Beočinska fabrika cementa biće prodata francuskom "Lafaržu". Najava premijera Đinđića u autonomaški opredeljenom delu Vojvodine naišla je na žestoku osudu. U BFC-u se plaše privatizacije, ali znaju da je to jedini način da se fabrika izvadi iz bule

      (Beta specijalno za NIN)
      
       Dilema kome će se privoleti Beočinska fabrika cementa i za koliko novca, izgleda da je konačno rešena. Tako je bar najavio republički premijer Zoran Đinđić prošle subote u Novom Sadu. "Bilateralni pregovori sa vodećim svetskim proizvođačem cementa, francuskim 'Lafaržom', blizu su kraja. Za 70 odsto vlasništva nad BFC-om tražili smo 133 miliona nemačkih maraka", naveo je Đinđić.
       Dakle, izvesno je da će najveća domaća fabrika cementa biti prodata stranom partneru i pre nego što bude usvojen republički zakon o privatizaciji. Po Đinđiću, objašnjenje je jednostavno: "Lafarž" je dao najbolju ponudu na tenderu koji je raspisala prethodna Vlada Srbije i logično je bilo da se taj posao dovede do kraja. Đinđić ima spreman odgovor i na pitanje poput: zašto se ondašnja opozicija a sadašnja vlast bunila protiv prodaje BFC-a, kao "jedne od najvitalnijih domaćih fabrika", a sada je ipak prodaje. "Cena koju je postigla prethodna vlada od 95 miliona maraka ne odgovara sadašnjem stanju, jer mi mislimo da naša zemlja po investicionom rejtingu mnogo više vredi, baš kao i ova vlada a samim tim i BFC. Naime, smanjen je politički rizik za ulaganje stranog kapitala", smatra Đinđić.
       "Ipak", nastavlja premijer, "nakon dugih, tvrdih i teških razgovora, koje su predstavnici 'Lafarža' u jednom momentu čak bili napustili, postignut je dogovor. 'Lafarž' je svetski lider u proizvodnji cementa i Srbija na taj način dobija još jedan plus u smislu privlačnosti za strane investicije", siguran je Đinđić.
       Nije se dugo čekalo na reagovanje iz vojvođanskih autonomaških stranaka. Na prvoj pres-konferenciji posle tromesečnog boravka u bolnici, predsednik Skupštine Vojvodine Nenad Čanak osudio je ne samo najavljenu prodaju BFC-a već i celokupan Nacrt zakona o privatizaciji.
       "Upozoravam potencijalne kupce da ne kupuju kradenu robu, jer će im kad-tad biti oduzeta. Simptomatično je da kad god ja spomenem naše vojvođanske pare, oni u Beogradu viknu: 'separatista!'", kazao je Čanak i najavio mogućnost blokada puteva i štrajkova, čak i u slučaju najavljene prodaje BFC-a. Posle ovakvih izjava Đinđić je Čanka nazvao "prodavcem magle" i "šibicarem". "Ako neko misli da ako je u njegovom selu napravljena crkva, da je to njegova crkva, onda je malo pobrkao kategorije. Reč je o ekonomiji koja se mora posmatrati kao celina, a razvojni koncept naše ekonomije dobio je pohvalu vodećih svetskih finansijskih institucija. Ne može svaka mesna zajednica da vrši proces privatizacije, to mora da radi država", ocenio je Đinđić.
       Reformisti Vojvodine dali su priči o prodaji BFC-a još malo specifične arome. U saopštenju za javnost oni su manje-više direktno optužili ministra za privredu i privatizaciju Aleksandra Vlahovića da je učestvovao u pregovorima sa "Lafaržom" kako bi izvukao materijalnu korist za sebe, a ne za Srbiju. Naime, Vlahović je akcionar konsultantske kuće "Dilojt tuš", koja je savetnik "Lafarža" u kupovini BFC-a.
       Usledio je, naravno, demanti ministra Vlahovića. "Nisam učestvovao u tim pregovorima upravo zbog toga što je poznato da sam došao iz konsultantske kompanije 'Dilojt tuš', koja je svojevremeno bila finansijski savetnik 'Lafarža'. Da bih izbegao sukob interesa, zamolio sam premijera Đinđića da ne učestvujem u pregovaračkom timu", rekao je Vlahović NIN-u. Ministar je odbacio i tvrdnje reformista da BFC nije trebalo transformisati prodajom već dokapitalizacijom. "Prodaja ili dokapitalizacija nije dilema. Dokapitalizacija ide zajedno s prodajom, jer niko neće dokapitalizovati na kapital koji nije u njegovom vlasništvu", ocenio je Vlahović.
       Beočin je mala sremska varoš u kojoj su sve oči uprte u sudbinu "slona" (simbol BFC-a). U toj fabrici zaposleno je oko 2 000 radnika, koji uz to imaju i (za Srbiju) solidna i redovna primanja, između 10 i 11 hiljada dinara u proseku. Ipak...
       "Smatram da BFC treba privatizovati jer smo suviše tehnološki zaostali i sami ne možemo da se modernizujemo", kaže za NIN direktor razvoja i investicija u BFC-u Radovan Nikolić. On dodaje da BFC neće biti sposoban da sopstvenim snagama izdrži oštru tržišnu konkurenciju koja mu se sprema posle otvaranja zemlje prema svetu, pre svega zato što je fabrika poslednjih desetak godina izraubovana. Reč je, naravno, o cenama koje je oktroisao bivši režim, koji je na taj način otvarao (i debelo koristio) prostor za mahinacije kurentnom robom kao što je cement. S druge strane, nešto zbog bombardovanja a više, opet, zbog Miloševićevog režima, BFC je neretko ostajao bez gasa, osnovnog pogonskog sredstva za fabriku. Sve to doprinelo je da se BFC sasvim iscrpi i da više ne može da izdvoji sredstva kojima bi obezbedio svetske standarde proizvodnje i ekološke zaštite.
       Za kraj, Nikolić izražava nadu da će u pregovorima sa stranim partnerom Vlada Srbije "uspeti da obezbedi povoljne uslove za nas, pre svega kad je u pitanju socijalni program za radnike koji bi eventualno mogli ostati bez posla".
      
       DINKO GRUHONJIĆ