Džez svet je bio zgranut kada je posle decenijama duge vladavine legendarnog Stefana Grapelija (njegovim odlaskom u večnost) na upražnjeni tron dospela mlada Redžina Karter (Regina Carter), sa nepunih trideset godina života i samo dve ploče iza sebe

      Pod okriljem produkcije Verve, Karterova je u međuvremenu snimila još dva izuzetna albuma i nekoliko puta obišla svet, nagrađena ovacijama publike koja je prepoznala njenu genijalnost. Uspevajući da ujedini snjing tradiciju i električni tretman sedamdesetih, a ostvari dovoljan kontakt sa pop kulturom i raznim aspektima "svetske muzike", šarmantna violinistkinja je savršena džez figura za novi vek: džez puritance upoznaje sa aktuelnim trendovima, a njenu generaciju uvodi u magični svet džeza. U prijatno popodne North Sea Jazz Festiva-a u Hagu, razgovaramo o upravo objavljenom albumu "Motor Citdž Moments" i osvetljavamo neke segmente njene karijere.
      
       Naslov Vašeg novog albuma sugeriše da slušaoca čeka muzička skica Detroita, grada u kom ste rođeni...
       - Moj prvi Verve album je oslikao ritmičke uzore, a sada sam htela da objasnim odakle ti ritmovi dolaze. Iz bogatog nasleđa džez, pop i soul muzike koja je nastala u Detroitu, moji producenti su pripremili hrpu traka koje sam ponela na turneju, da bi iz toga odabrala ono što će ići na album. U igri sam ostavljala samo numere koje bi mi nešto ODMAH govorile, a potom proveravala da li pašu uz moj instrument i da li ne izlaze suviše iz "moje priče". Uobličavajući ih sa ostalim članovima benda, učinila sam da stvarno postanu "naše" i da na snimanju ostvarimo kompaktan zvuk kvinteta.
      
       Vezu sa prethodnim albumom uspostavljaju po jedna snjing i Motonjn soul tema: "Chatanooga-Choo-Choo", u paraleli sa "Laddž Be Good", odnosno "Higher Ground", u korelaciji sa "Papa NJas A Rolling Stone". Snjing i soul kao dva aspekta plesa?
       - Glen Miler nije iz Detroita, ali me "Chatanooga-Choo-Choo" podseća na detinjstvo u tom gradu (mama mi je puštala ploču kad sam imala samo tri godine, a ja sam stepovala), a to je i pesma koja će publiku razveseliti kao "Laddž Be Good". Od Motonjn soul uticaja ne možeš da se otrgneš, jer se ta muzika i danas pušta na gradskim radio programima. A meni se bude simpatična sećanja na starijeg brata, kako po ceo dan te ploče vrti na svom gramofonu... Stivi Vonder je jedan od mojih omiljenih kompozitora - htela sam da (njegov) "Higher Ground" zvuči kao džez, pa smo je potpuno poderali i ponovo spojili, da bi poprimila novi oblik.
      
       I gosti na ploči su iz Detroita - saksofonista DŽejms Karter, trubač Markus Belgrejv i pijanista Beri Haris.
       - Da. A DŽejms i ja smo još i rođaci! Ove godine smo prvi put snimali zajedno: ja sam gostovala na njegovoj posveti Đangu Rajnhartu, a on mi je onda uzvratio posetu. A Markus je bio učitelj gotovo svim muzičarima koji su potekli iz Detroita. Čitava leta smo provodili kod njega u kući, gde su organizovane radionice. Kao i Beri, od koga smo čuli zanimljive priče o ranijim zbivanjima na džez sceni Detroita. Govorio nam je o druženju kolega, prijateljskom nadmetanju da se iz ekipe odvoji bar jedan izuzetan muzičar, a onda povuče za sobom i druge. Nema toga više, zato što nema mnogo koncerata i zato što je u muziku ušla politika.
      
       Koliko je za defanzivu kvalitenog džeza kriv tzv. "smooth jazz", koji forsiraju američke komercijalne stanice?
       - Muzika je postala "proizvod" za veliki biznis - nju pokreću velike korporacije, umesto neposrednih stvaraoca. Ne radi se o ovom ili onom stilu, već o ljudima koji vode celu stvar - o onima koji su uložili puno para, a ne znaju ništa o samoj muzici, niti ih je briga. Oni daju pare i diktiraju uslove: ulaziš u tu igru da bi te neko uopšte čuo, ali gubiš individualnost, koja je neophodna za kreativno stvaralaštvo.
      
