Dok su tradicionalisti stalno držali svoj tur na vetrometini, bar ovakvi kakav sam ja, postmodernisti su čučali u mišjim rupama da bi sada grdili i psovali one koji su nekada rizikovali i za svoj status i za status književnosti uopšte

      Njegovu biografiju ne bi mogao da upropasti ni najgori scenarista. Imao je dvadeset godina kada je 1950. uhapšen i oteran na Goli otok. Dve godine "tucanja kamena", stajale su ga karijere sledeće dve decenije. I više. Završio je 1957. jugoslovensku književnost i krenuo da traži posao. Posle kratkog vremena, uglavnom je dobijao otkaz.
       A bio je niži činovnik u vojnoj menzi (otpušten), u preduzeću za otkup koža i fabrici šećera, prepisivač, akviziter, preprodavac jaja, paker koža, poslovođa putujućeg cirkusa, urednik u listu "Mozaik", publicista u časopisu "Arhitektura - urbanizam" (otpušten), novinar u listu za tehničko obrazovanje, lektor, korektor i tehnički urednik u časopisu "Hrana i ishrana" (otpušten), reporter i urednik u listu "Novosti iz Jugoslavije"... Prvi roman i drama "Kad su cvetale tikve" bili su smesta zabranjeni (1968).
       Ovih dana Dragoslav Mihailović (71) boravi u Parizu gde mu je 17. maja u rezidenciji kneza Aleksandra, sina Pavla Karađorđevića, uručena nagrada "Knez Pavle Karađorđević". Pre toga, javnosti je predstavljena njegova poslednja knjiga u izdanju NIN-a "Crveno i plavo". NJegov izbor tekstova u kojima je sabrano sve autorovo nemirenje sa vlašću u poslednjih trideset godina.
      
       Sa zabranama knjiga bilo je gotovo praktično u deceniji Miloševićeve vlasti. Međutim, mnogi su spremni da kažu kako je srednjoevropska literatura nestala sa scene posle pada Berlinskog zida?
       - Mislim da je u literaturi tih zemalja, kao i inače, došlo do pobede doktrine postmodernizma koja je izbrisala i veliki deo naše književnosti. Pod firmom da su to tradicionalisti, postmodernisti su pokušali da izbrišu trećinu, polovinu, ili dve trećine, svejedno je, ukupne književnosti.
       Postmodernisti su bivši režim tretirali kao teroristički, što on i jeste bio (ne uvek u ostvarenju, ali u intencijama). Međutim, njihova literatura je po taj režim bila potpuno benigna. Mene postmodernisti podsećaju na onaj tok književnosti koji smo imali u drugoj polovini pedesetih i prvoj polovini šezdesetih prošlog veka, koji je pokojni Sveta Lukić krstio "socijalističkim estetizmom". Sve je bilo apstraktno, sve se odnosilo ne nekakve opšte teme i nije se ticalo života. Tu književnost je režim Josipa Broza veoma podržavao. Ona je bila u modi deset-petnaest godina i potpuno je zatrla u narodu svako interesovanje za čitanje.
       Kada sam objavio prve pripovetke iz "Frede, laku noć" to niko nije zapazio, niti je ikoga zanimala literatura u kojoj se junaci zovu Milan, Milica, Miloš... jer su imena rezervisana za tadašnju književnost bila Isak, Ana, Marija, Avelj... sve neka opšta biblijska imena.
      
       Koja je vaša osnovna zamerka postmodernistima?
       - Englezi imaju termin za književnost koja se "tiče čitalaca". E, ovo što imamo danas, ne tiče se nikoga: hoću reći, postmodernističku književnost malo ko čita osim samih autora i bliskih prijatelja. Ne znam da li će to tako i ostati, ali znam da su oni jako ogorčeni na takozvane tradicionaliste u koje i mene ubrajaju.
       Oni jedino zaboravljaju da su tradicionalisti na ovim prostorima stalno držali svoj tur na vetrometini, bar ovakvi kakav sam ja. A oni, postmodernisti, čučali su u mišjim rupama da bi sada grdili i psovali one koji su nekada rizikovali i za svoj status i za status književnosti uopšte.
       Mislim da je postmodernizam na izdisaju jer za njega se ne interesuju čitaoci, a kad se za jednu književnost ne interesuju oni kojima je namenjena, onda je ta književnost odsvirala svoje.
      
       Postmoderna je došla kao prateća književnost tehnološke ekspanzije i u tom smislu ona je nesumnjivo deo nove planetarne kulture?
       - U postmodernizmu tehnologija zaista ima veliku ulogu pošto je on sam po sebi dosta slabačak. NJemu je zanatska strana izvanredna i ona doprinosi unapređenju književnosti. Međutim, ono što unazađuje literaturu postmodernizma, jeste neoriginalnost, naslanjanje na autore iz svetske književnosti, nekritičko prepričavanje drugih autora - sve to oštećuje samu suštinu književnosti.
      
       Može li se na osnovu ovakvog razmišljanja zaključiti da na srpskoj književnoj sceni postoji ozbiljan sukob između takozvanih tradicionalista i postmodernista?
       - Postoji, kao što je postojao sukob između takozvanih realista i modernista, i on je u ovom trenutku rešen u korist postmodernista koji su zauzeli sve kulturne redakcije sa mesta književnih kritičara u javnim glasilima. Ima čitavih redakcija koje nisu propratile izlaske knjiga koje su se jednog dana pokazale kao dobre, redakcija koje su potpuno zaptivene u odnosu na književnost koja se njima ne dopada. Tu ne može dospeti ni dašak vetra iz te druge književnosti osim kad treba da grde njene autore.
      
