Novinar portugalskog nacionalnog radija i televizije boravio je nedavno na jugu Srbije, gde su na njega pucali albanski teroristi. A, otuda je, po nalogu svoje redakcije, otišao pravo u Gazu, gde su na njega opet pucali... Svoja iskustva i osećanja opisao je ekskluzivno za NIN

      Kuršumi mogu da se razlikuju po težini, kalibru, obliku, jačini i razornoj moći. Svejedno, kuršumi ostaju kuršumi, bez obzira na to da li su ispaljeni u Lučanima ili Bujanovcu, u gradu Gazi ili u Vašingtonu. Zrna mogu i da ubiju, u svakom slučaju, nanose štetu mirovnim naporima i međusobnoj trpeljivosti.
       Bujanovac, Srbija, Jugoslavija. Koliko se ovde može videti, međunarodna zajednica, ili oni koji su odgovorni za takozvani Kumanovski sporazum, zaboravili su da ispred reči sigurnost stave prefiks. Sigurnosna zona. Konačno, taj pet kilometara širok bezbednosni pojas u Preševskoj dolini nije ništa drugo do Nesigurnosna kopnena zona. Kada sam 19. aprila stigao u Bujanovac, upitao sam u lokalnom (vladinom) pres-centru da li je moguće otići do Lučana za koji se govorilo da je linija fronta u okršajima između srpske policije i OVPBM. Nekoliko dana pre toga potpisan je sporazum o prekidu vatre između srpskih vlasti, na čijem je čelu potpredsednik vlade Nebojša Čović, i albanskih predstavnika OVPBM, posle razgovora u kojima su posredovali zvaničnici Kfora. Ali žestoki napadi, koje su preduzimali naoružani albanski pobunjenici, bili su daleko od svog kraja.
       Nekoliko meseci ranije, čovek bi rekao da nije moguće stići do srpskog vojnog ili policijskog položaja... bez njihove pratnje. U pratnji dvojice oficira policije i s jednim prevodiocem (aktivistom Otpora iz Vranja), stigli smo do mesta blizu "linije fronta". Pre nego što ćemo iskočiti iz d?ipa, rekoše mi da treba "biti oprezan, kretati se brzo, jer oni pucaju sve vreme". U sledećih nekoliko sekundi, albanski gerilci uspeli su da ispune naša očekivanja: pripucali su na nas. I promašili. A svaki pucanj ostao je kao rana naneta mirovnim naporima.
       Stevanović, policijski oficir iz Beograda raspoređen u Lučane, zna za sve opasnosti s kojima se on i njegovi drugovi suočavaju iz dana u dan. Pokazuje mi rupe na zidovima kuće koju je zauzela policija, a koja je vlasništvo nekog Albanca; policija je potpisala dokument kojim preuzima odgovornost za sva eventualna oštećenja nameštaja, i oficiri svakog dana "hrane ljudima kokoške, a mi jedemo samo viršle".
       Teški dani u Lučanima? "Bilo je i teških i lakših dana, zavisi od albanskih ekstremista." Vera u mirno rešenje?" Ja verujem, ali to ne zavisi ni od nas ni od Albanaca; to nije u našim rukama, već je u rukama NATO-a i Evropske unije."
       Radomir D., visoki funkcioner srpske policije koji me primio, priča mi kako je pre deset godina na ovom istom terenu izvodio obuku i priseća se kako se tada živelo. Žali zbog sadašnje situacije i nada se da će i "srpski i albanski seljaci uskoro moći da ponovo obrađuju svoju zemlju zajedno".
       Postoji promena u ponašanju. Nekada zaključana vrata između predstavnika međunarodnih medija i srpske policije sada se širom otvaraju: "pre 5. oktobra bili smo zatvoreni za štampu". Na taj način mogle su biti počinjene nebrojene novinarske greške, ali jasno je da to nije i jedini razlog. Ima i predrasuda koje vladaju na Zapadu, po njima je Srbija nalik zatvoru zaključanom i spolja i iznutra. Nasleđe Miloševićeve ere. I tu ima promena, a u ovom slučaju verovatno i bržih i dubljih nego što bi neko mogao da pretpostavi. Policija je - nije da se hvalim - pokušala da mi pokaže koliko su se stvari promenile u odnosu prema medijima: "molimo vas da napišete to što ste videli, a mi smo tu da vam pomognemo u poslu. Jesmo napravili neke greške ali, kao što znate, i mi smo 5. oktobra odlučili da se stavimo na stranu naroda, jer smo shvatili da je to (promena režima) ono što narod najviše želi. Svaki strani novinar koji ovde dođe da bi saopštavao istinu, nama je prijatelj. Mi smo spremni da međunarodnoj zajednici pružamo pomoć gdegod bi ona u svetu bila potrebna. Radili smo onako kako se očekivalo da radimo, ali bili smo zatvoreni za medije i tako je o nama stvorena iskrivljena slika. Danas svako priznaje da je Račak lažno prikazan, kao i Markale u Sarajevu. Ali mi bismo voleli da vi pišete samo istinu, tako da vaši slušaoci ili čitaoci mogu sami da donose zaključke." Pa onda opet: "pišite ono što vidite, ali molimo vas da pišete istinu".
