Amerika je hipersila koja drži trupe na našem terenu i koja se za sve pita; mi ćemo morati da stanemo u red i da lobiramo njenu administraciju, baš kao i svi ostali u "kriznim regionima", pa makar što je naš region postao "kriznim" uz malu pomoć Amerikanaca i ostalih zapadnjaka

      "Vi ste nasledili svoje probleme, a ja sam nasledio svoje." Obraćajući se ovim rečima predsedniku Jugoslavije Vojislavu Koštunici, američki predsednik D?ord? Buš je prošle srede u prvom zajedničkom susretu dosta elegantno uklonio nevidljive prepreke što se neminovno ispreče između lidera dve zemlje od kojih je jedna pre samo dve godine bombardovala drugu. Bila je to laka diplomatska parafraza za deset zamršenih godina američko-srpskih odnosa na kraju kojih su se u Beloj kući prijateljski srela dva čoveka od kojih jedan nije bombardovao, a drugi nije etnički čistio.
       Nije to bila jedina Bušova aluzija na bombe koje Jugoslavija nije zaboravila: pitao je za antiameričko raspoloženje u Beogradu, i podsećao svoje najbliže saradnike, potpredsednika Ričarda Čejnija i savetnicu Kondolizu Rajs, na ono što je u Jugoslaviji u bombardovanju srušeno, a tek treba izgraditi. Sve su to bili gestovi dobre volje prema novom jugoslovenskom predsedniku, koga je u Vašingtonu pretekla njegova reputacija žestokog protivnika NATO intervencija na Balkanu i čoveka jakog nacionalnog osećanja.
       No jezik diplomatije je takav da blagonaklonost i gostoprimstvo zvaničnog Vašingtona prema Koštunici po svoj prilici treba ceniti pre svega po onome što uopšte nije izgovoreno. Dobar deo američkog spoljnopolitičkog establišmenta i dalje je opsednut Slobodanom Miloševićem, odnosno željom da ga vidi u Hagu.
      
       Diplomatija ćutanja
       Vojislav Koštunica je pre samo mesec dana, tek što je Milošević uhapšen, posredstvom "NJujork tajmsa" saopštio da ne deli ni tu želju ni tu opsesiju. Pri tom, postupio je daleko eksplicitnije nego što je u tom času morao, bez obzira na podrazumevajuću činjenicu da on o tome neće sam ni jedini odlučivati. Time je, svesno ili ne, protiv sebe izazvao male i velike sile ovog sveta koje su od progona Miloševića napravile, ako ne karijeru, a ono glavni politički hobi. U Vašingtonu znaju isto što i u Beogradu: u rukovodstvu DOS-a ima sijaset političara koji se po pitanju Miloševića daleko više slažu sa simboličkim vrhom američke, nego jugoslovenske države, i koji bi Miloševića sutra hladno transferisali u Hag ne postavljajući nijedno od Koštuničinih pitanja o primatu domaćeg pravosuđa niti o haškoj proceduri. Ti političari u ovoj zemlji možda nisu tako popularni kao Koštunica, ali mnogi u Vašingtonu ne gube nadu da će, kao kod Marksa, kvantitet nadomestiti kvalitet.
       Primajući Koštunicu u goste, Amerikanci su na najvišem nivou odlučili da mu ne postavljaju neugodna pitanja. Ne samo iz ljubaznosti i gostoprimstva, već i zarad vlastitog interesa. U diplomatiji najvišeg ranga političari, kao ni dobri advokati u sudnici, ne postavljaju pitanja na koja mogu unapred očekivati odgovor koji im se neće dopasti. To znači da se u zvaničnim susretima, kojih je za Koštuničinog dvodnevnog boravka u SAD bilo srazmerno mnogo (predsednik i potpredsednik SAD, savetnik za nacionalnu bezbednost i državni sekretar, bar deset kongresmena i senatora, generalni sekretar UN, predsednik Svetske banke), nijedan američki državnik ni političar nije upitao predsednika SRJ ono što Ameriku najviše muči: hoćete li isporučiti Slobodana Miloševića Hagu? (Novinaru NIN-a je u američkoj administraciji rečeno da se takva pitanja na tom nivou diplomatije ne postavljaju, iz istog razloga iz kojeg se gosti ne pozivaju u Vašington da bi im se saopštile loše vesti, već se takve vesti šalju na lice mesta po izaslaniku nižeg ranga od predsedničkog.)
      