       Da li tu leži i deo razloga što se o srpskim akademicima govori s neskrivenim omalovažavanjem. U Odeljenju za jezik i književnost, uglavnom nema postmodernista?
       - Jeste, mada mislim da se Srpskoj akademiji nauka i umetnosti kao organizaciji pridaje preveliki značaj. Ona nije nikakva fabrika ni radionica da bi nešto organizovala u umetnosti i književnosti. U njoj se samo nalaze neki istaknuti ljudi za koje se veruje da su ušli u istoriju kulture.
      
       Ali, napadi su bili usmereni, pre svega, na SANU kao deo Miloševićeve poluge vlasti.
       - Koješta. Podsetiću vas da je 1992. godine, kada je SANU imala 120 članova, njih 65 potpisalo peticiju sa zahtevom da Milošević demisionira. Naravno da je bilo ljudi koji su podržavali Miloševićev režim, ali bilo je mnogo više onih koji su imali kritički odnos prema tom režimu. A oni koji bez prestanka napadaju SANU, uzimaju u obzir samo to što je nekoliko njenih članova bilo u Glavnom odboru SPS-a, ili su i sada, svejedno je. Mnogo više ih je bilo potpuno slobodno od talasa koje je emitovao bivši režim.
      
       Da nije bilo onakve političke gužve sa vašim prvim romanom "Kad su cvetale tikve", tačnije da predstavu nije zabranio lično Josip Broz Tito, da li bi ova vaša knjiga imala drugačiju sudbinu?
       - To ne umem da kažem. Ali, teatrolozi često kažu da bi sudbina pozorišta bila drugačija da nije bilo te zabranjene predstave. Posle toga su nastali veliki lomovi u pozorištu i hapšenje ideja koje su se mogle pojaviti u njemu. Trebalo je petnaest-dvadeset godina da se pozorište oslobodi pritiska koji je tada na njega izvršen. Što se same knjige tiče, ona se najpre pojavila u Letopisu Matice srpske i imala je veliki eho. Prvi kritički prikazi su izašli pre nego što se roman uopšte pojavio. Sa prekidom od devet godina zbog tog Titovog govora, do sada je izašlo osamnaest izdanja romana "Kad su cvetale tikve".
      
       Danas je nekom novom Dragoslavu Mihailoviću neuporedivo lakše nego vama koji ste u literaturu ušli kao bivši golootočanin, nigde podoban?
       - Teško je to reći. Šta da kažete za nekog mladog čoveka koji je bio mobilisan i odveden na front, za nekoga ko je godinama bez posla pa je nateran da ode u inostranstvo. Najlepše je reći "meni je bilo najteže".
       Celog života sam strogo vodio računa da ništa iz svoje biografije ne pričam svojoj deci - ni koliko puta sam otpuštan, ni šta mi se dešavalo, ni kako su me hapsili... Samo kad bi me nešto pitali, odgovarao sam im. Neukusno je pričati kako je meni bilo teško, a sada je mladima lako. Otkud im je lako na ovoj vetrometini?!
      
       Ali, danas nije potrebna ona hrabrost koju ste vi ispoljavali kao potpisnik raznih peticija i apela, osnivač Odbora za zaštitu umetničkih sloboda, polemičar?
       - Uvek će biti potrebno da čovek ima karakter. A ja se nadam da ćemo uz pomoć ovog novog režima živeti u svetu u kome hrabrost neće biti potrebna. Zašto bi jednom čoveku bila potrebna hrabrost da bi kazao svoje mišljenje, ma kakvo ono bilo? Ja se nadam da ću to doživeti, da smo blizu tog stanja da nije nikakva hrabrost reći kako vlada ne valja, ili premijer greši.
       Da ništa ne urade, ovi ljudi koji su došli početkom oktobra, već su sada dovoljno uradili. Doživeli smo da niko ne može da vas pozove i pita: "Šta si razgovarao sa tom i tom bitangom sinoć, dođi u tu i tu kancelariju da mi sve ispričaš". LJudi koji su nezadovoljni promenama u ovih šest meseci, zaboravljaju da su prestali oni užasi zbog kojih smo decenijama patili.
      
       RADMILA STANKOVIĆ
      
      

Crnogorci su upropastili Srbe Pripadate onima koji novoj srpskoj vlasti predlažu što skorije razdvajanje Srbije od Crne Gore. Kao da vas ne boli ta mogućnost pred kojom većini stanovnika zebe oko srca.        - Iskreno rečeno, mene to uopšte ne boli. Srbija nije mogla da izabere gori put nego da se toliko zbliži sa Crnom Gorom. Ogromne su razlike u veličini, privredi, mentalitetu, radnim navikama, karakternim osobinama... I bolje je da se mi lepo raziđemo. To će razdvajanje u svakom slučaju biti dobro po Srbiju, a nadam se i po Crnu Goru.        Mi Srbi naročito treba da imamo u vidu da smo u prošlom veku najviše postradali zbog dvojice Crnogoraca koji su bili na čelu naše države: zbog kralja Aleksandra i Slobodana Miloševića. Ne govorim o Josipu Brozu koga tretiram kao strano telo, bolje rečeno vanzemaljca.        Ta dvojica Crnogoraca, kralj Aleksandar i Slobodan Milošević, nisu imala dobar odnos prema realnosti. Potičući iz male sredine i dolazeći u sredinu koja je deset puta veća od njihove, oni su mislili da su došli u Ameriku ili Kinu, i da sa tom moći mogu da izazivaju čitav svet. NJihov način razmišljanja je bio katastrofalan i oni su zakopali Srbiju u dvadesetom veku. Aleksandar je izgubio trećinu stanovništva, a Slobodan Milošević je zaratio sa čitavim svetom i doveo nas na rub propasti.