati su uspeli da deponuju 44,2 milijarde dolara u zapadnim bankama. Druga studija koja je obuhvatala duži period, od 1976. do 1986. godine, došla je do sledećih podataka o visini "bega kapitala" iz pojedinih zemalja: Argentina - 26 milijardi dolara; Brazil - 10 milijardi; Indija - 10 milijardi; Indonezija - 5 milijardi; Južna Koreja - 12 milijardi; Malezija - 12 milijardi; Nigerija - 10 milijardi; Filipini - 9 milijardi dolara.
       Meksički kapitalisti-begunci izvukli su iz zemlje sumu za zgražavanje - 56 milijardi dolara u istoj deceniji, što je iznos koji predstavlja gotovo polovinu stranog duga te zemlje. Agencije za pomoć i finansijske institucije koje treba da unapređuju razvoj Meksika izgleda kao da ne primećuju ovaj problem koji se, međutim, teško može ne primetiti. Zajmovi za strukturno prilagođavanje Svetske banke, na primer, kako je priznao jedan visoki funkcioner Banke, nikad nisu bili dovođeni u vezu s ovim i nikad nije predlagano da se pokuša da se ograniče "korupcija i beg kapitala koji predstavljaju dva najveća meksička problema". Zaista, globalna pozajmljivačica nije čak ni zatražila od meksičke vlade da "uvede praksu upućivanja revizora kako bi se otkrili slučajevi korupcije".
      
       KAD BI DALI NJIMA: Projekti raseljavanja stanovništva u Brazilu i Indoneziji apsorbovali su investicije u vrednosti od 12 000 dolara po doseljeniku. Takvi projekti koji su uključivali transfer ogromnih količina zapadnih sredstava u obliku pomoći represivnim i neodgovornim režimima, uništili su čovekovu okolinu da bi je doveli u gotovo apokaliptično stanje, zbrisali sa lica zemlje čitava autohtona plemena i veliki broj doseljenika učinili siromašnijim u materijalnom smislu i bednijim u svakom drugom nego što su bili pre intervencije Svetske banke i drugih donatora. Šta bi se desilo, pitam se, da toliki novac nikad nije stavljen u ruke bezosećajnih birokrata, da nije trošen da bi se njime obogatili oni koji grade puteve, raskrčuju šume i rade po raznim korporacijama, već da je umesto toga podeljen na paketiće od kojih bi svaki imao po
       12 000 dolara i da je svakom doseljeniku jednostavno dat po jedan paketić? Šta bi se desilo da je samo jedna desetina te sume - ili 1 200 dolara - bila upakovana u paketiće i razdeljena doseljenicima?
       Oni se, pretpostavljam, ne bi nigde selili da im je bio dat taj neočekivani i neverovatni poklon. Za brazilskog seljaka bez zemlje ili za poljoprivrednika koji se bori da preživi u nekom selu na Javi, 1 200 dolara predstavljalo bi čitavo bogatstvo, jer je to ekvivalent zarade koju bi ostvario za neke četiri godine rada. Ubeđen sam da bi ti ljudi taj novac pametno iskoristili i, kad bi im bio dat direktno u ruke, upotrebili bi ga tamo gde su se nalazili, u svojoj postojbini, da počnu njime nešto korisno što će im promeniti i poboljšati život. U tom procesu, dok bi to radili bez posebne namere i svesti o tome, oživeli bi i oslabljenu poljoprivredu svojih zemalja.
       Ali ovo je samo san. Bez obzira da li se daje za izgradnju brana u Indiji, raseljavanje u Indoneziji, podizanje elektrana u Bangladešu, strukturno prilagođavanje u Meksiku, ili za podršku platnom bilansu u Sudanu, naša pomoć ne pomaže običnim ljudima "da pomognu sami sebi" i ne unapređuje opšti standard. Naprotiv, ona sistematski daje moć i bogatstvo i jača one sile koje danas najdelotvornije guše inicijativu i snalažljivost seljaka, nomada i stanovnika siromašnih seoskih područja i gradskih četvrti u trećem svetu.
      
       (Kraj)
      
      

Intonacija knjige Grahama Henkoka "Gospodari siromaštva", posledica je "duboke razočaranosti realnošću u industriji pomoći... posebno njenim najvećim akterima kao što su Svetska banka, Ujedinjene nacije i najznačajniji zapadni donatori", a činjenice, sumorne i daleko od svakog realnog optimizma, koje on navodi rezultat su višedecenijskog rada tih institucija do početka devedesetih.        Knjigu je prevela sa engleskog Vesna D?uverović. Više izdavača je zainteresovano za njeno objavljivanje na srpskom.        U nekoliko nastavaka, NIN će objaviti delove za koje se pretpostavlja da će najviše zanimati našu javnost u ovom trenutku.               Feljton je priredio        SLOBODAN RELJIĆ