Kao što smo spremni da kažemo pogledavši u svoj novčanik: mi smo siromašni ekonomski, tako pogledavši u svoj obrazovni novčanik, možemo to isto da zaljučimo. Ako to sebi ranije priznamo, ranije ćemo poći napred

      Gašo Knežević ne stiže da predahne. Nasledio je resor koji je u haotičnom stanju i na rubu propasti zbog siromaštva. Strana pomoć stiže, ali procedura je prilično spora. Očekuje se velika donacija japanske vlade koja bi stizala u petogodišnjem periodu. Ovih dana švajcarska kancelarija za saradnju u Beogradu otvorila je jednu školu u Nišu. Najveći iznos ministar prosvete očekuje od donatorske konferencije. Dotle se sagovornik NIN-a nada daće Vojislav Koštunica i Zoran Đinđić potpisati dokument o tome da je postignut nacionalni konsenzus kojim se prosveta proglašava prioritetom naše zemlje. To bi imalo i veliki simbolični značaj zato što su škole u katastrofalnom stanju i što je kvalitet znanja naše dece na niskom nivou.
       - Jedan od najvećih problema u ovoj zemlji je, osim siromaštva, i neznanje, odnosno nedostatak kvalitetnog kadra koji je odraz toga neznanja. I ovih poslednjih deset godina s odlivom mozgova ostavilo je tragične posledice na zemlju. Moramo pokušati te ljude da vratimo bar na neki način, bar kao profesore po pozivu. Dakle, da ostvarimo neku komunikaciju sa njima jer upravo tu smo tanki a, znate, obrazovanje je budućnost zemlje.
       Osim toga, upravo sam dobio izveštaj analize kvaliteta znanja osnovaca u našoj zemlji, koji pokazuje dosta loše rezultate. Naime, zaključak je da je nivo znanja na dosta niskom nivou, nivo znanja naših osnovaca i srednjoškolaca, tako da mi ne bi trebalo da se hvalimo velikim kvalitetom znanja. Imamo sjajne pojedince, ali ti pojedinci čine samo vrh, a posle vrha je velika, da kažem uslovno, provalija, tako da nivo znanja svakako treba podizati.
      
       Otkad ste postali ministar, govori se o reformi. Osim javne rasprave, da li je nešto konkretno počelo da se radi?
       - Ako reformu završimo u naredne četiri godine, okončaćemo veliki posao. Reformu smo shvatili kao ozbiljan proces kojem pristupamo postepeno. Drugim zemljama koje su bile u našoj situaciji bilo je potrebno između sedam i deset godina. Biću veoma zadovoljan ako posle četiri godine budemo rekli da imamo školski sistem kompatibilan sa Evropom.
      
       Tranzicija je tek pred nama, ali sreća u nesreći jeste što možemo da se poslužimo tuđim iskustvima i da biramo najbolje puteve. Što se reforme obrazovanja tiče, čija iskustva su nam najbliža?
       - Znate, ponekad je dobro biti i poslednji. Kažu da, recimo, Evropa pravi bolje mašine za pranje veša zato što su Amerikanci prvi počeli pa su se ovi učili na njihovom iskustvu, odnosno na njihovim greškama. Na taj način smo možda i mi jedna od poslednjih evropskih zemalja koja ulazi u tu borbu za obrazovanje. Ako pogledamo uži okvir, odnosno bivšu SFRJ, Slovenci su najdalje otišli. Oni mogu reći da imaju evropsko obrazovanje.
       S druge strane, u evropskim razmerama zanimljivi su obrazovni sistemi skandinavskih zemalja, Škotske i stručno obrazovanje Nemačke i Austrije. Međutim, mi nećemo uzeti i kopirati nečiji model. Mi ćemo se poslužiti rešenjima iz raznih zemalja. Neka to bude, recimo, Slovenija, neka to budu i skandinavske zemlje, uzećemo nešto od Škotlanđana, od germanskih zemalja, i tako se može iskomponovati jedan sistem.
      
