U drugoj knjizi memoara Gregor Gizi, harizmatični advokat i ikona Partije demokratskog socijalizma, donedavno poslanik nemačkog Bundestaga, govori o svojoj poseti Jugoslaviji za vreme bombardovanja NATO-a

      Bizarna ideološka semantika jedne anahrone parafrazirane lozinke, stoji i u naslovu kao i u supstanci knjige memoara Gregora Gizija, ikone postkomunističke levice raspalog DDR-a: "Ein Blick zurück, ein Schritt nach vorn", Hoffmann und Campe, Hamburg 2001 - "Pogled unatrag, korak unapred". Gizi je i mimo sveg ideološkog stigmatizma i monizma jedan od najpopularnijih političara Nemačke. Ko je, u stvari, Gregor Gizi? Rođen je 1948. u Berlinu. Od 1971. bio je advokat u Istočnoj Nemačkoj. Predsedavao je do 1993. Ulbriht-Honekerovom SED (Socijalističkom jedinstvenom partijom), koja je njegovim dolaskom 1990. preinačena u PDS (Partiju demokratskog socijalizma). Te promene korespondiraju sa duhom Gorbačovljevog vademekuma i tim više sa duhom"perestrojki" i "glasnosti" početkom devedesetih godina u zemljama Istočne Evrope. Član nemačkog Bundestaga (parlamenta) bio je od 1990. kao i predsedavajući PDS-frakcije u Bundestagu do oktobra 2000.
      
       Politička levica
       Gizijev "pogled unatrag" je pokatkad prožet gnevom i gorčinom, i gotovo postojanim ironičnim poentama. Autor veli u predgovoru da mu pisanje ove knjige nije lako palo, no da njegov životni put na osobit način personalizuje "složenost procesa ujedinjenja" dve Nemačke. Taj životni put bio je ispunjen ekstremima - agresivnošću i odbijanjem na jednoj strani, i ljubavlju i predanošću na drugoj. To još, dakako ne bi bilo ništa specifično u političko-ispovednom govoru, da Gizijeva namera nije bila i ostala da u tom procesu sa apologetičkim ciljem pozitivno rekonstruiše partikularnu istorijsku ulogu i sudbinu levice, ne samo u Nemačkoj već i celokupnoj Evropi.
       U devet poglavlja koje indirektno čine pregled političke istorije Istočne Evrope, uloga levice predstavlja Arijadninu nit u Gizijevom elokventnom i jasnom konturiranom pripovedanju.
       Šta nam suvislo ima poručiti harizmatični političar i virtuozni besednik Gizi u drugoj knjizi svojih memoara i šta to može biti zanimljivo našem čitaocu?
       Gizi je jedini strani političar jedne od članica NATO-a koji se usudio osvanuti u Srbiji u vreme bombardovanja iliti "humanitarne intervencije" u Jugoslaviji, kako je taj događaj nazvao Pentagon. Gizi zajedljivo veli da je NATO bombardovanje otpočeo bez objave rata i da je to počev od Hitlerovog napada na Poljsku, postalo pravilo u međunarodnom pravu. Je li taj politički gest dolaska u Beograd za vreme bombardovanja rukovođen etičkim patosom vesnika mira, simptomom ludila ili pak neurozom za političkim profiliranjem? To autor lakonski objašnjava - "simbolično sam želeo da dam dostojan signal da je bolje pregovarati no pucati". U toj specijalnoj misiji, u kojoj mu je ondašnji ambasador Jugoslavije Zoran Jeremić pomagao savetom, Giziju je bilo stalo do pariteta, te je osim sa patrijarhom SPC razgovarao i sa beogradskim muftijom. Nakon blic-posete Srbiji, hitao je Gizi u Albaniju da razgovara i sa tamošnjim političarima.
       Šesto poglavlje Gizijevih memara naslovljeno je "Rat protiv Jugoslavije, moj susret sa Miloševićem". U predugom istorijskom ekskursu o Titu, Staljinu, Informbirou, pokretu nesvrstanih, našao se i poneki sentimentalni detalj, kao, recimo, o konvertibilnosti ondašnjeg dinara, što je, veli nam Gizi, bilo isto što i posedovati dolare ili švajcarske franke. No i takva Jugoslavija nije bila ideološka Arkadija za ondašnjeg ortodoksnog komunistu Gizija. O susretu i sadržaju razgovora sa Slobodanom Miloševićem, nažalost, ne kaže Gizi ništa, do da je nakon tog "susreta i rukovanja" sa Miloševićem u nemačkom Bundestagu i od partije na vlasti, kao i od opozicije bio žestoko kritikovan. Da je ta kritika ovejani oportunizam i hipokrizija, izlišno je ovde dodavati, jer su samo nekoliko meseci pre toga gotovo nebrojeni ministri spoljnih poslova i drugi specijalni izaslanici defilovali Beogradom, rukujući se, dakako, i videći u Miloševiću "garanta Dejtonskog ugovora", kao što je to tvrdio Klaus Kinkel, ministar spoljnih poslova Nemačke u Kolovoj vladi.
       Susret sa patrijarhom Pavlom mu je ostao u sećanju i zbog toga što su mu napomenuli da ga valja oslovljavati sa "Vaša Svetosti". To se Gizijevom liberalizmu činilo ritualnim anahronizmom. Ne samo pravoslavni hrišćani već bi mu to isto savetovali i katolički, jer je to jedini korektan način oslovljavanja bilo kog patrijarha. No agnostičkom intelektualcu je teško utuviti da je to, ma koliko izgledalo konvencionalnom floskulom, ipak i sastavni deo čina i dostojanstva jednog patrijarha.
      
       Kliše o ratu
       Opšta mesta i kliše ovog poglavlja o ratu u Jugoslaviji razočaravaju. Samo jedared, veli Gizi, dve noći provedene u gradu izloženom bombardovanju asocirale su ga na predstavu o "početaku ljudske istorije". Očekivao se od "insajdera" na internacionalnom političkom parketu detaljniji uvid u zakulisni scenario diplomatskog kriznog menadžmenta, nekakva, makar i apokrifna teza o causa belli. Ništa od toga. Kritika UČK i kritika "glajhšaltunga" nemačkih medija svele su se na argumente koji su u internacionalnoj političkoj javnosti bili očigledni na prvi pogled. Kritička analiza pregovora u Rambujeu pisana je sa izvanrednom ciničnom lucidnošću. Tu i tamo se može u ironičnom obrtu, sarkastičnoj poenti osetiti intelektualna briljantnost i preciznost Gizijevog argumenta, no ipak je osnovni koncept njegovog pokušaja ostao negde između pogleda unatrag i koraka unapred.
       Diferencirana analiza uzroka raspada Jugoslavije i fatalne uloge nemačke diplomatije u raspadu Jugoslavije kao i politike "svršenog čina" i njenog protagoniste Hansa Ditriha Genšera, ostala je netaknuta i netematizovana. Začuđujuća je takva nekritičnost inače oštroumnog i visprenog advokata internacionalne levice. U epilogu svojih memoara veli nam Gizi da je politička kultura u Nemačkoj u nekim aspektima još anormalna. Svoj cilj, kaže nam eksplicitno i ispovedno, on još nije ostvario. Ali počast što politička kultura Nemačke postaje sve kultivisanija i, transparentnim demokratskim vrednostima Evrope nastrojena, ima pripasti i njemu, mudrom i vizionarskom političaru.
      
       ZORAN ANDRIĆ