Cilj novog zakona nije da jedna politička oligarhija dobije mandat da ponovo preraspodeli preostali društveni kapital nego da pronađe sposobne vlasnike i podigne efikasnost privrede. Koketovanje članica DOS-a sa regionalizmom, socijalnom pravdom i novo dodvoravanje radnicima, mogu samo da obore cenu srpskih preduzeća

      Novi srpski Zakon o privatizaciji, čije se usvajanje u parlamentu očekuje krajem maja, trebalo bi da za četiri godine protrese strukturu privrede Srbije kao zemljotres. Da počisti društveni kapital u više od sedam hiljada preduzeća i da za najveći deo državnog kapitala pronađe strateške partnere.
       Prvi korak na putu demontiranja socijalističke svesti dogodio se pre 12 godina kada je u vreme Ante Markovića neuhvatljivi pojam društvene svojine zamenjen terminom "društveni kapital". Tako je otvorena mogućnost da se nečemu što je na neodređeni način pripadalo društvu utvrdi cena i da se time trguje. U to vreme nezamisliva jeres plaćena je davanjem prava radnicima da svoj samoupravljački status zamene kvazivlasničkim.
      
       Božiji dar
       Posle decenije neuspešnog poigravanja tom idejom, nova vlast usudila se da izbriše iluziju o radnicima-vlasnicima i širom otvori vrata stranim i domaćim investitorima. Miodrag Zec, profesor ekonomije na Filozofskom fakultetu u Beogradu i član radne grupe za izradu zakona, ovako definiše filozofiju novog zakona: "To je radikalno rušenje do sada postojećeg sistema, zamena jednog koncepta privrednog sistema drugim. Novim zakonom se jasno odvaja pozicija radnika i vlasnika. Za razliku od prethodnih zakona koji su tražili savezništvo sa radnicima, ovaj zakon traži svoje partnere u vlasnicima i građanima.
       "Globalno gledano, tranzicija, a privatizacija je samo njen prvi korak, po definiciji može biti samo manje ili više loša jer znači preraspodelu društvenog kapitala i moći od jednih ka drugima. To je neprijatan proces koji nije preživela nijedna vlada", primećuje Danilo Šuković, direktor Ekonomskog centra Instituta društvenih nauka u Beogradu.
       Kad se sve svede na političku ravan, o privatizaciji se može govoriti na način na koji je to nedavno učinio Nebojša Medojević, analitičar iz Podgorice. "Privatizacija je", kaže on, "naprosto set političkih odluka, jedne političke oligarhije koja u jednom trenutku ima božiji dar da donosi konkretne odluke o privatizovanju imovine koja nije njihova".
      
       Božja kletva
       Nikola Zelić, član ekspertskog tima za izradu zakona i partner u firmi "Faktis konsalting", ovu rečenicu prevodi u čisto ekonomski diskurs: "Ova vlast je pod teretom božje kletve jer ima da obavi velike i teške zadatke. S nasleđem koje je dobila, nema prava na grešku jer je vreme za promene već iscurilo. To nije njena prednost, niti se suština njene misije sastoji u preraspodeli imovine. Vlast ima zadatak da podigne privrednu efikasnost. NJena politička procena je bila da prodajom imovine to može da učini brže i bolje, nego da tu imovinu podeli."
       Generalno, moguća su dva ekstremna modela privatizacije: prodaja kapitala preduzeća ili podela kapitala. U formalnom smislu prethodni zakon je bio kombinacija ta dva modela. "Nazovimo ga '40:60 minus' jer je 40 odsto kapitala odlazilo u fondove i moglo je da se proda, a 60 odsto kapitala je deljeno radnicima i zaposlenima, s tim što je njima bilo zabranjeno da trguju većim delom tih akcija. Zbog toga, na kraju, kod '60' stoji i dodatak 'minus'. Novi model bih nazvao '70:30 plus'. Do 70 odsto kapitala se prodaje bilo kroz tender ili keš aukcijom. 'Plus' stoji pored akcija radnika i građana jer te akcije mogu odmah da se prodaju", objašnjava Zelić.
       Sve procene analitičara govore da će se proces "male privatizacije" odvijati spontano. Pravi test za vladu biće pronalaženje kvalitetnih strateških partnera za 200 ključnih preduzeća. Najveća nepoznanica, od koje zavisi uspeh privatizacije, jeste broj platežno sposobnih kupaca, smatra profesor Zec. Postoje dva elementa cene: jedna je vrednost samog preduzeća, a drugo geopolitički ambijent. Postojeća vlast ne može mnogo da popravi stanje u preduzećima jer za to nema para, ali može da menja opšti ambijent kroz pravni sistem i kroz spoljnu politiku zemlje. "To je jedini način na koji vlast može da maksimizira cenu onoga što nudi", smatra sagovornik NIN-a.
      