       Ko je najviše odgovoran za vaše interesovanje za muziku?
       - Moja mama. Jednom me je postavila za klavir, a ja sam počela da sviram neku od numera koju su moja starija braća vežbala na časovima klavira - skinula sam je po sluhu! Učitelj je bio zaprepašćen, ali su odlučili da sačekaju sa školom, jer sam bila suviše mala. Violinu sam svirala već od četvrte godine života, zahvaljujući (japanskom) Suzuki metodu za učenje.
      
       Kakav je to metod?
       - Ako želiš da dete nauči neku određenu melodiju, puštaš mu je sve dok ne bude moglo da je otpeva. Onda mu daš instrument, pokažeš kako se drži, pa dete proba da svira ono što već ume da peva. Puštaš da samo pronađe te note, jer će se na taj način uvek setiti gde se one nalaze. To je kao učenje jezika - deca prvo nauče reči kao što su tata, ili mama, jer to prvo čuju i to im stalno ponavljaš. Metod je sjajan, jer omogućava da počneš da sviraš dok mozak još nije podeljen, što znači da lako pamtiš, a nisi opterećen prosuđivanjem.
      
       U početku ste svirali klasičnu muziku?
      
      
       - Da. Maštala sam da nastupam sa najvećim klasičnim orkestrima na svetu. A onda sam čula Mark O' Konora, Žan Lik Pontija i Stefana Grapelija... i potpuno otkačila na slobodu kojom je njihova muzika zračila! Rekla sam profesoru da želim da sviram džez, a on je to uvredljivim tonom saopštio Jehudi Menjuhinu, kod koga sam pohađala masterklas iz kvarteta. A Jehudi je uzeo violinu, zasvirao neku džez stvar i rekao mu - "ostavite je na miru". Čekalo me je dugo putovanje na putu koji nisam poznavala, i zbog toga imala i dobrih i loših odluka. Ali, ne bih to menjala ni za šta na svetu.
      
       Kako ste profilisali vaš stil?
       - Jedan učitelj me je savetovao da bi, pored violinista, trebalo da slušam i duvače - poput Majlsa, Kliforda Brauna, ili Čarlija Parkera - a kasnije i pevače, da bih naučila kako da fraziram i kako da dišem.
      
       Rado ste prihvatali i brojne izazove u pop vodama?
       - Naravno. Sve je to za mene muzika. Lorin Hil, Bili DŽoel, Doli Parton, Areta Frenklin... Areta je takođe iz Detroita, jednom sam nastupala sa big bendom na žurci u njenoj kući. A Lorin Hil je veoma svestrana i spremna na neobična iskustva. Rad sa njom odveo nas je na potpuno nepoznat teren - rekla sam joj da peva kako god oseti da treba, a ja ću se u to nekako uključiti. A to je zapravo primena Suzuki metoda. Dakle, činjenica da sam se našla u tako različitim situacijama, to je spontano kreiralo moj stil.
      
       Jedan kritičar je primetio da Vaša violina povremeno podseća na tenor saksofon...
       - Kada razmišljamo o violini, mislimo samo na ono malo stvari koje smo naučili u školi. A ja sam, svirajući sa jednim gudačkim trijom iz NJujorka, shvatila šta sve još može da se uradi. Stavljali smo papir između žica, okidali ih metalnim novcem - naučila sam kako da proizvedem zvuke o kojima nisam ni sanjala. Dakle, kad neko kaže da moja violina zvuči kao tenor, to je sjajno, jer ja i želim da ona ponekad zvuči tako. A želim da zvuči i kao vokal, i kao violina, sve to zajedno.
      
       Pre solo karijere bili ste u jednom ženskom džez bandu.
       - Da. Straight Ahead iz Detroita. Snimile smo dve ploče za Atlantic, zabavljale se putujući - bile smo kao porodica. Ali, posle sam shvatila da više nikad neću poželeti da radim u "all-girls band", jer u grupi mora da postoji balans među polovima. U mom bendu sam, na primer, u početku imala samo muškarce, da bih onda angažovala i (latino) perkusionistkinju Majru Kasales.
      
