Kad gledam unatrag, uvek su me gurali drugi; sve što sam do sada uradio nije bila moja volja, kamoli neki ideal, nego: Ajde, ajde, ajde...! Sad želim u malu župu u brdima Šentjurške gore

      Malo sam umoran, bile su to veoma teške godine. Nisam baš mnogo postigao, mada, jučer kad su mi zahvaljivali, neki su videli stvari koje sam ne vidim. Ali, to je, ovako, običaj prilikom praštanja - priča za NIN gospodin France Perko (72), upravo penzionisani nadbiskup Beogradske biskupije (novi se zove Stanislav Hočevar), sa kojim razgovaramo na sam dan njegovog odlaska iz Beograda. Gospodin Perko će ostati zapamćen po svojoj srdačnoj komunikaciji, neposrednosti i toleranciji koju je iskazao u vremenu za koje bi se pre moglo reći da je bilo ne-vreme.
      
       IDEAL ŽIVOTA: Kad sam, pre 14 godina došao ovde, bila je sasvim drugačija situacija: živeli smo u zajedničkoj državi a onda su se dogodile teške godine za sve narode u njoj. Reći ću vam da ja vidim osnovni uzrok tome u pogrešnoj politici vođenoj ovde, politici koja nije umela da se suoči sa nužnim istorijskim razvojem, započetim rušenjem Berlinskog zida. Taj proces je izbegnut izolacijom Srbije, padom u paranoju i siromaštvo. Verujem da će novi, demokratski kurs Srbiji doneti sretniju budućnost; izvršiti unutrašnju demokratizaciju društva i integrisati je u Evropu. Naravno, svi koji su realisti razumeju da se to ne može dogoditi preko noći, da se radi o istorijskom procesu kroz koji morate proći. Meni je žao kad vidim da jedan vrlo darovit narod, u bogatoj zemlji, živi tako siromašno.
       Vraćam se u Sloveniju, tamo ću biti u samostanu časnih sestara, gde sam proživio 23 godine. I dok sam bio ovde, čuvana je moja soba u koju se vraćam sa osjećajem da dolazim kući. Znate, sve ovisi o mom zdravlju, imam bar tri bolesti koje su neizlečive: dijabetes, rak i slabo srce. Nadam se da ću se malo oporaviti, rasterećen dosadašnjih obaveza, da ću, možda, otići u neku malu župu jer moj ideal je pustinjački život. Kad gledam unatrag, uvek su me gurali drugi; sve što sam do sada uradio nije bila moja volja, kamoli neki ideal, nego: Ajde, ajde, ajde...! Sad želim taj pustinjački život, u maloj župi u brdima Šentjurške gore.
      
