Debitant Danis Tanović iz Bosne naspram kanskih veterana De Oliveire i braće Koen

      Svih deset članova žirija 54. filmskog festivala u Kanu, kojim predsedava Liv Ulman, "zakleli" su se da će se rukovoditi isključivo emocijama kad budu odlučivali o dobitniku Zlatne palme. "Na filmove gledam kao na iskustvo, doživljaj. To kažem, jer svi pričaju da sam ja intelektualka", izjavila je nekadašnja muza Ingmara Bergmana. Važno je, dodala je ona, "ne da se kaže da je neki film najbolji, već odabrati film koji nešto govori, koji je snimljen s emocijama, koji predstavlja nešto veliko".
       Za njenim rečima su se poveli i ostali članovi žirija koji treba da od 23 filma u zvaničnoj konkurenciji izaberu pobednika. "Za mene, bioskop je, pre svega, emocija. Jedini pravi argument je: jesmo li bili potreseni, uznemireni, začuđeni", rekao je francuski pisac i režiser Filip Labro. Mlada francuska glumica Sandrin Kiberlen smatra da je "prva privilegija žirija to što može da do dna doživi emocije i da to iskaže jasno i glasno", a njena zemljakinja Šarlota Gensbur dodaje da će "uspeti da brani svoje emocije". Članovi žirija su takođe najavili da im je namera da filmove gledaju "kao obični gledaoci". "Kad idem u bioskop da gledam neki film, i kada se svetlost ugasi, nisam ništa drugo nego deo publike. Kad nešto osetim, to osećam kao ličnost, a ne kao glumica i režiser", dodala je Liv Ulman.
      
       Novinari - lešinari
       Tako je govorio žiri na početku festivala koji je zašao u drugu nedelju trajanja. Koji od do sada prikazanih filmova nosi dovoljno tih emocija o kojima govori žiri?
       Da li je to "Mulen ruž" Baza Lurmana sa Nikol Kidman i Juanom Mekgregorom, priča o slavnoj pariskoj kurtizani Satin koja se koleba između ljubavi siromašnog pesnika Kristijana i bogatstva i slave koje joj nudi vojvoda od Vustera, bogati aristokrata fasciniran njenom lepotom? Ili će to biti "Ničija zemlja" Bosanca Danisa Tanovića (32), film koji su neki već nazvali "Kraljem Ibijem u rovovima".
       Na novinarskoj projekciji film je dobio buran aplauz mada su novinari retko skloni toj vrsti manifestacija. Mladi režiser, koji je za arhiv bosanske armije snimio nekih 300 sati materijala o opsadi Sarajeva, radnju "Ničije zemlje" smešta u 1993, u napušteni rov između dva zaraćena tabora. Tu su se, kao zatočenici sudbine, zatekli Bosanac Caki (Branko Đurić) i Srbin Nino (Rene Bitorajac), dva obična čoveka koji bi u nekim drugim, normalnim prilikama i na nekom drugom, normalnom mestu, mogli biti prijatelji. Caki i Nino, smešteni između dve vatre, ne mogu nikud iz rova jer će ih pokositi jedna ili druga strana, a sa njima je i treći "veselnik", ranjen, koji leži na zemlji, na mini koja će eksplodirati ako ga podignu.
       Oni čekaju snage UN koje treba da ih spasu, a u igru se uključuju i jedan francuski pripadnik "plavih šlemova" motivisan najboljim namerama i novinarka koja po svaku cenu želi da dobije ekskluzivnu reportažu za svoju TV stanicu...
       Tanovićev film, pun crnog i surovog humora, obračunava se ne samo sa apsurdnim i strašnim konfliktom nego i sa medijskim i političkim cirkusom u kojem su akteri novinari-lešinari i funkcioneri UN i Evrope koji više brinu o sopstvenoj promociji. "Želeo sam da podsetim na strahote rata, da napravim pamflet jer je rat najgore od svih rešenja", izjavio je režiser čiji film ne samo što konkuriše za Zlatnu palmu nego ima i priliku da se bori za Zlatnu kameru pošto mu je to debitantsko delo. Na opasku da je Unprofor bio meta njegove žestoke satire, Tanović odgovara: "Bio sam vrlo fin prema njima. U Srebrenici, koju je trebalo da štite, ubijeno je 10 000 ljudi, a za to vreme holandski vojnici su igrali fudbal sa Srbima. Pokušao sam da budem smešan, ali to nije bilo smešno. To je sramota za Evropu i za ceo svet."
       "Ima sada ratova u koje (UN) čak više ni ne idu", dodaje bosanski režiser. "U Čečeniju ne idu. Stigli su u Bosnu, rekli su 'uradićemo nešto' a ništa nisu uradili. Ima mnogo francuskih vojnika i drugih koji su izgubili živote. Problem nije u njima. Problem su drugi koji su ih stavili u taj nemogući položaj." Tanović napominje da "nije želeo da sudi nikome jer je istina vrlo subjektivna. LJudi sa druge strane su verovali u ono šta su radili".
      
