REI "Kolubara" obezbeđuje 30 odsto ukupno iskopanog uglja u zemlji i snabdeva Termoelektranu "Nikola Tesla" u Obrenovcu koja, opet, strujom snabdeva pola Srbije, pa kad stane "Kolubara", staje i Obrenovac, a za njima i svi prekidači po kućama u Srbiji

      Vlada Srbije našla se, verovatno brže nego što je očekivala, pred (pre)teškim iskušenjem - ukoliko ne pokaže maksimalnu dozu takozvane kooperativnosti, već od ponedeljka može joj se dogoditi potpuna paraliza elektroenergetskog sistema Srbije: za četvrtak, kad ovaj broj izađe iz štampe, radnici "Kolubare" najavili su štrajk, a od idućeg ponedeljka "zaraza" se može proširiti i na kopove "Kostolac", termoelektranu "Kostolac" i Termoelektranu "Nikola Tesla" A i B. Podršku zahtevima sindikata ovih preduzeća pružili su i radnici "Đerdapa". U trenutku pisanja teksta očekivao se i stav sindikata Elektroprivrede Srbije.
       Teoretičari zavere već danima govore da ova akcija nikako ne može biti spontana, već je sasvim izvesno sinhronizovana. Pitanje je samo - ko je i zbog čega sinhronizuje. Prema jednoj teoriji, reč je o nameri (koja ni pojedincima iz vlasti nije nepoznata, a možda ni strana) da se konglomerat Elektroprivreda Srbije rasparča, odnosno rastavi na delove koji će nastaviti rad svaki za sebe. Prema drugoj, radikalnijoj tezi, "poražene snage" koje su u ovim sistemima imale, a u dobroj meri i zadržale jaka uporišta, sada pokušavaju da novoj vlasti (u najmanju ruku) naprave paniku i pokažu joj koliko je, zapravo, nemoćna.
      
       Zahtevi
       Prema trećoj, neki smatraju pravoj, a neki odveć naivnoj pretpostavci, zaista se radi o onome što i piše u zahtevima pre svega sindikata "Kolubare" koji je najavio štrajk i započeo krizu. A u zahtevima piše: da se radnicima obezbede adekvatni uslovi rada (prevoz, sredstva za rad, HTZ oprema) i zaštita životne sredine (na osnovu tri sačinjena elaborata, iz donacija). Traži se, zatim, isplata zarada za sve radnike "Kolubare" dva puta mesečno u "razmaku od najviše 15 dana", potom da se ishrana u vidu abonentskih bonova obezbedi na januarskom nivou, dakle pre Uredbe Vlade Srbije o zamrzavanju zarada u javnim preduzećima. Radnici "Kolubare" traže i da im se omogući da ugalj kupuju bar po veleprodajnim cenama, odnosno 20 odsto jeftinije od maloprodajne cene, pošto radnici ugalj kupuju na pretplatu, a ne na kredit. Dalje, traži se da se ovogodišnji regres isplaćuje bez umanjenja (opet po vladinoj Uredbi) i da jubilarne nagrade radnicima "Kolubare" budu isplaćene na Dan rudara 6. avgusta.
       Ukoliko vlada ove zahteve ne ispuni, sindikat "Kolubare" najavio je potpunu obustavu rada, a uz nju i proširenje liste zahteva, što znači da spisak može i da ne bude konačan. U prethodnom razgovoru sa resornim ministrom energetike Zoranom Novakovićem radnički predstavnici dobili su priznanje da su im svi zahtevi opravdani, ali uz jedan amandman - Ministarstvo energetike za sve njih nema novca. Zato su sindikalci sada zatražili da im to potvrde ili demantuju najpozvaniji u vladi, premijer Zoran Đinđić i ministar finansija Božidar Đelić. Ukoliko se o zahtev ogluše, ili i oni konstatuju da nema para, jednom odloženi štrajk ovoga puta će da počne. A kad će i kako da se završi, nije nimalo izvesno.
      