       HAPŠENJE: Rođen sam tamo gde je izvor Krke, između LJubljane i Novog Mesta. Moji roditelji bili su religiozni, mada, moram da kažem da je porodica bila "partizanska", pomagali su ih za vreme rata. Usledilo je veliko razočarenje kad su se partizani, došavši na vlast, okrenuli protiv seljaka. Nešto iz religioznih razloga, nešto zbog siromaštva, ali i želje da živim u slobodnom svetu, odlučio sam se za studij teologije. Crkva je jedina pružala otpor komunističkom totalitarizmu, nju nisu mogli pobediti. Bilo je to rigidno vreme, tako da je Semenište u LJubljani bilo pod stalnom prismotrom Udbe. Podmetali su nam nekakvu neprijateljsku literaturu da bi nas optuživali kako je mi čitamo i širimo. Bar jedanput mesečno bili smo saslušavani, tako da su bile stalne borbe sa njima, da tako kažem.
       Brzo sam završio studije i zaredio se za svećenika 1953. Odmah je usledio poziv za služenje armije, godinu i po nosio sam mitraljez, ovde u kasarni na Voždovcu. Pošto sam bio malo više borben student teologije, pretpostavljao sam da me drže na oku i čuvao se do zadnjeg tjedna. A znate kako je tad čovjeku u vojsci, opusti se. Stražario sam na Autokomandi, gdje je i neki civil bio zaposlen, i jedno veče počeli smo pričati političke viceve. Ispričao sam mu dva vica, prilično nevina: u to vreme Tito se vozio "Galebom" u Indiju, pa je vic glasio: Koja ptica je najskuplja? Drugi vic, bio je: Ide Beogradom jedna fina limuzina; nekad su one davale smer trubom: jednom pravo, dva puta desno, tri levo. Pa ta limuzina ide i trubi dva puta, daje smer desno ali zavija u levo. Onda jedan pita: Kakva su to pravila kod vas, nisu kao u svetu?! Ista su, samo je ovo limuzina predsednika Tita, koji trubi za desno a vozi levo.
       Onda su me otpustili iz te jedinice, išao sam na tramvaj, sa drvenim koferom. Kad, trči jedan poručnik za mnom, kaže: Ej, vrati se, treba da središ neku formalnost! Uzmem kofer na rame i vratim se nazad, kažu: Idi gore kod komandira KOS-a! Idem tamo, on stoji, revolver na stolu, pozdravim ga, kaže: Uhapšeni ste! Zašto? Sve ćete saznati. I vojna policija me je odvela u zatvor, na Banjicu. Ja sam poricao da sam pričao viceve, ali oni su više verovali tome što me je prijavio. Prvo su me osudili na tri godine zatvora, a kad sam se žalio rekli su: Pa to je tvrdokoran čovek, nije dovoljno tri godine zatvora! I Vrhovni vojni sud mi je povisio zatvor na pet godina. Iz vojnog zatvora prebačen sam u Centralni, gde je sada Milošević, pa u Zabelu. Tamo sam proveo dve godine, da bi me, na molbu mojih roditelja, prebacili u zatvor u Sloveniju. Ipak, nisam bio svih pet godina u zatvoru, odležao sam tri, od '55. do '58.
      
       VISOKA ŠKOLA ŽIVOTA: Nisam imao osjećaj povređenosti, besa, stradanja. Nikako. Naravno, bilo mi je teško, to nisu bile lake godine ali kad razmišljam o tome, pa za mene je to bila posebna milost božija. Znate, zatvor je najbolja škola života. Čak, malo su mi zamerili u Sloveniji jer sam posle kazao da bih želio da svi svećenici, prije svoje službe, bar jednu godinu provedu u zatvoru. Da se nešto nauče, ovako, iz života. Jer tamo se, znate, čovek razotkrije, oslobodi svoju animalnost, i tako ga upoznaješ. Zatvori su puni dobrih ljudi, ali i totalnih propalica, nikogovića, zveri. Sve se tamo razotkrije, pokaže, zato govorim da je to škola života. Nekad ponosno kažem: Nemam ja samo Teološki fakultet i doktorat, imam i visoku školu lopova a to je korisno u životu.
       Ne mogu da kažem da sam bio zlostavljan, ali sam odnos je bio da se ne poštuje ništa ljudsko u tebi. I danas imam neke probleme, recimo, ne mogu biti kod fotografa, zbog onog blica. Jer, saslušavali su tako što islednik uperi reflektor u mene a on sedi u senci. To mi još i danas smeta, dobijem podsvesnu reakciju.
       Sećam se jednog koji je ubio svoju ženu i zakopao je u podrum. Rekao je da je pobegla pa se oženio s drugom. Kad je došla majka te ubijene, da vidi zašto se ne javlja, primetila je njenu zlatninu na toj drugoj ženi. Prijavila ga je, i tako se razotkrio zločin. Bio je osuđen na doživotnu robiju i stalno je govorio: Zbog jedne žene - doživotna robija! Da li je to pravda?
       U Zabeli su bili paviljoni stare austrijske kasarne. U svakoj spavaoni bilo nas je po 200. Kreveti su bili na tri sprata, spojena po dva, na kojima smo spavali po trojica. Uvek kažem da čovek može da se navikne na sve, osobito mlad čovek. Niko vam ne može zabraniti da se molite Bogu, ali niste smeli imati molitvenik, bože sačuvaj. Posle, kad sam bio u zatvoru u Sloveniji, u vreme zatvorskih šetnji, mogla se držati misa u jednoj ćeliji.
      
