(Specijalno za NIN)

      Italija je još jednom jasno svima stavila do znanja da je jedinstvena u svetu po političkom folkloru i da, zapravo, nema nameru da menja tu svoju dominantnu, karakternu crtu. Prvo, tokom parlamentarnih izbora 13. maja na biralištima je vladao pravi haos: beskonačni redovi, nesnosne gužve jer je i tada, na kraju svoje petogodišnje vladavine, levica uspela da napravi još jednu neoprostivu grešku - naprasno je odlučila da uštedi smanjujući broj izbornih jedinica za 30 hiljada. Krajnji ishod je bio: na biralištima se glasalo, umesto do 22 časa, do 5 sati u ponedeljak, uz razumljivo burno negodovanje građana i reč koja se najčešće čula - sramota.
       Ono što je važnije jeste da je pobednik opštih izbora u Italiji samo jedan čovek - Silvio Berluskoni. To možda i ne bi bilo toliko neuobičajeno i tipično italijanski, jer i drugi političari imaju izražajne liderske crte, naglašenu ambicioznost, ali u ovom slučaju reč je još o najbogatijem Italijanu, kažu teškom osam milijardi dolara, televizijskom magnatu, vlasniku brojnih kompanija, poznate izdavačke kuće "Mondadori", fudbalskog tima Milan i nadasve osobi protiv koje se vode sudski procesi zbog finansijskih malverzacija, ne samo u zemlji Apeninskog poluostrva već i u Španiji.
       Sve to izazvalo je oštre kritike inostranih medija uoči i neposredno posle italijanskih izbora koji su jednoglasno tvrdili da Kavaljere nije u stanju da vodi šestu u svetu demokratsku zemlju. "Pragmatični sanjalica", kako Silvio voli da naziva sam sebe, načinio je prvi izuzetno značajan korak, uprkos mnogima, pobedio je na parlamentarnim izborima osvojivši apsolutnu većinu u oba parlamentarna doma: Kameri 368 mesta, koalicija Maslinovo drvo 242, a u Senatu 177 u poređenju sa protivničkih 125.
      
       Kolekcionar
       Tako je Silvio Berluskoni, vođenjem duge predizborne kampanje prenatrpane verbalnim šamarima, teškim optužbama koje je upućivao svako svakome, koristeći i najmanju mogućnost da se politički uprlja i diskredituje protivnik, podstakao više od 40 miliona Italijana da se opredele za jednu od dve velike koalicije: Kuću sloboda ili Maslinovo drvo. Nestankom malih, brojnih partija u italijanskom parlamentu jasno se profilisao toliko željeni bipolarizam, koji bi trebalo da konačno ukloni listopadne vlade Apeninskog poluostrva i poveća stepen političke sigurnosti u zemlji.
       Druga osnovna karakteristika izbora je pobeda naglašene personalizacije, otelotvorene u liku Silvija Berluskonija.
       Ko je Silvio Berluskoni? Odgovor se može naći u namenski odštampanoj uoči izbora i besplatno podeljenoj biografskoj knjizi naslovljenoj "Jedna italijanska priča", koju je moglo da pročita najmanje 12 miliona Italijana s obzirom na to da je izdata u tom broju primeraka.
       Potiče iz dobro stojeće građanske familije. Mladi Berluskoni pohađao je licej Sant Ambrođo dei Padri Saleziani u Milanu. Bio je izuzetno dobar u italijanskom, latinskom i grčkom jeziku, voleo je poeziju, književnost, posebno velike klasike. Za vreme jednog školskog časa, kažu, bio je u stanju da napiše tri teme, jednu za sebe i dve za najbolje drugove. Sportista, izuzetan na kratkim stazama, uspešan što se devojaka tiče.
       Neposredno posle liceja neko vreme radio je kod očevog prijatelja koji proizvodi okvire za slike. "Tako sam polako postao kolekcionar", kaže Kavaljere povodom svoje poznate slabosti prema umetnosti. Sledi Fakultet političkih nauka, sam je plaćao školarinu svirajući u grupi "Doktori" koju je osnovao sa jednim prijateljem. Posle univerziteta ostavlja svet muzike i bavi se nekretninama, afirmišući se odmah u poslovnom svetu kao tvorac građevinskog projekta Milano 2. Reč je o satelitskom gradu, izniklom u zelenilu, danas poznatom po vlasnicima stanova i vila koji pripadaju javnoj italijanskoj sceni. U građevinarstvu ostaje izvestan broj godina i beleži uspeh za uspehom ostavljajući za sobom nove, moderne četvrti. Milano 3 i Suncokret. Taj period najviše će eksploatisati u predizbornoj kampanji kako bi se deklarisao kao radnik, a ne kao bogataš.