       Na televizijskom ekranu ređaju se slike čuvene serije Dosije H i u našu svest urezuju sledeću poruku: "Istina je negde tamo."
       Tako daleko, a tako blizu. Na Srednjem istoku, u Izraelu i na okupiranim palestinskim teritorijama dolazimo do nekih impresivnih brojki o večnom sukobu starih i novih vekova. Četiri miliona izbeglica, jedan i po milion raseljenih unutar zemlje, ljudi koji žive pod šatorima i u logorima u granicama teritorija Palestinskog narodnog vođstva, ali pod čizmama izraelske vojske raspoređene u Pojasu Gaze i na Zapadnoj obali da bi štitila sistematski skrivanu ali uistinu sveobuhvatnu politiku naseljavanja, uprkos Rezolucijama 242 i 338 UN. Opet i nikad dosta, zašto one uopšte postoje ako ih najveće sile ne primenjuju? Rezolucije? Pravo na povratak? Gaza? Krajina? Kosovo?
       Red je red i ništa drugo? E pa, u Erezu, gde se jedino može ući u Pojas Gaze, izraelska vojska ima neki svoj red. Jedan red za VIP (vrlo važne osobe), drugi za diplomatsko osoblje, pa još jedan za turiste i međunarodne organizacije i, na kraju, ali ne i kao poslednje, red za Palestince. D?abalija je mesto, u predgrađu Gaza sitija, gde se 1987. godine odigrala prva intifada. Nekoliko sati posle dolaska u Gazu odlazim na Hamasove (Islamski pokret otpora) demonstracije u D?abaliji, demonstracije u kojima mašinske puške idu od ruke do ruke, kojima se maše kao zastavama, u kojima samoubilačka lica govore koliko su sigurna u ispravnost postupka u kojem se bacaju grudima na neku izraelsku javnu zgradu ili autobus. Oni nose pojaseve s eksplozivom. Više nego u Preševskoj dolini ili Mitrovici, napetost se ovde oseća u vazduhu. Vlada mučnina, nešto se svakog časa može desiti. Pa, ipak, nije teško proći kroz obezbeđenje i naći se licem u lice s Hamasom br. 1 Abedom Rantisijem koji mi govori kako su ove demonstracije "u znak protesta protiv nasilja izraelske vojske i naseljenika". Mirovni pregovori? "Ne vredi ni pomena, Izraelci ne misle ozbiljno, ova mašinka služi da puca na Izrael, intifada neće stati."
       Kan Junis, na jugu pojasa Gaze, samo je 50 km od egipatske granice. Dve hiljade mladih žive pod šatorima, pošto su njihova naselja u izbegličkim logorima razorena bombama i buldožerima (čiji se ciljevi toliko razlikuju od onog u Beogradu koji je sebi obezbedio večnu slavu 5. oktobra prošle godine). Živeći u šatorima podignutim na prašini i ostacima onoga što su im nekada bile kuće, ti ljudi i ne žive tu. Oni samo preživljavaju. Ako i prežive. Nur je lepa sedmogodišnja devojčica. Ne marim mnogo za politička pitanja na koja odgovor podstiče njen učitelj, iako ja ništa ne pitam. Samo je pitam koju igru najviše voli. "S lutkama i igračkama." Ali Nur nije srećna: "Igračke su mi ostale u kući ispod ruševina. Sad ne mogu da se igram." Ispred šatora razgovaram s ljudima dok očekujem poziv od agencije za koju radim. Tad neko ispaljuje metak na nas, iz jevrejskog naselja samo četiri stotine metara udaljenog. Sve je preplašio, ali cilj nije domašio. Navodno je to bio odgovor na neku raniju pucnjavu s palestinske strane. Svima njima. Jevrejima ili muslimanima. Mete netrpeljivosti u jednoj zemlji gde nema prostora za kolateralne štete. Gde se svako oseća pod opsadom. Gde među Palestincima vlada teško siromaštvo, s dve trećine ljudi (Centralni statistički biro Palestine, 25. april) koji žive ispod granice siromaštva, sa stopom nezaposlenosti koja dostiže gotovo 45 odsto. Mesni i oblasni političari (ima ih i ovde, ne samo na Balkanu), zajedno sa snagama koje deluju spolja, treba da odgovore na pitanje: zašto ne daju da se Nur igra sa svojim igračkama?
      
       RIKARDO ALEKSANDRE