NAZIV: Uništiti posle moje smrti, Otpaci i druge crne priče
AUTOR: Jovica Aćin
IZDAVAČ: Stdylos, Novi Sad 2000.

      Adrijana Marčetić
      
       Zbirka kratkih proza Jovice Aćina, Uništiti posle moje smrti, druga je knjiga ovog pisca "namenjena uništenju": to je nova, dopunjena i modifikovana verzija istoimene knjige iz 1993. godine. U prvom delu knjige Aćin je sabrao nove, dosad "neviđene" priče, dok u drugom delu gotovo integralno prenosi starije izdanje, izostavljajući uglavnom samo one tekstove koji su bili više esejističkog nego fikcionalnog karaktera. Poslednji i najkraći deo knjige takođe je autocitat, ali ovde, u završnoj priči "Nastavak bezumlja i kraj", Aćin ne "kopira" prethodnu verziju "sastava namenjenih uništenju", već jednu svoju drugu kolekciju "malih povesti" - Nezemaljske pojave (1999). Najzad, kroz redove Otpadaka i drugih crnih priča, pa i između njih, često promiču senke Dugih senki kratkih senki, Aćinove knjige čiji je bezmalo ceo tiraž, kako kaže autor, zaista uništen - izgoreo u Sarajevu, u proleće 1992.
       Prepisivanje samog sebe, kopiranje "kopija", citiranje svojih i tuđih tekstova u Aćinovom slučaju ne treba shvatiti kao nedostatak inventivnosti ili piščevu nameru da dobro namuči nekog budućeg priređivača. Ovakav način oblikovanja teksta izraz je specifične poetičke zamisli, tačnije dugoročnog književnog projekta. Pisac prepisuje postojeće i nepostojeće tekstove, prikuplja fragmente, fusnote, "otpatke" i "okrajke otpadaka", slučajne zapise i marginalna zapažanja sistematski ih kombinujući u tekstualnu mrežu koja vremenom izrasta u "temeljno" delo, istu Knjigu koju stalno iznova piše. Svi ti zapisi i prepisi ulivaju se u jedinstveno "veledelo", "knjigu nad knjigama", sastavljenu od "opusa mnogih godina".
       "Knjiga nad knjigama" je središnji pojam Aćinove poetike. Sudeći po objašnjenju sadržanom u uvodnom tekstu drugog dela zbirke, autopoetičkom Dnevniku pisca idiota, "knjiga nad knjigama" predstavlja Aćinov pokušaj da u praksi realizuje bartovski shvaćen pojam teksta. Za razliku od tradicionalnog pojma dela, zaokruženog, dovršenog i u sebe zatvorenog entiteta, u poststrukturalističkoj poetici Rolana Barta tekst je određen kao otvorena struktura koja obuhvata celokupnu književnu i vanknjiževnu tradiciju: mnoštvo različitih glasova, izvora, uticaja i kulturnih kodova. Metafora za delo je organizam; metafora za tekst je mreža. Delo je izraz pojedinačnog tvorca i prima se u ključu biografskog čitanja: iza njega uvek stoji figura pisca od krvi i mesa koji je garant njegovog značenja. Nasuprot tome, iz teksta svedenog na mrežu citata, ličnost pisca je iščezla, pisac je svako i niko, "papirnata" figura čija je egzistencija uslovljena primenom odgovarajućih strategija čitanja. Pisac je samo prepisivač prethodnih tekstova, on je "gost" u svom tekstu, odnosno - kako kaže Aćin - "koautor", "priređivač" i "recenzent".
       I nove i stare priče Aćinove zbirke treba čitati u hermeneutičkom kodu "knjige nad knjigama" - kao zapise istrgnute iz konteksta dela koje tek treba da nastane, parodično poigravanje literarnim klišeima i čitaočevim stereotipnim očekivanjima i ironično distanciranje od tradicionalno shvaćenog pojma teksta. Osim poetičke, nove i stare Aćinove priče imaju i jednu važnu stilsku sličnost. To su kafkijanske minijature, duhovito ispričane priče o svakodnevici koja se, posmatrana iz nekog neobičnog ugla, pretvara u bizaran i zastrašujući košmar. Ton izlaganja i doživljaj sveta takođe su prepoznatljivi; kao i u starijoj zbirci, ali i u ostalim Aćinovim knjigama, i ovde je dominantno osećanje usamljenosti u neprijateljskom, groteskno-užasnom, otuđenom svetu.
       Ali, između starih i novih "kopija" ipak postoji i jedna važna razlika. Ona se sastoji u tome što su nove priče - u dobrom smislu te reči - nešto tradicionalnije. Čini se da je u novim pričama, na štetu rada na teorijskom projektu "knjige nad knjigama", naglašenija ona životna, "sadržinska" dimenzija pripovedanja. U novim pričama manje je eksperimentisanja a više autentičnog doživljaja stvarnosti; manje je na delu pasionirani kopista a više originalni stvaralac. Pisanje ovde kao da više nije shvaćeno samo kao artistička igra kombinovanja citata, lišena svake veze sa spoljnim, već kao izražavanje osobenog pesničkog senzibiliteta. Utoliko ove priče i za čitaoca predstavljaju prijatniji zadatak. Naime, one mu omogućavaju da "iza" teksta "knjige nad knjigama" otkrije nešto više od papirnate figure recenzenta - da ugleda ljudski lik pisca i da se sažali nad njegovom usamljenom pojavom i tragičnim osećanjem života. Ovaj pisac poseduje nekoliko pravih pripovedačkih darova: u stanju je da ispriča priču i iz sasvim "tanke" fabule, kao i da zasmeje čitaoca, čak i kada je kontekst daleko od komičnog. Najzad - što je možda i najvažnije - pisac Otpadaka predstavlja dobro nam poznati svet iz sasvim lične, pomalo "iščašene" vizure, čime nam omogućava da i mi u poznatom doživimo nepoznato, da u svakodnevici koja nas okružuje sagledamo sasvim nove dimenzije značenja.