       Kako se biznis širio poput koncentričnih krugova, građevinarstvo kao interesna sfera postaje monotono, a i ne pruža mogućnost stvaranja neograničene moći i zaštite pa "pragmatični sanjalica" 1980. daje oduška svojoj ljubavi prema lepoj reči, ali nadasve ličnoj propagandi i marketingu osnivajući prvu privatnu komercijalnu televizijsku kuću Kanal 5, da bi već 1982. inaugurisao TV Italija, a dve godine kasnije i Rete 4, danas poznate pod imenom Medijaset. Sa preduzećima "Meduza" i "Cinema 5" Berluskoni postaje prvi privatni filmski producent i distributer. Zatim se rađa kompanija "Fininvest", koja uključuje i osiguravajući zavod. Vlasnik je poznate izdavačke kuće "Mondadori", koja je objavila već pomenutu biografsku knjigu "Jedna italijanska priča" ne slučajno sa tipično američkom aromom. Vlasnik je fudbalskog tima Milan, što ima posebnu težinu u Italiji s obzirom na fudbalsku strast njenih građana. Brojni navijači u datom trenutku su i brojni glasači. Istina, Milan u ovogodišnjem šampionatu baš ne blista, ali je uoči samih izbora deklasirao Inter sa 6:0.
      
       Napred Italija
       No, vratimo se Berluskonijevoj biografiji. Tokom aktivnog privrednog života, on, kako priliči uspešnima, uporedo gradi politička prijateljstva, poput onog sa vođom socijalista Betinom Kraksijem. Kraksi mu, između ostalog, pomaže u izigravanju antimonopolskih zakona u medijskoj oblasti. Berluskoni zaobilazi zakon tako što kasni s emitovanjem lokalnih televizijskih programa za jedan sekund. Međutim, posle pada lidera Socijalističke partije Kraksija zbog korupcije i drugih finansijskih mahinacija, Kavaljere je "prinuđen" da se posveti politici. Naime, politički imunitet kasnije će mu poslužiti kao štit tokom devet sudskih procesa u kojima je optužen za utaju poreza, korupciju, pranje novca. Berluskoni je to uvek prikazivao kao satanizaciju koje "crvene toge", kako voli da naziva sudije tokom petogodišnje vladavine levog centra Maslinovo drvo, sprovode na zahtev vladajuće nomenklature.
       Na sam politički pijedestal Berluskoni se kao premijer penje već 1994. godine. Zadržava se veoma kratko, samo sedam meseci. Političko tlo pod nogama izvukao mu je i tada koalicioni partner separatističko-ksenofobični lider Severne lige Umberto Bosi. Berluskonijeva partija Napred Italija osnovana je neposredno pre njegovog izbora za predsednika vlade, posle napuštanja palate Kiđi, sedišta italijanske vlade, doživljava seriju padova i uspona. Naime, Kavaljere prvo prolazi kroz izuzetno tešku političku krizu, da bi mnogi analitičari čak predviđali i njegov potpuni nestanak sa političke scene. Ali naglašena lidersko-ambiciozna crta Berluskonijevog karaktera, kao i pritisak ogromnog bogatstva pomešan sa teškim optužbama za finansijske špekulacije, naterali su ga da rekonstruiše i prestroji političke snage. To je nagrađeno uspehom na izborima za Evropski parlament, zatim slede lokali izbori u zemlji, gde koalicija desnog centra Polo trijumfuje, što je iole realnim političkim protivnicima jasan znak da se moraju povući konkretni konstruktivni potezi. Već istrošena i u vlasti uljuljkana leva koalicija Maslinovo drvo osim uzajamnih optužbi, stvaranja paralelnih koalicija lepih cvetnih imena Margarita, Suncokret, ne uspeva da se preporodi. To će potvrditi podaci opštih izbora od 13. maja, na kojima je Berluskonijeva koalicija Kuća sloboda osvojila apsolutnu većinu u oba doma.