       Lokalpatriotizam
       Upravo zbog okolnosti da sa prosečno 26 miliona tona uglja godišnje REI "Kolubara" obezbeđuje 30 odsto ukupno iskopanog uglja u zemlji i snabdeva Termoelektranu "Nikola Tesla" u Obrenovcu koja, opet, strujom snabdeva pola Srbije, pa kad stane "Kolubara", staje i Obrenovac, a za njima i svi prekidači po kućama u Srbiji, ova pretnja nije nimalo naivna. Zbog toga su sve glasnije konstatacije da sindikat "Kolubare" zloupotrebljava svoju mogućnost da praktično ucenjuje Vladu Srbije. Šire se i teorije o "razmaženoj radničkoj klasi" kojoj nikad dosta samoupravljanja. Ovu tezu zgodno podupiru i zahtevi iz Termoelektrane "Nikola Tesla" da se smeni direktor Boško Buha (pre ove funkcije bio direktor Kosovskih elektrana, kome retko ko osporava stručnost i koga je postavila Vlada Srbije) pa da se postavi "naš čovek" iz Obrenovca, ili bar da vlada raspiše javni konkurs. Kad su ovo čuli, i radnici iz Hidroelektrane "Đerdap" isto hoće "svog" čoveka iz Kladova. Sindikalni funkcioneri iz "Kolubare" za sada podržavaju svog direktora Vladana Jovičića, u strahu da bi i njima vlada postavila nekog "sa strane".
       Ovaj modifikovani lokalpatriotizam poslužio je kao ključni argument zastupnicima teze da je na delu čisto rasparčavanje EPS-a pod maskom borbe za radničke interese.
      
       (Ne)radnici
       U ovom trenutku je, uz malu mogućnost greške, izvesna pretpostavka da premijer Đinđić neće odbiti razgovor sa sindikatom "Kolubare". Da li će moći (odnosno morati) da prihvati sve postavljene zahteve, drugo je pitanje. Još sredinom marta izjavio je da "vladi treba u ovim promenama podrška rudara 'Kolubare', jer radimo na nacionalnom projektu obnove društva, u kome treba da budemo saradnici koji rade na istom poslu".
       Đinđić je izrekao i jednu misao koja se velikom broju sindikalnih aktivista, a pogotovu članova, verovatno neće dopasti: "Svako preduzeće mora utvrditi radni doprinos svojih radnika da bi se tačno znalo čiji rad vredi i da li radnici opravdavaju zarade koje primaju - ograničenje zarada neće se odnositi na radnike koji direktno učestvuju u proizvodnji."
       Prevedeno u cifre, na površinskim kopovima "Kolubare" radi oko 7 500 rudara, dok cela "Kolubara" zapošljava nešto više od 17 000 radnika. Mada nije prijatno, ipak se nekako nameće pitanje da li se dobar broj zaposlenih (pa i tehnološki višak) sada šlepa uz one koji bukvalno (a da ne zvuči patetično) u sopstvenom znoju iskopaju svaki zarađeni dinar. Uvidom u situaciju na licu mesta, na površinskom kopu rudnika "Kolubara", novinaru i fotoreporteru NIN-a učinilo se baš tako.
       U razgovoru sa rudarima na Polju D saznajemo da jedino na kopovima hronično nedostaju radnici. Kažu nam da oko 600 ljudi fali, ali se niko ne javlja. "Zato po kancelarijama ne fale. Opet su, čujem, neki novi primljeni", kaže jedan od radnika koji su upravo završili smenu i čekaju da stigne "picgauer" gotovo rashodovano vozilo "za masovni prevoz" da doveze drugu smenu, a njih vrati u civilizaciju.
       Drugi radnici samo odmahuju - da li neće da veruju, ili neće da se nerviraju, ostalo je nedorečeno. Slažu se samo da njih uvek potežu kao adut da se nešto isposluje - "pre desetak godina smo štrajkovali da uđemo u sistem, a sad izgleda štrajkujemo da iz njega izađemo. Oba puta govore nam da je tako bolje, da je to u interesu nas radnika", kaže nam jedan od njih, ali ne želi da precizira "ko govori". Za ovo što oni rade plate su, kaže, male.
       Prema onome što vidi čovek navikao na manje surovo zarađivanje hleba, svaka plata ovde je mala. Problem je, pre svega ostalog, stići na radno mesto. Kad je vreme suvo, to je još i izvodljivo. Ali kad padne sneg ili još gore kiša, kaljuga je tolika da se ni peške ne može probiti. Svuda okolo samo blato. O vetru i hladnoći nema smisla ni pričati.
       Bagerista Milivoje Radivojević, koga smo zatekli na radnom mestu, tridesetak metara od zemlje, u kabini površine oko metra kvadratnog, kaže da zaradi mesečno oko 15 do 16 hiljada dinara, zajedno sa prekovremenim radom, praznicima i svim mogućim dodacima. To, kaže, nije dovoljno da se preživi: "Sve je poskupelo. Deci svašta treba, para nikad dovoljno. A evo kakvi su mi uslovi rada. Kad počnu vrućine, u ovoj kabini je 60 stepeni. Voda se ugreje kao bara, ne mogu da je pijem. Ovde i ručam. Suvu hranu. Prašina svuda okolo. Pun sam gareži. Izgubi čovek zdravlje. U ovim uslovima rada, moja plata nije velika. Drugo, mi te pare zarađujemo, ne tražimo ono što nismo zaradili. Neko valjda plaća sav ovaj ugalj", kaže Radivojević.
      