       Vi ste već javnosti izneli neke svoje predloge. Najavljivali ste skraćenje časova, ali još se ne zna koliko će školovanje trajati i sa koliko godina će deca polaziti u školu.
       - Što se skraćivanja časova tiče, psiholozi tvrde da ispod 45 minuta ne treba ići. Prema tome, neće biti skraćivanja časova. Deca će ići u školu sa šest godina i verovatno će osnovna škola biti produžena na devet godina. S tim što ima nešto što se zove predškolsko obrazovanje. To postoji i kod nas. To su vrtići i obdaništa. Ako predškolsko obrazovanje od šeste do sedme godine uzdignemo na nivo škole, dobili smo taj početak od šest godina, s jedne strane, a s druge, nije mnogo ili nije gotovo ništa oduzeto od detinjstva vašoj deci, jer samo su roditelji naterani da daju decu u predškolsko vaspitanje sa šest godina. Podrazumeva se veoma blaga edukacija u toj šestoj godini, što je u stvari privikavanje na kolektiv, privikavanje na učenje. Što se srednjoškolskog obrazovanja tiče, tu će biti i trogodišnjih i četvorogodišnjih škola.
      
       Da li će sledeće školske godine udžbenici biti očišćeni od politikanstva i ideologije?
       - Nekoliko predmeta je problematično. Posebno, verovali ili ne, u osnovnoj školi poznavanje prirode i društva, zatim u višim razredima istorija i geografija i pristup srpskom jeziku. Za to su već formirane komisije čiji je zadatak da pretresu udžbenike i čiji je zadatak da u sledećih 15 do 20 dana daju pregled stanja i blagu sugestiju kako dalje.
       Budući da je nemoguće za iduću školsku godinu imati nove udžbenike, onda će svi direktori, odnosno nastavnici tih predmeta negde sredinom avgusta zateći na svojim radnim stolovima uputstvo kojim će se izvršiti depolitizacija, jer, konačno, politici nije mesto u školi.
      
       Imamo li snage da se suočimo sa manjkavostima našeg obrazovnog sistema, da pogledamo istini u oči i da konačno prestanemo da robujemo tezi kako smo kao nacija najtalentovaniji, najpametniji?
       - Upravo ovaj naš razgovor služi tome. Služi, jednostavno, raščišćavanju sa sopstvenom prošlošću, odnosno sa sopstvenim životom, sa sopstvenim položajem u svetu. Ne možete o sistemu govoriti ne gledajući oko sebe. Vrednost se jedino utvrđuje u kvalifikacijama. Ako postoji konkurencija, postoji i kvalifikacija i tad se shvata koliko je neko mali, odnosno da li je veliki. Kao i čitava naša istorija, i istorija našeg obrazovnog sistema opterećena je raznim nedostacima, raznim porazima. Vidite, te silne reforme uglavnom su sve doživljavale poraze. Ne mislimo, valjda, da to nije ostavilo traga na sistemu? Naravno da jeste. Zbog toga, kao što smo spremni da kažemo pogledavši u svoj novčanik: mi smo siromašni ekonomski, tako pogledavši u svoj obrazovni novčanik, možemo to isto da zaključimo - mi jesmo donekle obrazovno siromašni, kad se uporedimo sa drugima. Ako to sebi ranije priznamo, ranije ćemo poći napred.
      
       Da li je situacija, što se kvaliteta obrazovanja tiče, alarmantna?
       - Da. Ja bih voleo kada bi što više ljudi za to znalo. Zato su potrebni mediji, zato je potrebno širenje ideje među ljudima, jer onog trenutka kad ljudi postanu svesni toga da njihova deca imaju slabo obrazovanje, da njihova deca imaju nizak nivo znanja, a da ta deca neće živeti u zatvorenoj zajednici kao na nekom ostrvu, već će živeti sa svetom, onda će ljudi sami sebe početi da pitaju: šta mi radimo našoj deci?
      