       RELATIVNA SLOBODA: Bilo mi je zabranjeno da se ponovo upisujem na Teološki fakultet, ali je, početkom šezdesetih, došlo do liberalizacije, pa sam '63. doktorirao u LJubljani. Bio je sklopljen protokol između Apostolske stolice i SFRJ, došlo je do boljeg odnosa države prema vjerskim zajednicama. Za razliku od položaja crkve u drugim komunističkim zemljama, u Jugoslaviji je ona bila prilično slobodna.
       Osobito je bilo važno kad su neki marksisti postavili novu teoriju o ulozi vjere i vjerskih zajednica. Do tada je važila klasična marksistička teorija, po kojoj je religija opijum za narod. Dakle, sa društveno negativnim delovanjem. Posle toga se na crkvu počelo gledati kao na sociološku pojavu. To je bila velika promena u odnosu prema njoj, uopšte prema religioznosti. Tako je crkva u Jugoslaviji, osobito posle smene Rankovića, bila relativno slobodna. Država se nije mešala u naše unutrašnje stvari.
       Posle doktorata išao sam na dve godine studija u Rim, na Istočni institut. U međuvremenu sam počeo predavati ekumensku teologiju u LJubljani, pa sam želio da malo proširim svoje vidike. Magistrirao sam iz predmeta istočne religije i istorije istočnih crkava. U LJubljani sam predavao ekumensku teologiju i ekliziologiju, te odnose sa drugim crkvama - istoriju svih crkvenih raskola i položaj crkvenih zajednica. Predavao sam i specijalnost našeg fakulteta, teološke odnose dijaloga. Drugim vatikanskim koncilom, s početka šezdesetih, došlo je do većeg otvaranja katoličke crkve prema drugim kršćanima, prema kulturi i svetu uopšte.
      
       POSVEĆENJE: Ako neko, osobito u našem vremenu, želi da bude biskup, takav sigurno nije za tu službu. Između tri imena koja se smatraju pogodnim, Biskupska konferencija bira jedno ime. Tako sam bio izabran i ja, od tadašnje Biskupske konferencije Jugoslavije. Onda me je pozvao nuncije, gospodin Montalvo, i kazao: Sveti otac želi da vas imenuje za beogradskog biskupa! - Ali, čekajte. To je velika stvar, ne mogu se baš lako odlučiti. Ja imam razne mane koje me sprečavaju da bih bio biskup!
       Znate, bio sam član svećeničkog udruženja "Ciril i Metodije", koje je bilo na lošem glasu kod crkvenih autoriteta. Onda, kako bih kazao, imam malo liberalnije poglede a to se nekima ne sviđa. Lično ne volim te kategorizacije: liberali - konzervativci. Prirodno je da ljudi imaju različita mišljenja. Jasno, vjera mora biti jedinstvena ali teološka tumačenja mogu biti različita. Takođe, već tada bio sam bolestan: jedan bubreg dao sam bratu, imao sam dijabetes i visok pritisak. Nunciju sam to sve kazao a on mi je rekao: Dobro, imate tri sata vremena da napišete to Svetom ocu. Napisao sam sve negativno što sam o sebi mogao reći, ali na kraju sam zapisao jednu rečenicu koja me je izgleda pokopala: Al mio amico Jesu, non posco dire no - mom prijatelju Isusu ne mogu reći ne. Eko.
       Mesec dana kasnije, 16. decembra 1986, stiglo je naimenovanje za beogradskog biskupa, a pošto je bila ustanovljena i Beogradska mitropolija, postao sam i prvi mitropolit. U njoj se, pored beogradske biskupije, nalazi još i Subotička i Zrenjaninska biskupija. Nuncije Montalvo mi je telefonirao, kaže: Sveti otac vam nudi da vas posveti za biskupa 6. januara, na praznik epifanije! - Ali ja nisam spreman, nemam ni odelo, moram učiniti duhovne vežbe...!? LJubljanski nadbiskup mi kaže: Odlično si to učinio, odbacio si da te posveti Sveti otac. Crna točka, u startu. Telefonirao sam Montalvu, kažem: Ipak ću primiti tu ponudu. Tako sam 6. januara 1987. u Rimu posvećen a 15. februara preuzeo sam vođstvo Beogradske nadbiskupije. Znate, to posvećenje u Rimu je velika ceremonija, poseban obred. Nas 11 biskupa je tada posvećeno, bilo je 40 kardinala koji su polagali ruke na nas, činili posvećenje Svetog oca. Vrlo lepo je bilo, samo bio sam suviše uzbuđen da bih to doživio na pravi način.
       Beogradska biskupija je mala po broju vernika. Ustanovljena je 1914. posebnim konkordatom između Apostolske stolice i Kraljevine Srbije. Prvi nadbiskup ovdje je došao 1924. Tih godina rastao je broj katolika u Srbiji zbog njihove migracije iz Hrvatske i Slovenije. Naša biskupija obuhvata prostor Srbije ispod Dunava i Save, sve do granice sa Makedonijom, bez Kosova i Sand?aka.
      