       Opstrukcija
       Primedba premijera Đinđića da je prosečna plata u "Kolubari" skoro kao i premijerska (oko 10 300 dinara), ne ostavlja na njega utisak - "neka dođe dva dana da sedi ovde sa mnom, pa da onda kaže je l' ovo visoka plata". Sa zahtevima sindikata je upoznat. Podržava ih. Jedva pristaje da se slika, nije navikao, a i žuri. Ako mu ode "picgauer", ne može da se vrati kući.
       "Sreća što je zima bila blaga. Da nije, radnici ne bi mogli da rade. Nemaju tehniku. U novembru su došli buldožeri iz barter aranžmana sa Kinom, ali nisu dobri za ove uslove. Naši bageri stari su po 20 i 30 godina, nemamo rezervnih delova za valjane remonte", kaže nam Radosav Milić, v.d. direktora Polja D. On smatra da je čak reč o nekoj vrsti opstrukcije EPS-a prema "Kolubari" - nabavka rezervnih delova, prateće opreme za bagere i ostale mašine je loša, nema čak ni ulja. "Dovozimo stare delove sa rashodovane opreme, pa je ovde ugrađujemo", kaže Milić i priznaje da je sindikat preuzeo veću funkciju od one koja mu formalno pripada, ali misli da je to možda i dobro - "ako u EPS-u naše rukovodioce ne slušaju, možda njih hoće".
       On smatra, kao rukovodilac, ali i član sindikata, da su uslovi rada, zbog toga što se oprema i dalje raubuje, a ništa ne ulaže, još gori nego 5. oktobra. "Radnici nam sad kažu - vi ste se svi namestili u fotelje, a mi i dalje idemo bez čizama i čistimo transportere rukama." Milić kaže da je uspeh što je petooktobarski štrajk okončan bez havarija sistema, tehnika je održana, što je vrlo teško posle svakog prekida rada.
       Nije suština najavljenog štrajka plata, kaže u razgovoru za naš list Milun Dukanac, potpredsednik sindikata "Kolubare". Raubovanje sistema se nastavlja, sve ide po starom: "Radnici su bili strpljivi, vladi je dat period prilagođavanja, strpljenje je bilo maksimalno. Ni slučajno nije reč o ucenjivanju vlade, jer su zahtevi realni. Da su nerealni, to bi bila ucena", smatra Dukanac. On odbija svaku mogućnost da najavljeni štrajk ima političku pozadinu, da je odnekud dirigovan. Ne bi se baš složio ni sa malicioznim ocenama da radnici "Kolubare" žele da od nove vlasti naplate svoj "minuli rad" koji se ogleda u ne baš beznačajnoj pomoći u obaranju prethodnog režima. Nije ova pretnja štrajkom uperena ni protiv nove vlasti - "bio sam u štrajkačkom odboru 5. oktobra. Zar smatrate da se od onda svest ljudi toliko promenila da su se sad okrenuli protiv nove vlasti?" - odgovara Dukanac pitanjem.
       Ono što se ne može osporiti, jeste da su radnici "Kolubare", pa i čitavog sistema EPS-a, ipak u specifičnoj, moglo bi se reći povoljnijoj poziciji prema Vladi Srbije u odnosu na ostale radnike koji (manje-više) takođe rade u teškim uslovima, zarađuju znatno manje plate, ali ni njih ne primaju. Ili bi rado radili, ali nema posla. Za razliku od radnika "Kolubare", na primer, oni mogu obustaviti proizvodnju i početi štrajk, a da to niko i ne primeti. Opet, retko gde su uslovi rada do te mere surovi da veliki broj ljudi ne dočeka penziju, ili poživi taman do nje, kao što i "kolubarska izreka" kaže - zbogom kope, zdravo pope.
      
       BILJANA STEPANOVIĆ