Izvori NIN-a kazuju da je u Americi sve delovalo bajkovito do časa kada je potpredsednik savezne vlade Miroljub Labus direktno upitao američkog državnog sekretara Kolina Pauela da li je obećanje predsednika Koštunice o skorom usvajanju saveznog zakona o saradnji sa Hagom dovoljno da obezbedi američko učešće na donatorskoj konferenciji za Jugoslaviju. Ne, bio je jasan Pauel. Odgovor na iduće Labusovo pitanje (šta bi bilo dovoljno?) bio je neodređen, u stilu: hapšenje Miloševića pomoglo nam je da 31. marta odlučimo da produžimo podršku Jugoslaviji...
       Šef američke diplomatije nije bio spreman da postavlja nove ultimatume i diktira uslove Koštunici, ali je našao način da diplomatski meko sugeriše gostima iz Beograda kako bi gest sličan hapšenju Slobodana Miloševića u Vašingtonu bio rado primljen. Pauel je potom ljubazno objasnio kako su mu ruke vezane time što je početkom aprila potpisao akt o sertifikaciji u kojem piše da će američko učešće na donatorskoj konferenciji zavisiti od D?U saradnje sa Hagom.
       I odgovor na pitanje ministra spoljnih poslova Gorana Svilanovića: savetuju li Amerikanci odlaganje donatorske konferencije, bio je isto tako diplomatski nežan način da se sazna imaju li Amerikanci nameru da zavrću ruke saveznicima i miniraju nastojanja Evropljana da pomognu Jugoslaviji. Pauel je opet odgovorio odrečno, uz usputnu opasku tipa: nastavite da planirate konferenciju, učinite šta možete oko naših uslova...
       Diplomatskim rečnikom, ovo znači: ne očekujemo da isporučite Slobodana Miloševića pre donatorske konferencije, ali bismo voleli da nam o svojoj nameri da ubuduće sarađujete sa Haškim sudom date neki malo opipljiviji dokaz od papirnatog, pa makar na tom papiru bio odštampan zakonski akt.
       Iako to ne govore, jugoslovenske vlasti sigurno znaju kakvi bi to dokazi mogli biti. Na listi američkih zahteva iz marta, visoko u vrhu, na drugom mestu, odmah iza zahteva da se uhapsi Milošević, piše da treba objaviti kako će SRJ u krajnjoj instanci sarađivati sa Hagom u vezi sa optužnicom protiv Miloševića. Ni Amerikanci to neće javno da kažu, bar ne Koštunici sa kojim razgovaraju s punim diplomatskim uvažavanjem, ali u razgovorima iza kulisa da se naslutiti da bi možda za američko učešće na donatorskoj konferenciji bilo dovoljno javno obećati da će Milošević, kad-tad, završiti u Hagu.
       Jugosloveni od donatorske konferencije očekuju milijardu dolara: u toj milijardi neće ni ovako ni onako biti previše američkog novca, ali bez američkog blagoslova to jednostavno nije moguće prikupiti.