Ako domaći pregovarači uspeju da dobiju otpis pet milijardi dolara spoljnog duga, Miloševićevo vreme će na neki način biti prebrisano

      Kakva je razlika između onih bivših i ovih sadašnjih, ako i dalje živimo teško? Velika, mada na prvi pogled nevidljiva i neuhvatljiva jer ne ulazi direktno u džep građanina pokornog. Da je bivši predsednik Jugoslavije Slobodan Milošević ostao na vlasti, spoljni dug Jugoslavije prema svetu bi se u toku ove godine povećao za 900 miliona dolara. Ako pretpostavimo da zemlja ima oko 8,5 miliona stanovnika, to znači da bi se na postojeće dužničko ropstvo od 1500, dodalo još po 100 dolara po stanovniku. Da bi računica bila potpuna, treba dodati još jednu brojku: bruto domaći proizvod po stanovniku za prošlu godinu. On je bio nešto niži od 900 dolara, tako da kad se ono što smo ostvarili i ono što smo dužni stavi u odnos, proizlazi da je svako od nas 2000. godine bio "kratak" za 600 dolara.
       Šta se menja? Prvo i osnovno, dug ne raste, a pregovori sa svim kreditorima o otplati duga biće postupno otvoreni i regulisani. Sa MMF-om i Svetskom bankom to je već učinjeno, za regulisanje duga kod Evropske investicione banke (EIB) od oko 200 miliona evra očekuje se povoljan kredit EU, a u Evropskoj banci za obnovu i razvoj (EBRD) zahvaljujući asistenciji Švajcarske, obezbeđen je novac za članstvo.
      
       Naklonost
       Jugoslovenska vlada uspela je u maju da sa Svetskom bankom kojoj dugujemo 1,7 milijardu dolara i koja takve dugove niti prašta niti otpisuje, sklopi sporazum o dobijanju ogromnog konsolidacionog zajma u vrednosti duga i povrh toga zajam od još 540 miliona dolara koji treba da uđu u zemlju u naredne tri godine. "Jedna Sirija, na primer, godinama nije mogla da stekne članstvo u Svetskoj banci zbog neizmirenog duga koji nije bio veći od 200 do 300 miliona dolara", primećuje Milan Zavađil, savetnik guvernera Narodne banke Jugoslavije za pitanje duga.
       Brzo učlanjenje u Svetsku banku i najpovoljniji uslovi otplate duga izboreni su zahvaljujući novostečenom ugledu zemlje u svetu i pregovaračkim sposobnostima jugoslovenskog tima. Vojislav Šešelj, lider srpskih radikala, može da se sprda s tim što je Jugoslavija svrstana u grupu najsiromašnijih zemalja, ali svako ko ima olovku, može da izračuna koliko je jeftina takva opoziciona kritika.
       Da ne bi bilo pogrešno shvaćeno, Jugoslaviji nije oprošten dug od 1,7 milijarde dolara i ona će ga u narednim godinama otplaćivati. Na takav zajam pripisuje se komercijalna kamatna stopa koja nije manja od sedam odsto na godišnjem nivou, što znači da će iduće godine SRJ biti obavezna da otplati banci između 120 i 140 miliona dolara duga. Istovremeno, u zemlju će godišnje, po osnovu novog zajma, ulaziti oko 180 miliona dolara, što znači da će po ovom osnovu priliv neto kapitala biti oko 50 miliona dolara. Na taj zajam plaćaće se kamata od svega jedan odsto godišnje, dakle pod uslovima koji se daju zemljama koje su najsiromašnije.
       Takav status, i to je veoma bitno, Jugoslavija je dobila uprkos tome što po utvrđenim ekonomskim kriterijumima nema pravo na njih. Drugim rečima, da međunarodna zajednica nije pokazala ovakvu političku naklonost prema našoj zemlji, uslovi otplate kredita bili bi teži.
       Ta naklonost je lako kvarljiva roba, što se videlo i po odluci da se donatorska konferencija za Jugoslaviju odloži sa početka na kraj juna jer je američka administracija izrazila nezadovoljstvo napretkom saradnje SRJ sa Haškim tribunalom.
       Koliko to košta? Ekspertski tim G 17 dao je svoju računicu po kojoj se šteta, kroz godine od nekoliko izgubljenih milijardi dolara, penje na gotovo trocifrenu brojku, kad se štete procene na duge staze.
      
       Strpljivost
       Nezavisno od toga, moguće je staviti u odnos samo dve cifre, pa da se tačno proceni koliko košta neisporučivanje Slobodana Miloševića Hagu. Ukoliko bi, se pod sticajem povoljnih političkih okolnosti, i uz umešnost pregovaračkog tima (koji će, zahvaljujući podršci švajcarske vlade, imati asistenciju vrsnih stranih investicionih banaka), otpisalo dve trećine duga kod Pariskog i Londonskog kluba, tako da se ukupno zaduženje zemlje svede sa sadašnjih 12,2 na oko 7,3 milijardi dolara, to bi na neki način značilo, kao da su Milošević i vreme sankcija bar delimično prebrisani. U junu 1992. godine kada su Jugoslaviji uvedene prvo sankcije EU, i kada je zemlja proglasila moratorijum na obaveze prema inostranstvu, naš dug prema svetu bio je upravo oko sedam milijardi dolara što već nije malo. Moguća je i druga varijanta, po kojoj otpis ne bi bio tako velik, ali bi rok za otplatu kamata, a pre svega glavnice, bio produžen na 40 godina uz povoljne kamate.
       "Pod uslovom da povoljno regulišemo pregovore sa poveriocima , Jugoslavija bi 2002. godine trebalo da otplati oko 600 do 650 miliona dolara duga. Ako se pretpostavi da će se na donatorskoj konferenciji sakupiti oko 1,2 milijarda dolara, jasno se vidi da bi neto priliv kapitala u zemlju bio oko 500 miliona dolara, što je ravno iznosu od pet odsto jugoslovenskog bruto društvenog proizvoda", kaže Zavađil.
       Ili još kraće: "Što je veći otpis duga, to će naše obaveze prema inostranim kreditorima biti manje. Istovremeno, to znači da će u budžetu biti više para za socijalne programe i da će poreski teret moći da se smanjuje", objašnjava Zavađil.
       Tu prestaje mitska i postaje stvarna veza između vlasti koje jedna zemlja ima i standarda njenih građana.
       Gde je mera između strpljivosti i nestrpljivosti? "Ne treba zaboraviti da je tranzicija u drugim zemljama u regionu trajala deset godina i da je u najuspešnijim zemljama tek u poslednjih nekoliko godina zabeležen porast životnog standarda", upozorava Zavađil.
      
       TANJA JAKOBI