       Kolika je odgovornost prosvetnog kadra zbog ovakve situacije? Navikli smo da ih stalno doživljavamo kao žrtve prethodnog režima, niko još nije postavio pitanje njihove odgovornosti.
       - Pošto i ja potičem iz porodice prosvetnih radnika, najmanje bih želeo sebe da amnestiram, a pošto neću ni sebe, onda na neki način imam pravo da pričam i o svojim kolegama. Ovih poslednjih deset ili jedanaest godina režima Slobodana Miloševića svakako jesu doprinele daljoj eroziji, međutim, svako od nas snosi svoj deo odgovornosti za tu eroziju. Sećam se jednog razgovora koji sam vodio pre Miloševićeve ere sa jednom ozbiljnom nastavnicom, tada profesorkom fakulteta, koja je tvrdila s pravom da je tada, osamdeset i neke godine, nivo fakulteta bio srozan na nivo srednje škole. Dakle, nema nadgradnje, i to je svakako problem.
       Druga je stvar što je ovakav Miloševićev način vlasti od 1990. godine počeo i ekonomski da uništava sistem. Ekonomsko siromašenje dovelo je do dalje destimulacije nastavnika koji su počeli više da se javljaju na ulicama kao štrajkači i navikli su se na tih, recimo, ograničenih 30 minuta rada po principu: niko ne može da me plati onoliko malo koliko ja malo mogu da radim. Prema tome, greška je obostrana. Greška je i rukovodstva, jer je takav odnos imalo prema prosveti, ali i ljudi koji su u prosveti su se opustili.
      
       Kako to da nikad nisu štrajkovali zbog lošeg kvaliteta udžbenika i raznih politikantskih tekstova koji se mogu naći u udžbenicima iz istorije ili geografije?
       - Ne možemo mi za sve okriviti ni Slobodana Miloševića, niti tu kliku koja je bila uz njega. Svako od nas snosi deo krivice, jer nije reagovao u pravom trenutku. U svakom slučaju ima jedna pesma Đorđa Balaševića: "Krivi smo mi što smo ćutali".
       Ovi izbori od septembra pa nadalje, izraz su prezasićenja naroda, ali moram priznati da odajem zaista veliku počast, odnosno zadivljen sam količinom strpljenja koji je srpski narod imao prema Miloševiću. Znate, srpsko društvo je često kao klatno - iz jednog položaja odmah smo otišli u drugi položaj i tražimo nemoguće. Naravno, ne treba ni tražiti niti obećavati nemoguće. Treba samo apelovati na strpljenje i tako ići napred.
       Čini mi se da je ta tolerancija prema režimu bila prevelika, i čini mi se da su dosta trpeli pravi pedagozi i nastavnici. Treba, dakle, kriviti i same učesnike procesa, dakle, profesore, u krajnjoj liniji i roditelje. Bogami, i roditelji su svedoci šta su njihova deca učila. Prema tome, ono što svi znamo jeste - jedini nevini su ta deca.
      
       Deca masovno beže iz škole, beže sa časova. Pred kraj školske godine ritualno se pale udžbenici, što govori o odnosu prema školi. Ipak, kod nas nema nijednog ozbiljnog istraživanja koje je sprovedeno o tome.
       - Ako nekoga ko ima sedam godina terate da na leđima nosi šest i po kilograma, normalna posledica tog teranja je da on pet godina kasnije, u petom ili u šestom razredu, nosi samo sto grama, a u osmom razredu i u srednjoj školi ne nosi ništa. Ako nekog opteretite na početku, niste rasporedili teret na čitavo školovanje, nego ste ga preopteretili, onda je normalno takvo reagovanje.
       Svako od nas nosi u sebi fini sat koji mu kaže kada je zasićenje dostiglo određeni stepen, i to su deca veoma dobro osetila, jer zaista je, hajde da kažem, nemoralno terati nekoga ko ima šest-sedam godina da nosi toliku količinu tereta. Prema tome, da smo mi počeli od početka sa dva kilograma i ta dva kilograma imali za dvanaest godina školovanja, osnovnog i srednjeg, verujem da niko ne bi palio knjige. To je samo fizička manifestacija.
       S druge strane, naš obrazovni sistem je bombardovan činjenicama. Od drveća se ne vidi šuma. Problem je, i to će biti pokušaj reforme sistema, da mi počnemo da prepoznajemo šumu, da kažemo: pogledaj, ono je šuma koja se sastoji od određenog broja drveća, ali ne moraš znati svako drvo. Treba znati da se aktivnim odnosom dece prema času, prema predmetu istraživanja gubi otpor prema onome što se izlaže.
      