       Tako je govorio Koštunica
       Bilo je inače uzbudljivo pratiti Koštunicu u Vašington, ne samo zbog istorijskog nastavka jednog dugog prijateljstva (nije D?U strana jedina isticala istorijsku dimenziju događaja, i činjenicu da naše dve zemlje ulaze u treći vek međusobnih odnosa). Ne dolazi u Vašington svaki dan čovek koji je pre toga učtivo i tiho, ali nepopustljivo, odbio da primi u goste jednog američkog predsednika (makar i bivšeg), i jednog državnog sekretara (pa makar to bila gospođa Medlin Olbrajt). Tim pre što Bil Klinton još nije bio bivši u času kada je, prošlog novembra, izrazio želju da sleti u "oslobođeni Beograd", a Olbrajtova je još rukovodila Stejt departmentom kada je Koštunici uputila rukom pisano pismo o tome koliko je uvek volela Srbe i Beograd. Koštunica se u odbijanju rukovodio uverenjem da su Klinton i Olbrajtova "simboli" koje ni oslobođeni Beograd tada još nije mogao da primi.
       U Vašingtonu se nije ponašao snishodljivo, naprotiv: na bujicu upućenih mu komplimenata u NJujorku, na svečanosti povodom dodele priznanja za "Državnika godine", kazao je da su Amerika i Jugoslavija prestale da budu protivnice, ali još nisu postale bliske prijateljice. Nećemo bespovratnu pomoć i donacije, želimo kredite za oporavak i obnavljanje infrastrukture; ne zapošljavajte naše eksperte kao svoje vozače i prevodioce, već nas savetujte tako da naši eksperti rade u tandemu sa vašim. Kritikovao je NATO na Kosovu onako kako to čini i u Beogradu: kada mu se na predavanju u Institutu Kejto (CATO) obratio bivši administrator Kosovske Mitrovice američki general Vilijem Neš, prebacujući Srbima da se na Kosovu umesto "integraciono" ponašaju "separatistički", Koštunica nije propustio da primeti da je iz Beograda lakše doputovati u Vašington nego u Mitrovicu, i da su neke stvari za Unmik izgleda lakše išle u Miloševićevo vreme. Kada su novinari u Kejto institutu pitali ono što Buš i Pauel nisu (kada će Milošević biti isporučen Hagu), Koštunica je rekao da daje jedino obećanja koje može sa sigurnošću ispuniti, što je u ovom času jedino skoro usvajanje zakona o saradnji sa Hagom. Tražio je za Jugoslaviju predah kako bi izgradila svoje demokratske ustanove umesto diktata da se povinuje tuđima. Zahtevao je za Jugoslaviju pravo da gradi sopstvenu demokratiju, pa makar pravila i greške.
      
       Antisrpski ledolomac
       Koštuničina poseta Vašingtonu bila je privatnog karaktera (predsednik SRJ je putovao u SAD na poziv njujorškog EastNJest instituta, a ne na poziv američke administracije), ali je tokom te posete obavljen važan državni posao. Nikakav novac nije, doduše, promenio ruke, niti je američko učešće na donatorskoj konferenciji zagarantovano, a ni Amerikanci od Koštunice nisu dobili Miloševićevu glavu. No preskočena je važna psihološka barijera, i ne samo u američkim glavama. I jedna i druga strana želele su da odobrovolje jedna drugu, da načine gest dobre volje, a da pri tom ne učine nikakav krupan ustupak. Nisu se cenjkali, već međusobno procenjivali.
       Koštunica je tu već na dobitku: on je za američki spoljnopolitički establišment pre maja 2001. bio velika nepoznanica budući da nije spadao u D?U opozicionare koji su se proteklih godina sa Zapadom neposredno dogovarali o taktici rušenja Miloševića. Koštunica spada u one ljude za koje Amerikanci kažu: NJhat d?ou see is njhat d?ou get. To otprilike znači da je takav kakav se na prvi pogled čini, što će u ovom slučaju reći decentan, od reči, odmeren i dostojanstven. U njegovu korist radi i njegovo relativno odsustvo harizme i živopisnog stila: on je Srbin na kakvog Amerikanci nisu navikli, profesorski siv i pomalo drven, opreznog pravničkog govora u kojem izbegava svako preterivanje, škrt na metafori.
       No, zato novinari nisu štedljivi što se stilskih figura tiče, a dobar znalac srpsko-američkih odnosa, novinar "NJujork tajmsa" Dejvid Bajnder za NIN predstavlja Koštuničin boravak u Vašingtonu uz pomoć sledeće alegorijske slike: ako je antisrpski front u Vašingtonu santa leda, a Koštunica ledolomac, onda valja reći da je led načet i da su na njemu ostale ozbiljne pukotine, ali nije sasvim razbijen.
       Bajnder je verovatno u pravu kada za jedinicu mere Koštuničinog uspeha u američkoj prestonici uzima neuspeh njegovih vašingtonskih protivnika. Čitava mala vojska vladinih i nevladinih eksperata za Jugoslaviju stasala je u poslednjoj deceniji na Zapadu: zauzeli su tvrde stavove po srpskom pitanju, proglasili Miloševića za Hitlera a Srbe za etničke čistače bez premca. Kada je pao Milošević, našli su razlog postojanja u plašenju sveta Koštunicom, koga su počeli da predstavljaju kao "salonskog Miloševića".
      
