Jugoslovenski ambasador pri Evropskoj uniji u Briselu dr Pavle Jevremović u svojoj proznoj knjizi "Himalaji - nebesko predvorje" otkriva mnoge čari i ćudi najveće planine sveta i opisuje dramu koja je uznemirila svet

      Sto božanskih epoha nije dovoljno da bi se opisala sva čuda Himalaja - kaže stara sanskritska poslovica. Ovom poslovicom i Pavle Jevremović počinje svoju knjigu putopisne proze "Himalaji - nebesko predvorje". Onda i lično doprinosi otkrivanju i zanimljivom opisivanju mnogih čuda na "krovu sveta".
       Pavle Jevremović po obrazovanju je doktor pravnih nauka, a po životnom opredeljenju diplomata, službovao je u Indiji i SAD, bio je spoljnopolitički savetnik Predsedništva SFRJ u poslednjim danima bivše države, bio je i savetnik predsednika SRJ dr Vojislava Koštunice, a odnedavno je naš ambasadeor pri Evropskoj uniji u Briselu. Svojom novom knjigom predstavlja se i kao izvrstan prozni pisac.
       Ne mogu se lako žanrovski odrediti Jevremovićeva "Nebeska predvorja": to je i hronika, i putopis, i propovedna proza, i triler (drama stradanja 12 ljudi, o čemu se mnogo pisalo i govorilo u svetu), pa i monografija o Himalajima (luksuzno je štampana, na kunstdruk papiru, s oko stotinu ekskluzivnih fotografija u koloru)... Ali, pre svega je zanimljivo i autentično napisana, sa dosta lirskih opisa, i izuzetno je čitljiva. Dok je čita, čitalac "oseća autentični ambijent" najveće planine sveta, može da "doživi" velike hladnoće, iznenadne orkanske vetrove, zaslepljujuće snežne oluje... Ovome je dosta doprineo s luksuznom, ali dobro osmišljenom opremom knjige i izdavač, BMG - Beogradsko mašinsko-grafičko preduzeće.
      
       Crnogorci zastali pred ciljem
       Autor knjige predočava zanimljive priče iz istorije ovog "trećeg pola" koji tektonske sile i dalje uzdižu, prema proračunima geofizičara, oko jedan santimetar godišnje; piše o sagi osvajanja Himalaja koja odavno traje i koja će ko zna koliko dugo još trajati; obnavlja uspomene na mnoge istraživače ovih nebeskih visova, još od Aleksandra Makedonskog; objašnjava šta je to u ljudima što ih tera da se penju iznad oblaka i zašto je "osvajanje Everesta postala stvar nacionalnog prestiža"; iznosi lična iskustva dok je upoznavao Himalaje, slikovito i sasvim uverljivo opisuje svoja probijanja kroz ove planinske krajolike; predočava borbu za život među stenama i ledom pod raznim nepredvidivim nedaćama; kako izgleda borba za postavljanje šatora u stenama gde nama nijednog kvadratnog metra ravnog terena, kako vetar izvlači rukavice iz džepa i odnosi ih u nepovrat, kako različiti ljudi različito reaguju na nedostatak kiseonika i kako na ovim visinama pod naletima vetrova čiji huk podseća na tutnjavu "stotine ekspresnih vozova" možete svaki čas odleteti...
       Takve opise može da pruži samo neko ko je veliki ljubitelj prirode, strastan planinar i ko je osetio čari i nikad do kraja dokučive ćudi Himalaja. Takav je Pavle Jevremović. Tri puta do sada je zalazio u Himalaje. Doduše, nije se ispeo na Everest, ali jeste uspeo da uđe u dušu onih koji su učinili takav podvig, što je dovoljno za jednu ovakvu knjigu.
       Poslednji put išao je u proleće 1996. sa ekspedicijom planinarskog društva "Javorak" iz Nikšića. Bio je to odvažan poduhvat u koji je uloženo dosta volje, truda i novca. Ali, sticajem okolnosti, crnogorski himalajci zamalo nisu uspeli da se domognu najvećeg vrha od 8 848 metara, Mont Everesta. Ispeli su se na 8 800 metara. Nastaviti onih četrdesetak metara na samom vrhu bilo je izuzetno opasno jer je upravo tada počelo da se pogoršava vreme. Da su krenuli ranije u ovaj završni čin (da u pripremama nisu kasnili) najverovatnije bi postigli podvig koji su, kao i mnogi drugi, toliko želeli. Ipak, osim te postignute visine, veliki uspeh postigli su time što su se svi živi vratili. Pavle Jevremović ne govori otvoreno zašto je tako malo nedostajalo do potpunog uspeha, već samo opisuje događaje, iznosi činjenice, a čitaocima ostavlja da sami zaključe.
       Proučavajući iskustva mnogih ranijih ekspedicija, Jevremović je došao do zaključka da su za uspeh neophodna tri izuzetno važna elementa: fizička i tehnička osposobljenost ekipe (poznavanje veština boravljenja i kretanja u planini), organizacija (da sve bude precizno isplanirano i organizovano, da se tačno zna kada se šta i kako radi) i sreća (povoljni vremenski uslovi, sticaj nekih opštih okolnosti). Tada ekspedicija biva uspešna ili doživljava neuspeh, a moguće je i - katastrofu. U slučaju crnogorske ekspedicije nešto se u proporciji poremetilo: učinjeni su neki propusti u organizaciji i nedostajalo je sreće.
      