       Možete li da objasnite ovo?
       - Jako je teško to objasniti rečima. Žene se nekad ponašaju kao odgajiteljke, a nekad imaju potrebu da im neko uradi nešto o čemu neće morati da razmišljaju. A muškarci? Ne znam. Različiti smo, ali potrebni jedan drugom, kao Jin i Jang.
       Mnogi ljudi su zajedno samo dok im traje posao, možda još tri dana posle toga. Ali ova grupa živi drugačije. Pitamo jedni druge: "Gde ideš na večeru?" "Šta radiš večeras?" Pošto sam kod kuće jedva 30 dana godišnje, ovakvo druženje sa kolegama daje mi priliku da ipak doživim neku porodicu.
      
       Kakve su bile vaše prve impresije po dolasku u NJujork?
       - Mrzela sam ga! Htela sam da se vratim kući.
      
       Čega ste se uplašili?
       - Ne znam. Nije li često da se nečeg plašiš, a da ne možeš da otkriješ čega? Gužva u metrou, zilioni ljudi svuda! Gde zaboga idu? Molila sam Boga da svi samo odjednom stanu! Pokušavala sam da shvatim taj grad. Postavljala sam sebi pitanje: "da li ću se izboriti sa ovim?" U Detroitu imaš doživljaj zajednice. Šetaš ulicama, pa čak i kada sretneš nekog nepoznatog poželite jedan drugom "dobro jutro!". A u NJujorku kada nekom kažeš "dobro jutro", on pomisli da si ili lud, ili želiš da ga odžepariš! Onda sam rešila da što pre upoznam sve portire, komšije, čak sam ulazila u razgovor i sa beskućnicima iz kraja. Važno je imati tu humanu vrstu kontakta.
      
       Da li vam je neko ponudio pomoć?
       - Ne baš. Jedan od prijatelja mi je pomogao oko prvih koncerata, a onda sam shvatila da moram sama da izgradim nova prijateljstva, da ljudima prva pružim ruku. Da im kažem: "meni je to potrebno... dozvoli mi da se družim sa tobom". U NJujorku ljudi ne zovu jedan drugog u izlazak, ili na ručak. Ako se to i desi, obično onaj drugi misli: "OK, šta ti treba?"
      
       Posle prva dva (električna) solo albuma za Atlantic, odlučili ste da sklopite ugovor sa produkcijom Verve...
       - Oni su me već neko vreme posmatrali, pre nego što me je producent Ričard Sajdel upitao da li bi prešla kod njih. Srećna sam. To je izuzetno jaka produkcija, koja se brine i o muzičarima i o muzici. Pružaju mi veliku podršku - ne naravno za život na visokoj nozi, ali treba biti zadovoljan sa onim što ti se pruža.
      
       Na ploči "Rhdžthm of the Heart" prošetali ste Zemljinom kuglom - od Afrike, preko SAD, do Kube i Brazila...
       - To su prirodne okoline za mene. U Detroitu postoji jaka latino zajednica, Grčka zajednica... razni narodi žive u tom gradu i mi smo prijatelji. Mnogo puta sam slušala njihovu muziku, jela njihovu hranu, ili istraživala njihovu kulturu. Retko se u nekoj situaciji osetim nekomforno - kao sa jednim irskim bendom pre mesec dana - ali ne bežim od toga, jer smatram da će mi pomoći da muzički sazrim.
      
       U isto vreme imali ste zapažena gostovanja na turneji "Blood on the Fields", Vintona Marsalisa i na albumu "Travellin' Miles", pevačice Kasandre Vilson...
       - To je puno pomoglo mojoj karijeri. Dok sam radila električne ploče, imala sam posla u Americi, ali u Evropi niko nije hteo da me angažuje, jer ih takva muzika ne zanima. A kada su me videli sa Vintonom i čuli kod Kasandre, stvari su se promenile, a ja sam svesno prešla na akustičnu muziku. Pa sad, ako budem poželela da se vratim električnoj muzici, ja ću biti u prilici, jer sam ljudima već pokazala šta znam.
      
       Kakva je budućnost džez violine u novom veku?
       - Srećem mnogo mladih gudača koji se interesuju za džez, a i brojni univerziteti danas nude kurseve džeza za gudače. Violina neće još dugo biti u kategoriji "raznih instrumenata", već će imati nezavisan tretman - kao pojedini duvači.
      
       Da li vas zanima obučavanje?
       - Da, to stalno radimo. Deca upijaju punim srcem, a i nama je zabavno, jer bi voleli da ponovo budemo deca. I, što je još bitnije, stalno sebi postavljaš pitanje: "da li baš radim ono o čemu govorim?"
      
       VOJISLAV PANTIĆ