       Režira u 92. godini
       U konkurenciji za Zlatnu palmu našli su se i portugalski veteran, 92-godišnji Manuel de Oliveira sa filmom "Vraćam se kući" i braća Koen, D?eol i Itan, sa "Čovekom koji nije bio tamo".
       De Oliveira je ove godine deseti put u Kanu, tri filma je imao prikazana u selekciji Petnaest dana režisera, a sedam puta je konkurisao za Zlatnu palmu, ali je do sada nije dobio. Najstariji u svetu aktivni režiser dobio je 1990. nagradu međunarodne kritike za celokupnu karijeru, a pre dve godine dobio je nagradu žirija za "Pismo". U svom novom filmu De Oliveira priča o slavnom pozorišnom glumcu (igra ga Mišel Pikoli) koji jedne večeri posle predstave saznaje da su mu u nesreći poginuli žena, ćerka i zet. Uz Pikolija, igraju Katrin Denev i D?on Malkovič.
       Braća Koen, takođe česti gosti u Kanu, vlasnici su jedne Zlatne palme za film "Barton Fink" (1990). "Čovek koji nije bio tamo" događa se 1949. u Santa Rozi, u Kaliforniji: frizer Ed (Bili Bob Tornton) sumnja da ga supruga Doris (Frensis Mekdormand) vara sa svojim šefom. Jednoga dana, Ed sreće trgovačkog putnika koji mu nudi "posao veka", a kako bi smogao pare, Ed poseže za ucenom, ubistvom i drugim amoralnim aktivnostima. Film ovaj put potpisuje samo D?oel Koen, dok je Itan producent. Ovo je šesti put da su braća Koen na Kroazeti, gde su prošle godine u zvaničnoj konkurenciji imali film "O, brate, gde si?". Američki porodični trio - ako se uračuna i Frensis Mekdormand, D?oelova supruga koja peti put igra u nekom njegovom filmu - vraća se crnohumornom komedijom kakav je bio "Fargo" za koji je 1996. dobio nagradu za režiju.
      
       Kopolina rupa na saksiji
       Među do sada prikazanim filmovima koji bi takođe mogli da dirnu emotivnu žicu članova žirija jeste i jedini španski film u trci za Zlatnu palmu, "Pau i njegov brat" Marka Reće. To je priča o mladiću Pau koji zajedno sa majkom kreće u potragu za nestalim bratom i sinom Aleksom. Aleks je izvršio samoubistvo, a Pau to pokušava da sakrije od majke. Tokom potrage, majka i sin će pronaći Aleksove nove prijatelje koje je stekao živeći daleko od rodnog doma.
       U Kan je ove godine doputovao i Frensis Ford Kopola čija je "Apokalipsa danas" ponovo prikazana na Kroazeti posle 20 godina, u kompletiranoj verziji, sa 53 minuta materijala koji nije dosad viđen, pod nazivom "Apocald?pse Nonj Redux", što je termin pozajmljen iz latinskog jezika a znači "restauriran, obnovljen". Kopola, koji je 1979. podelio Zlatnu palmu sa Folkerom Šlendorfom ("Limeni doboš"),ne krije svoja osećanja prema savremenom filmu. "Studiji su samo korporacije opsednute prometom novca, a oni koji njima rukovode imaju samo jednu misao u glavi - kako da njihovi filmovi što više zarade kako bi na kraju godine dobili što veći bonus. Novac nikada nije toliko važan kao danas", rekao je američki režiser.
       Kanski festival se završava 20. maja.
      
       SEKA POPOVIĆ
       (BETA)