       Front odbijanja
       Ta mala antisrpska vojska aktivista vodila je poslednjih meseci veliku kampanju protiv Vojislava Koštunice predstavljajući ga, uz malu pomoć svojih beogradskih prijatelja i saradnika, kao antiameričkog agenta i kolaboracionistu srpskih socijalista. Agitovali su protiv i same pomisli da bi Buš mogao da se sretne sa Koštunicom. U Beogradu je samo dva dana pre tog susreta boravio Danijel Server, direktor Instituta za mir, koji važi za dobrog poznavaoca srpsko-američkih odnosa. Na ručku u beogradskom "Hajatu" Server se podrugnuo ideji da bi se Koštunica mogao sresti sa Bušem: ovdašnjeg poznanika je podsmešljivo upitao zar misli da će Koštunica videti Buša pre nego što Milošević vidi Hag? U Vašingtonu su "obično dobro obavešteni" beogradski novinari na stalnom boravku u Americi iz Glasa Amerike i sličnih medijskih ustanova sat pre susreta na vrhu uveravali kolege iz Beograda da je tako nešto nemoguće. Drugi su pak bili uvereni da će Koštunicu Amerikanci "privoleti" da se sretne sa Karlom del Ponte, haškom tužiteljicom koja je dojurila u Vašington čim je čula da Koštunica dolazi. ("Sama se pozvala", nezvanično je rečeno NIN-u.) Pred Vojislavom Koštunicom, međutim, u Beloj kući i u Stejt departmentu niko nije pomenuo njeno ime.
       Ovaj "front odbijanja", međutim, više nije tako uticajan u izolacionistički nastrojenoj Beloj kući kako je to bio u intervencionistički raspoloženom Vašingtonu u vreme Klintonove administracije. LJudi iz te ekipe se pomalo rasipaju. U Vašingtonu se saznaje da D?ord? Soroš zatvara kancelariju za odnose sa američkom vladom, koju je vodio bivši službenik Stejt departmenta D?on Foks, jedan od najpoznatijih iz galerije likova koji su raspad Jugoslavije videli u crno-belom kontekstu srpske krivice. (Foks je bio jedan od četiri ili pet službenika američkog Ministarstva spoljnih poslova koji su podneli ostavke u znak protesta jer im je to ministarstvo 1992. godine, u poslednjoj godini administracije D?ord?a Buša Starijeg, bilo suviše "meko" prema Srbima.)
      
       Beg iz krize
       Zanimljivo je da je jedan od istaknutijih članova ovog "fronta" doskora bio izvesni D?im Denton, koji je sa položaja predsednika Fridom hausa (Freedom House), nevladine organizacije za podsticanje demokratije u svetu, nedavno postao lobista srpskog premijera Zorana Đinđića (ali ne i Vlade Srbije). Denton je, kako NIN saznaje, nudio usluge lobiste i predsedniku Koštunici (po vrlo visokoj ceni od nekoliko stotina hiljada dolara), ali je odbijen. Denton upravo organizuje jednu posetu američkih senatora i kongresmena Beogradu. Hvali svoju "robu" i u kontaktima sa zvaničnicima predstavlja Zorana Đinđića kao "jedinog ozbiljnog političara u Beogradu".
       Sa dolaskom republikanske administracije u Vašingtonu raste ideološki uticaj konzervativnih instituta kakvi su Heritid? (Heritage) i Kejto, koji su Koštunici priredili predavanje i ručak u Vašingtonu, a opada značaj Instituta za mir kao jednog od predvodnika kampanje protiv Koštunice. Istovremeno, iz Stejt departmenta polako odlaze ljudi koji su predvodili i primenjivali politiku pritiska prema Jugoslaviji, kako na Miloševića, tako i na Koštunicu.
       Novi ljudi još nisu svi na mestu (uskoro za podsekretara dolazi Paula Dobrijanski iz Saveta za međunarodne odnose, koja je doskora zastupala Đukanovića ali se predomislila jer joj se sada čini da otcepljenje Crne Gore vodi destabilizaciji regiona), ali klatno se pomera, Koštuničina poseta pala je, ako ne u pravi čas, a onda u poslednji čas. Amerika je hipersila koja drži trupe na našem terenu i koja se za sve pita; mi ćemo morati da stanemo u red i da lobiramo njenu administraciju, baš kao i svi ostali u "kriznim regionima", pa makar što je naš region postao "kriznim" uz malu pomoć Amerikanaca i ostalih zapadnjaka. Tim pre što ova administracija izgleda još nije konačno odlučila šta da radi sa tim trupama. Sve je više signala, međutim, da je Amerikancima ipak cilj da se povuku i da gotovo potpuno prepuste Evropljanima zbrku koja je nastala na Balkanu.
      