       Istine radi, Kavaljere je taj koji je apsolutni i jedini pobednik. Porazio je levicu, ali je oduzeo glasove i svojim koalicionim partnerima. Konkretno, partija Napred Italija sada je ubedljivo najjača italijanska stranka sa osvojenih gotovo 30 odsto, što je za 8,85 više nego na prethodnim izborima 1996. godine. Sa desnog centra najbliža joj je profašistička Nacionalna alijansa Đanfranka Finija sa 125 glasova ili tri odsto manje u poređenju sa izjašnjavanjem građana 1996, dok Demohrišćanski centar Pjerferdinanda Kazinija sa 3,9 odsto nije prešao ni kvorum od četiri odsto.
       Slična sudbina dotakla je i ksenofobičnog vođu Severne lige Umberta Bosija, koji takođe nije prešao neophodnu parlamentarnu granicu od četiri odsto. Međutim, to nije sprečilo kontroverznog Bosija da već u utorak, 15. maja, izjavi na konferenciji za novinare da od koalicionih partnera, tačnije, od Berluskonija zatraži striktno poštovanje predizbornog međupartijskog ugovora desnog centra. Lider Severne lige, kako je precizirao, očekuje predsedničko mesto u jednom od dva parlamentarna doma, naglasivši da se nada da će "već na prvom zasedanju jedna od glavnih tema biti prepuštanje dela vlasti regionalnim institucijama". Imajući u vidu odnos snaga u Kameri i Senatu, apsolutnu većinu Berluskonijeve Kuće sloboda, Bosiju su izbijene sve karte iz ruku da ucenjuje koalicione partnere ili da izazove krizu buduće vlade. On to dobro zna pa se njegovo relativno oštro istupanje može opisati kao doslednost u verbalno-spektakularnim nastupima.
      
       Lično predsedniku
       Pad popularnosti Severne lige, a time i njena sada krajnje marginalna uloga direktno idu u prilog Berluskoniju, jer time je znatno smanjena argumentacija i manevarski prostor evropskih partnera za upućivanje optužbi zbog prisustva ksenofobista u budućoj vladi. Isto važi i za Nacionalnu alijansu.
       Pokušavajući nekako da ublaže očigledan poraz, lideri Nacionalne alijanse i Demohrišćanskog centra Fini i Cazini u političko-diplomatskom duhu tvrde da su "žrtvovali sopstvene glasove" zarad uspeha koalicije Kuća sloboda i njene personifikacije, lidera Silvija Berluskonija.
       Prava istina je da je 42,8 odsto Italijana dalo svoj glas lično Berluskoniju. Razočarani vladavinom levice, njenom bezličnom politikom, naročito u poslednje dve godine, građani Apeninskog poluostrva videli su mogućnost promena u liku Berluskonija. Uvek nasmejan, samouveren, rečit, ponudio je Italijanima ništa manje nego "rušenje poslednjeg komunističkog bastiona u svetu". A u toj zakasneloj borbi kao glavno sredstvo koristio je upravo komunistički, za narodne mase neodoljiv programski koncept, smanjenje poreza, povećanje minimalnih penzija, više radnih mesta, javne radove na siromašnom jugu, mezođornu i sigurnije gradove. To je programski manifest koji, bez izuzetka, donosi izbornu pobedu. Berluskonijeva je apsolutna, što znači da sada sve zavisi od njega. Kao pragmatičar, on je već najavio konstituisanje ministarskog kabineta u što kraćem roku, pa se to može očekivati odmah posle 30. juna, kad će biti konstituisan parlament.
       Pobeda Kavaljera niti je neočekivana niti je iznenađenje. Shodno tome, ono što pobuđuje izuzetnu pažnju jeste ostvarivanje olako datih obećanja. I analitičari i politički protivnici s nestrpljenjem iščekuju da vide kako će to Berluskoni da smanji poreze za 70 000 milijardi lira (70 milijardi nemačkih maraka) da bi istovremeno pokrenuo velike javne radove na jugu zemlje i podstakao otvaranje novih radnih mesta i razvoj, a da istovremeno ne poveća javni dug. Pri tom, treba se podsetiti, koliko prošle godine, Italiju je oštro opomenula Evropska komisija da mora da smanji državni dug koji je iznosio 112 odsto nacionalnog bruto dohotka. Planirano povećanje minimalnih penzija znači direktno povećanje bud?etskih troškova. Nesumnjivo je da će penzije biti izuzetno trusno područje za Berluskonijevu vladu. On je najavio i reformu anahronog penzijskog sistema, od čega je zazirala svaka dosadašnja italijanska vlada znajući da je to izuzetno težak zahvat, koji je može koštati opstanka.