       DEVEDESETE: Nadbiskupska služba nije laka ni u normalnim okolnostima, u onim kakve su bile, posebno. Često smo se sastajali, katolički i pravoslavni biskupi, i uvijek konstatovali da to što se događa u bivšoj Jugoslaviji, nije vjerski rat. NJegovi uzroci nisu bili vjerski, samo su sukobljene strane bile podeljene po vjerskoj pripadnosti. Zapravo, religiju su bile zloupotrebile sve strane u ratu.
       Nije baš lako živeti u atmosferi mržnje. Došla je kod mene jedanput jedna gospođa, Hrvatica, katolkinja, kaže: Mi stanujemo u jednom soliteru, prije smo bili prijatelji s drugima, posjećivali se, naša deca zajedno su se igrala na dvorištu. Od kada je ovo počelo nikamo ne idemo, niko nam ne dolazi. Sasvim smo izolovani. Kad naša djeca idu da se igraju na dvorište, druga im viču: Ustaše, ustaše...! Kazao sam: Ja želim da vi ostanete ovdje, ali razumem vaš strah i situaciju u kojoj jeste.
       Lično, nikad se nisam osećao ugroženim iako je bilo dosta pretnji.
       Jedanput me je, u pola noći, telefon podigao iz kreveta. Jedan mi kaže: Imaš dva dana da brišeš iz Beograda, trećeg ćeš ploviti Dunavom. Kazao sam: Hvala, više volim da umrem danas, nego sutra, da li možete da požurite, dugo mi je čekati dva dana. Odložio je slušalicu. Nisam shvaćao ozbiljno te pretnje, trajale su dok je bio rat u Hrvatskoj i Bosni. Pa šta će učiniti ako bi me ubili? Uz to, ja bih i volio da odem što pre iz ove ludnice!
       Iako je ideja Miloševićeve imperijalne politike bila raširena, srpski narod je u biti veoma dobar. Uvijek sam se dobro osjećao sa ovim ljudima, i sa predstavnicima pravoslavne crkve. I prije sa patrijarhom Germanom i sada sa Pavlom. On je isposnik, svetac, pravi kršćanin na čelu jedne crkve. To je velika sreća za Srpsku pravoslavnu crkvu. Na jednom prijemu, kad smo bili zajedno, izgledao je veoma slab pa sam mu kazao: Vaša svetosti, imate tako važne dužnosti, morate malo više jesti da biste mogli da izdržite! Gospodin Pavle kaže: Imam ja vagu u kupatilu, kad padnem ispod 40 kilograma, jedem malo više.
      