       Makedonska uteha
       Nedavno su tri pomenuta vašingtonska instituta (Institut za mir, Kejto i Heritid?) pripremala dokument o Balkanu za potrebe Nacionalnog saveta za bezbednost: tamo im je rečeno da je naš cilj "da Kosovo i Bosnu prepustimo Evropi". (Oni pak koje to ovde u Beogradu raduje moraće da ukalkulišu i opasnost da Amerikanci kao jednu od varijanti povlačenja prihvate nezavisnost Kosova.) Kako bilo, ništa još nije gotovo i sve je u pokretu. Dok je prošla administracija volela slogane o ljudskim pravima, ova voli "vladavinu prava" i "umerene" političare.
       Umerenost se obično uzima kao odrednica u odnosu na nacionalizam, ali republikanska administracija u celini manje brine za to da li su "umereni" ideološki "ispravni" ili ne, a više vodi računa o tome može li se sa njima sarađivati na planu što bezbolnije američke evakuacije iz "prljavih" poslova u regionu. Najprljavija mala spoljnopolitička tajna u Vašingtonu je sledeća: Makedonci u isterivanju albanskih gerilaca u zapadnoj Makedoniji primenjuju metode slične onim srpske policije na Kosovu iz 1998. godine (prvo granatiranje pa paljenje pobunjeničkih utvrđenja), samo što to sada niko ne žigoše, a CIA samo upola glasa izgovara. Sada se to, u neku ruku, čini u skladu sa američkim interesima mada bi Amerikanci više voleli kad bi moglo malo nežnije i uviđavnije... Kad jugoslovenske snage bezbednosti krajem maja uđu u sektor B kopnene zone, i to će biti deo američkog pritiska na Albance.
       Koštunica je u Vašingtonu svakom ko je hteo da ga čuje govorio o tome da će Jugoslavija poštovati svoje međunarodno preuzete obaveze, ali i da je za jugoslovensku demokratiju najvažnije da Jugosloveni sami izgrade, i poštuju, svoje demokratske institucije. S američke tačke gledišta, on je, kako je to rekao portparol Stejt departmenta, "prvi demokratski izabrani lider Jugoslavije koga smo ikad sreli", i ujedno prvi koji pretenduje na to da sa Amerikancima ne samo deli poštovanje za zapadne vrednosti, koje smatra zajedničkim, već i da te vrednosti brani na Balkanu, ako treba i od njih samih.
       Bezuslovno potčinjavanje bez sumnje nije jedini jezik koji Amerikanci u međudržavnim odnosima sa slabijim od sebe razumeju. Ako Koštunica želi sam da sudi svojim građanima, a da mu zbog toga niko ni metaforično ne zavrće ruku, Vašington je mesto gde on to svakodnevno mora da objašnjava kongresmenima, senatorima, nevladinim i vladinim ekspertima i novinarima. Ta bitka nije unapred izgubljena. Politika je borba neprestana: možda nije nemoguće objasniti Amerikancima da se njihove primedbe na račun Međunarodnog krivičnog suda, na primer, poklapaju sa srpskim primedbama na račun procedure pred ad hoc osnovanim Haškim sudom. Tim pre što Bušova administracija ne prihvata ni one delove statuta Međunarodnog suda koji predstavljaju ispravku glavnih grešaka Haškog suda (pred Međunarodni krivični sud ići će samo oni za koje domaće zakonodavstvo ne iskaže nikakvo interesovanje.)
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