       Kao posebna Berluskonijeva reformska interesna sfera ističe se pravosuđe. Upućeni tvrde da će prvi zadatak Berluskonijevog parlamenta biti da se pravosuđu naredi šta da ispituje. Već se zna da će prioritet imati sitan kriminal, dok će se korupcija naći na samom dnu interesovanja novog parlamenta. Narod je zadovoljniji kad se otkriju sitni lopovi tašni, nego "neškodljiva korupcija". Osim sitnim kriminalcima, u Berluskonijevoj eri biće teško i imigrantima.
       Istina, prilikom sprovođenja programa Berluskoni će posebno morati da ima u vidu oštre norme Evropske unije, naročito u poreskoj politici. Evropski partneri već su jasno stavili do znanja da će nove italijanske vlasti biti pod posebnim nadzorom. I to po dva koloseka: političkom, zbog prisustva ksenofobista i neofašista u budućoj vladi i ekonomskom, kako se ne bi povredila stroga sinhronizovana pravila Unije. Berluskoni je odmah uzvratio potvrdivši odanost evropskim partnerima otvorenom saradnjom i dijalogom. Međutim, njegov proamerikanizam i vizija Italije slične britanskoj verziji Margaret Tačer više je nego poznata. Ovde je neophodno istaći da, mada je u predizbornoj kampanji spoljnopolitička strategija bila na samoj margini, Kavaljere je našao za shodno da posebno naglasi da su SAD "pravi prirodni" partner Italije. To ne treba ni da čudi ako se ima u vidu činjenica da je Berluskoni najbogatiji Italijan, predstavnik krupnog kapitala, te se s nestrpljenjem očekuje kako će rešiti prvi problem koji je isplivao na površinu: sukob interesa. To je posebno zanimljivo jer je Berluskoni kao prvu meru najavio smenu uređivačkog kolegijuma u RAI-u, a odbio je da proda televizijsku mrežu Medijaset. Kaže, obratio se Amerikancima. U roku od sto dana američki stručni tim proučiće novi projekat zakona kojim bi trebalo da se reši problem sukoba interesa.
      
       Razočarani pisci
       Mnogi su sumnjičavi i ne veruju mu. Ne samo političari. Nobelovac Dario Fo otvoreno žali zbog Berluskonijeve pobede i obećava borbu. Razočaran je i književnik Umberto Eko dajući za pravo stranim medijima da oštro kritikuju Silvija Berluskonija, podvodeći to pod osnovna demokratska prava: izražavanje slobodnog mišljenja. Čini se ipak da je u opisu Berluskonija najbliži komičar i reditelj, dobitnik Oskara za film "Život je lep" Roberto Benjini "Berluskoni hoće da uvek samo on govori i da bude vedeta. Ako je na svadbi, hteo bi da bude mladoženja, na sahrani pokojnik."
       Šta će zaista biti s obzirom na dosadašnje iskustvo sa trusnom italijanskom političkom scenom, verovatno će se brzo pokazati. Međutim, jedno je sigurno. "Pragmatični sanjalica" je mnogo toga naučio tokom burnog petogodišnjeg opozicionog života. Zato, uprkos svim kritikama i osporavanjima, opravdanim ili prenaglašenim zbog poznatog italijanskog temperamentnog naboja, može se za očekivati da će Berluskoni upregnuti sve svoje raspoložive snage, poznatu umešnost i ambicije kako bi ispravio pređašnju premijersku grešku načinjenu 94. godine. Jer u njegovoj biografskoj knjizi nedostaje samo poglavlje o uspešnom političkom životu. Uostalom, u slučaju da ne uspe, premijer-poslodavac povlači se iz političkog života. To je Berluskoni lično obećao i javno jednostrano potpisao ugovor sa Italijanima. "Ukoliko ne ispunim bar četiri od pet osnovnih uporišnih tačaka programa, nikada se više neću kandidovati za premijera", doslovno je izjavio najbogatiji čovek Italije Silvio Berluskoni, čime je konačno osvojio apsolutnu naklonost Italijana.
      
       MARINELA RAŽNATOVIĆ
       (Tanjug)