       HRIŠĆANSKA CIVILIZACIJA: Žalim što nismo mogli doći do većeg stepena surađivanja naših crkava, ali na razini osobnih odnosa, uvijek je postojalo prijateljstvo. Ja sam to gajio iako je koji put, ovako... Znate, imao sam običaj da za praznike, osobito Božić i Uskrs, idem na patrijaršijsku službu. Uvijek bih dobio počasno mesto, ali u svim tim godinama nisam doživeo da bi me neko u crkvi javno pozdravio, imenovao me, izrekao mi dobrodošlicu. Kao da me nije bilo. Ne znam zašto je to tako. Mi katolici smo u očima nekih pravoslavaca heretici, sa kojima ne sme da se ima nikakav posao. Nisam to uzimao kao neku uvredu, ili ne znam šta. Pa, tako, neka bude.
       Po mom mišljenju, jedinstvo je srž kršćanstva. Ne samo jedinstvo sa Bogom, nego jedinstvo među ljudima, narodima i crkvama. Ali, to jedinstvo može se ostvariti samo praštanjem, zaboravom prošlosti u kojoj su svi činili greške. Treba se osloboditi balasta istorije i gledati u budućnost. Mislim da će suradnja naše dve crkve u ovom novom veku biti neminovna. Svi mi, koji smo kršteni u ime Svetog trojstva, uključeni smo u telo uskrslog Krista. Administrativne podele, a i one druge među nama, nisu bitne podele. Ona dubinska, spasenska stvarnost je svima nama jedinstvena. Svi zajedno činimo kršćansku civilizaciju.
       Verujem da će, uprkos našim ljudskim slabostima, doći to vreme, ne toliko po zasluzi ljudi, koji smo uvijek nečim ograničeni, već milošću Božijom i snagom Duha svetog.
      
       LJUBIŠA STAVRIĆ
      
      

Kod Miloševića Jedanput je Milošević pozvao sve verske predstavnike u Beli dvor; tamo smo malo razgovarali, glavnu reč je imao patrijarh Pavle koji ga je pozdravio, posle smo malo sedeli i razgovarali. U jednom trenutku sam podigao glas i rekao: Ipak je dobro da svi imamo jednog gospodara nad sobom, koji vodi sudbinu ljudi! Malo me je čudno pogledao: Šta to ovaj priča?! Milošević je bio eksponent jedne politike, koju nije on stvorio, samo je iskoristio za svoju promociju i dugogodišnju vladavinu. Mnogi mu zameraju, ne to što je činio, već što nije ostvario ono što su očekivali od njega.

      
      

Veronauka Nažalost, veliki propust je bio nepoznavanje osnovnih elemenata vere, osobito ovde. Ne bih želio da kritikujem Pravoslavnu crkvu, ali za razliku od nje, naša crkva je uvijek podučavala veronauku, ne u školama, već u crkvama i župnim stanovima. Jedanput sam razgovarao sa episkopom zaječarskim, pitao ga da li imaju nešto od vjeronauke, kaže: "Ne smemo da imamo!" "Ali, naša katolička crkva redovno ima i niko nam ne zabranjuje. Niko nema poteškoće zbog toga što deca dolaze na vjeronauku!?" "E", kaže on, "mi smo se pozivali na vas, zašto katolici smeju da imaju veronauku, a mi ne?! Pa su nam kazali: Katolici su to uvek imali a vi uvodite nešto novo. To nije dozvoljeno."

      
      

Perkovača i grešni ambasador Ovde kupim grožđe i ocedim ga, od tog vina pravim prepečenicu. Kad je drugi put pečem, stavim mirisavo, lekovito bilje, sto različitih biljaka, možda i malo više. Ovde u mojoj bašti rastu 74 lekovite biljke, ostale donosim iz Slovenije ili sa Lovćena, kad mogu. I kad to pečem, ja se molim, čitam psalme i molim krunicu. Tako da je to koktel od 100 lekovitih biljaka, 100 krunica, 100 psalmi, koji je lek protiv svih bolesti duše i tela. Veliki grešnik mora popiti malo više, mali može manje. Jedanput je kod mene bio češki ambasador, kazao sam mu to i nalio mu jednu rakiju, odmah je popio, nalio mu drugu... Treću nisam odmah nalio, on je podigao čašicu, kaže: Ekselencijo, ja sam veliki grešnik!