       Korumpirani političari
       Prva politička prepreka na tom putu biće nejasna predizborna platforma DOS-a. U njoj se traži izgradnja demokratskog društva, ali se ne daje jasan mandat vladi da do tog cilja stigne ovakvim konceptom privatizacije. "To verovatno znači da će mnoge partije iz te koalicije pokušavati da koketiraju sa idejom regionalizma što se već dešava u Vojvodini, da koketiraju sa radnicima, da se poigravaju terminom socijalne pravde da bi tako skupljale političke poene i to je velika opasnost za sprovođenje zakona", smatra dr Zec. Uvođenje Agecije za privatizaciju kao ključnog aktera koji sprovodi tendere, kontroliše privatizacije putem aukcije (podrazumevaju nadmetanja kao na aukciji slika), otvara taj proces tamo gde mu se preduzeća opiru i na kraju, posle četiri godine sprovodi privatizaciju svih preduzeća koja to nisu učinila sama, širom otvara vrata korupciji, smatra dr Šuković.
       Za razliku od ovog opreznog sagovornika NIN-a, Robert Ston savetnik srpske vlade za privatizaciju iz britanskog državnog Odseka za međunarodni razvoj (DFID), daleko je veći optimista. S obzirom na to da je angažovanje investicionih banaka koje treba da pripreme tendersku dokumentaciju preduzeća veoma skupo, za ograničeni broj firmi taj posao će finansirati Svetska banka, čiji stručnjaci će nadgledati i sprovođenje tendera, tako da će mogućnost korupcije biti znatno umanjena. "Državna agencija za privatizaciju je tako osmišljena da želi da se otarasi državnog i društvenog kapitala. Zato njenu moć ne treba precenjivati", uverava Ston.Na terenu, u malim privatizacijama verovatno će se pojaviti korupcija, jer će se za preduzeće, u velikom broju slučajeva, pojaviti samo jedan kupac i tu će strani partner pokušati da sa direktorima preduzeća sklopi sporazum. "Ali to je nešto s čim se mora računati kao što se računa da kad se pesak pretovara iz jednog u drugi kamion, nešto izgubi", kaže Zelić. "Ali u velikim privatizacijama, na tenderima mogućnost korupcije je svedena na minimum, prosto zato što je svi očekuju i što će svi motriti".
       Šuković i Ston slažu se oko jedne stvari: četiri godine je veoma optimističan rok da se izvrši privatizacija. "Kao cilj kome treba stremiti, to je dobro postavljeno vremensko ograničenje. Na početku će biti prodavana samo dobra preduzeća da bi se na tim primerima osetila investiciona klima. Tačno je da će ponuda biti veća od tražnje, ali je zato tu agencija da odluči da li u jednom trenutku želi da ponudi neko preduzeće na prodaju ili ne želi", dodaje Ston.
      
       Zvižduk za sindikat
       Šuković smatra da će baš zbog ugrađenih podsticaja za radnike neravnoteža između ponude i tražnje do kraja dovesti do obaranja cene domaćih preduzeća. "Onaj ko dođe ovde, tražiće najbolje, za malo para i bez obaveza prema radnicima", upozorava Medojević na osnovu svežeg crnogorskog iskustva. Zelić na osnovu vlastitog konsultantskog iskustva ovako rezonuje: "Vlast treba da se koncentriše na pronalaženje partnera za velika preduzeća, vlasnike za ostala preduzeća ne treba nalaziti, oni dolaze sami. Na vlasti je samo da ih primi i da brzo obavi procedure propisane Zakonom o privatizaciji. Desetine partnera su dolazile da se interesuju za kupovinu malih i srednjih preduzeća. Jesu ove zgrade ruinirane, jeste da mnoga preduzeća nisu u dobrom stanju, ali strani partneri razmišljaju ovako: 'Ja ću to začas doterati, imam infrastrukturu, preduzeće postoji i rezervišem mesto. I neće mi se desiti kao u Nemačkoj da je sve popunjeno'."
       Veliki otpor ulasku stranih partnera postojao je u preduzećima i ranije i na njega treba računati i sad, smatra Zelić. Branislav Čanak, predsednik UGS "Nezavisnost", smatra da će stav radnika u velikoj meri zavisiti od načina na koji ih bude tretirala vlast. "O zakonu ne znamo ništa izuzev onoga što smo pročitali u štampi. S obzirom na kompromitaciju reči 'privatizacija', normalno je da će je radnici dočekati na nož. Ministru Aleksandru Vlahoviću bilo bi mnogo bolje da se na skupovima u fabrikama pojavio sa predstavnicima našeg sindikata ili Samostalnog sindikata ili nekog trećeg sindikata, jer bi radnici onda znatno lakše prihvatili novi koncept privatizacije. U najmanju ruku, možda bi više zviždali nama nego njemu."
       "Ne samo da govorimo da je spoljni vlasnik dobar i da treba da ima 70 odsto vlasništva, već smatramo da može da ima i stopostotno vlasništvo. Naravno, govorimo o ozbiljnom vlasniku, a ne domaćem ili stranom lopovskom kapitalu", kaže Čanak.
      
       TANJA JAKOBI