       "Kritična masa" sitnih grešaka
       Tog proleća bila je prilična navala na Everest, jer je prvi put dozvoljeno da više ekspedicija ide istim smerom, tako da se pored naše, pojavilo još 11 ekspedicija različitog brojnog sastava, opremljenosti i iskustva. Najjača po sastavu, opremljenosti i budžetu od četiri miliona dolara bila je američka IMAX filmska ekspedicija koju je predvodio veliki poznavalac Himalaja, vrsni planinar i producent dokumentarnih filmova Dejvid Brešije. Zadatak ove ekspedicije, u kojoj je bilo nekoliko iskusnih himalajaca iz nekoliko zemalja, koji su još ranije osvajali Everest, bio je da snimi film o osvajanju Everesta i panoramu sa vrha specijalnom IMEX kamerom za projekcije u posebnim dvoranama sa ekranima veličine četvorospratnice na kojima gledaoci stiču utisak treće dimenzije. Osim toga, imali su zadatak i da za američko Nacionalno geografsko društvo obave dodatna istraživanja iz geologije, tektonskih pomeranja tla, kretanja glečera i meteorologije.
       Naša ekspedicija bila je među boljima, jer je imala fizički izuzetno spremnu ekipu i deset veoma dobrih Šerpasa.
       Bilo je i nekoliko individualnih ekspedicija, "vukova samotnjaka" koji hoće da iskušaju sreću i da pokušaju sami da izađu na vrh.
       Te godine prvi put su uvedene tzv. komercijalne ekspedicije koje predvode vrlo iskusni himalajski osvajači, a sastavljene su od ljudi koji su platili svoje učešće, jer nemaju priliku da se uključe u neku nacionalnu ekspediciju. Ali, i ovde je reč o iskusnim planinarima.
       Odmah posle neuspelog pokušaja naše ekspedicije 9. maja, u toku noći, između 9. i 10. maja, na sam vrh krenule su ove dve ekspedicije koje su predvodili vrlo iskusni himalajski veterani Novozelanđanin Robert Hol i Amerikanac Skot Fišer. Ali, nisu uspeli. Štaviše, došlo je do tragedije. U tom pokušaju, sledeće noći, poginulo je osam ljudi, među njima i obojica pomenutih veterana. Pre toga, u raznim situacijama poginulo je još četvoro ljudi.
       Pavle Jevremović pažljivo analizira šta se tada sve dešavalo i kaže da je napravljeno niz sitnih grešaka, od kojih nijedna ne bi trebalo da bude fatalna, ali tako, jedna za drugom, stvorila se "kritična masa" grešaka koja je izazvala katastrofu. Naime, vreme se naglo pogoršalo, više nego obično u to doba. Vreme na tim najvišim vrhovima obično se pogorša između 14 i 15 časova, što se i tada dogodilo, ali pojačano snažnim olujama i velikim padom temperature.
       E, budući da je moderna tehnika komunikacija već uzela maha, ceo tok ove nesreće prenošen je preko Interneta u svet.
      
