Ansambl "Dušan Skovran" je naša ulaznica za svet - kaže novi asistent dirigenta Obrad Nedeljković

      Naš sagovornik Obrad Nedeljković je profesor violine u Muzičkoj školi "Stanković", a odnedavno, i asistent dirigenta u ansamblu "Dušan Skovran" koji dugi niz godina, posle iznenadne smrti osnivača, profesora i dekana nekadašnje Muzičke akademije Dušana Skovrana, vodi Aleksandar Pavlović.
      
       Između koncerata sa orkestrom "Kornelije" i poslednjeg vašeg nastupa sa Simfonijskim orkestrom škole "Stanković", dogodilo se da ste, u statusu asistenta Aleksandra Pavlovića, stali i pred svoj orkestar "Dušan Skovran". Sada izgleda da je vaš put prema dirigentskom pozivu definitivno otvoren.
       - Nije to bilo lako da se, u jednom trenutku, promeni uloga koju imam čitavog života u orkestru "Dušan Skovran", da sa mesta violiniste stanem pred svoje kolege kao dirigent. Nije bilo lako, ali je to jedan od najlepših trenutaka u mom životu. Moje kolege su pojedinačno sjajni muzičari i sa njima imam odličnu komunikaciju na svaki način. Gde će sve to dovesti ili odvesti, ne znam. Znam da na probama veoma mnogo tražim, a koncerti su jedna posebna vrsta zajedničkog praznika u kome se uživa.
       Poslednji koncert predstavljao je izlet u nešto novo, a to je Simfonijski orkestar sastavljen od učenika škole "Stanković", sa programom koji izvode profesionalni orkestri visokog ranga. Sudeći po reakciji publike, a to je i moje mišljenje, rezultat je bio impresivan.
      
       Na ovom koncertu izveli ste i nešto što u dosadašnjoj praksi nije viđeno, transkripciju za gudački orkestar fragmenta iz Liturgije Kornelija Stankovića.
       - To se ovde prvi put dogodilo i ja sam to jako želeo da učinim. Nije to ništa neuobičajeno i u svetu se to često radi. Sa Bahovom muzikom, na primer, i uveren sam da Bah ne bi imao ništa protiv kada bi čuo neku od transkripcija svojih dela kakve se danas slušaju i izvode. Kornelije Stanković je živeo samo 34 godine i uveren sam da bi, da je živeo duže, napisao i dela za orkestar i ko zna šta sve još. Želeo sam da za proslavu, ne samo škole "Stanković" već i godišnjice rođenja kompozitora, izvedem jedan stav iz Liturgije prepevane za gudački orkestar. Gudačima su pevnost i uopšte, mogućnosti ljudskog glasa, veoma bliski. I ja bih, da imam neki veoma lep glas, sigurno pevao, a gudački instrumenti su bliska zamena sa čak nekim prednostima.
       Na primer, beskonačno trajanje tona bez uzimanja vazduha. "Dostojno jest" za gudački orkestar priredio je naš dirigent Angel Šurev i ja sam bio spreman i na određeni otpor, budući da se radi o jednoj strogoj duhovnoj formi. Ali, to je moj doživljaj pravoslavlja koje zaista i jeste veliko zato što u njemu ima mesta za sve nas, za svako naše osećanje. Bio sam siguran da se ništa loše neće desiti u ovom pokušaju i izgleda da je tako i bilo. Ostavljam svojim kolegama da vide šta se u tom pravcu i smislu još može da uradi.
      
       Kako vidite budućnost u Srbiji, kad je o umetnosti reč?
       - Mislim da je naša najveća, možda i jedina šansa u našem znanju, pameti i našoj kulturi. Muzika tu jeste na prvom mestu jer mi govorimo internacionalni jezik. U muzici nema jezičkih barijera u komunikaciji. Ono što niko nije uspeo da nam oduzme jeste šansa da se obrazujemo i da svako prema želji radi na sebi. Ako već govorimo o narodima zapadnih zemalja, oni su neke značajne suštine pomalo zagubili. Mogu slobodno da kažem da je orkestar "Dušan Skovran", pored sjajnih pojedinaca, onaj najbolji deo koji imamo i što jeste spremno da se pokaže. Mi smo imali više od 350 koncerata na vrlo važnim mestima. Lošu sliku o nama koju smo iz ovih ili onih razloga sticali, najbrže može da promeni upravo muzička stvarnost jer, na koncerte dolaze ljudi iz zemlje čiji smo gosti u tom trenutku a koji, ne treba sumnjati, imaju veliki uticaj na političare. Mi više nemamo vremena za gubljenje da bismo prepoznali šta jeste važno. Ionako je mnogo vremena bespovratno izgubljeno.
      
       MILENA MILORADOVIĆ