       Profit na mrtvima
       Kasnije su od ove nesreće, kako kaže Jevremović, neki od učesnika počeli da prave profit ne poštujući pravila istinitog izveštavanja: unošena je dodatna dramaturgija, događaji su iskonstruisani... U knjizi koju je napisao jedan američki novinar, a koja je odmah postala bestseler (ubrzo je napravljen i celovečernji film), najžešće je ocrnjen iskusni ruski himalajac Anatolij Bukrijev iako je on sam u tom haosu spasao pet ljudi. Pobunili su se oni koji su tačno znali šta se dešavalo. Vrhunski američki novinari i planinari branili su Anatolija, ali to nije mnogo pomoglo. Onda je drugi autor, iz NJu Meksika, napisao knjigu u odbranu Anatolija. I ova knjiga je postala bestseler na listi "NJujork tajmsa". Ni to nije mnogo pomoglo Bukrijevu jer je, kako kaže Pavle Jevremović, "mačak već izašao iz vreće". Nažalost, ni sam Anatolij Bukrijev nije mogao do kraja da se brani jer je već naredne sezone poginuo na Himalajima.
       - Svojom knjigom i Pavle Jevremović uveliko ispravlja iskrivljenu sliku o ovom velikom planinaru i humanom čoveku.
       Za NIN objašnjava zašto se odlučio za pisanje ove knjige:
       - Hteo sam našem čitaocu da približim taj neobičan ambijent najviših planina na svetu. Sticajem okolnosti, bio sam i u drugim delovima sveta i video druge planine, ali one nemaju civilizacijsku težinu koju imaju Himalaji, jer su u njihovom podnožju dve najstarije civilizacije u kontinuitetu, kineska i indijska. Himalaji su na neki način inkorporirani u tradiciju, kulturu i život naroda koji žive u njihovom podnožju.
       Čovek ne priznaje poraze i ne priznaje da je nemoćan. LJudi su vekovima posmatrali te bele vrhove, igre senki, vetrove, lavine; vidi se da se tamo nešto događa, a bez moderne opreme koja se pojavila tek u poslednjem veku običan čovek je kroz stotine i hiljade godina znao da se ne može gore stići. Tu se pokazuje odnos čoveka prema tim moćnim prirodnim silama. Kad se približite Himalajima, shvatite da ste suočeni sa nečim krajnje zanimljivim, ogromnih razmera. To je nešto slično kao kad ste na obali okeana, kad vidite ono ogromno prostranstvo pred sobom, tu veliku moć. Ispostavi se da čovek, ipak, svojim lukavstvom, svojom hrabrošću, može to da nadvlada, da se nekako provuče. Ali, mora se imati mere.
      
       Planinarska iskustva u diplomatiji
       Tu se, pojašnjava autor "Nebeskog predvorja", izoštrava i osećaj ljudske solidarnosti:
       - Ambijent i okolnosti čine da vam ljudi postanu veoma bliski. Kada sa nekim prođete snežnu oluju, strahovitu kišu ili savladate neku bujicu koja je mogla da vas odnese, onda se to pamti, to je ona izvorna ljudska komunikacija. Katkad vas kultura tog nepismenog sveta do te mere impresionira da postaje uzor ponašanja u ovom našem industrijalizovanom, tzv. civilizovanom svetu. Bosonog nosač dobije cipele, jer je takav red, ali ih čuva za svoju decu a on ide bos po snegu, za vas se žrtvuje i više od onoga što je nekakav komercijalno-finansijski dogovor. Kad vidite takvu ljudsku širinu i požrtvovanje, to zaslužuje najveće poštovanje. Iako je to nepismen čovek, sa kojim nemate nikakvu komunikaciju, jer one ne zna ni engleski ni neki drugi jezik, osim svog, vi se dobro razumete. U takvim situacijama čovek se suočava i sa samim sobom, preispituje sebe da li je na potrebnom nivou civilizacije.
       Diplomatija i planinarenje - koliko su bliski ili daleko jedno od drugoga? Pavle Jevremović, iz svog iskustva, to ovako vidi:
       - Nema tu nikakve kolizije. Odnos prema prirodi je lična stvar svakog čoveka. To donosi smirenost, stoicizam. I u najnervoznijim situacijama treba sačuvati prisustvo duha, proceniti ono šta je glavno. Upoređivao sam to s planinarenjem. Znate, kad se neočekivano nađete u nekoj teškoj situaciji, da ste zamalo zalutali, pogoršalo se vreme, ne znate šta i kako da uradite, onda treba sabrano, mirno razmisliti o prvom sledećem koraku, bez nervoze, bez panike. Tako vam je i na nekoj konferenciji, kad se nađete u nekom škripcu, onda morate dobro razmisliti šta ćete prvo preduzeti, da li ćete ići na proceduru da dobijete na vremenu, sa kim da se konsultujete, kako... Ima, ima tu vrlo velike sličnosti, a to je razložno ponašanje!
      
       JOVAN JANJIĆ