       Ipak, deca na testovima pokazuju najgore rezultate upravo tamo gde se od njih traži da misle svojom glavom. Očigledno je da se ta aktivnost kod nas nimalo ne ceni. Profesori se često ponašaju, od osnovne škole do univerziteta, na način, kao da đaci postoje zbog njih. Čini se da je upravo obrnuto i da to mora da se shvati.
       - To je najozbiljniji problem u obrazovanju. Misli se da je profesor bog koji se šeta ovom zemljom i služi samo zato da bi emitovao sopstveno znanje. I onda, kao bog, on deli te ocene, gde je najviša ocena rezervisana za njega a ostalo pripada narodu. To treba potpuno promeniti. Nova filozofija profesorskog zanimanja mora glasiti: ja sam sagovornik ljudi kojima prenosim svoje znanje i svoje ideje. To je ono što je potrebno.
       S druge strane, svaki čovek u procesu rada mora biti testiran. Mora biti određeno njegovo mesto među ostalim ljudima koji se bave istim poslom. Zbog toga je evaluacija od osnovne škole pa do fakulteta fantastično važna. Vi imate već godinama, u svetu postoje evaluacioni testovi koje popunjavaju studenti o svojim profesorima. To se radi anonimno. Krajnji rezultat zna dekan, zna administracija fakulteta, ali ne moraju znati i profesori. Jer, ta administracija će posle reći: gospodin N.N. zaslužuje da mu povećam platu, on zaslužuje da bude oslonac ovog fakulteta, a gospodin M.M. treba da menja školu jer ne zadovoljava zahteve studenata.
       U osnovnoj i srednjoj školi isti je problem. Taj problem ćemo pokušati da rešimo spoljnom maturom. Pokušaćemo za dve godine da uvedemo državnu maturu posle osnovne škole koja će zamenjivati prijemni ispit za srednju školu a posle srednje škole, takođe, državnu koja će zamenjivati srednjoškolsku i prijemni ispit za fakultet. Dakle, država odnosno neka komisija postaviće pitanja koja će važiti za čitavu zemlju i onda ćemo kroz odgovore ocenjivati ne samo đake, što je najmanji problem, nego ćemo ocenjivati škole, odnosno profesore. Imaćemo informaciju kako su na tom testu prošli.
       Dakle, to iziskuje promenu filozofije, promenu odnosa i iziskuje više sredstava. I znate li šta je još veliki ograničavajući faktor u sprovođenju takve ideje? Opet se vraćamo na ekonomski teren, na platu. Ako ima malo novca kojim ćete platiti profesore, onda nastaje odliv kadra.
      
       Moraće, zapravo, da se usavršava postojeći?
       - Apsolutno, baš tako.
      
       Mesecima se vodi prava kampanja u javnosti za i protiv veronauke u školama. Šta ćete uraditi?
       - Osim ovog ministarstva, veliko interesovanje za pitanje veronauke pokazuje i Savezno ministarstvo vera i republičko Ministarstvo vera. U ovoj kampanji prednjači Savezno ministarstvo vera koje čak pokazuje određenu agresivnost. Mi smo analizirali problem i došli smo na sledeće stanovište - veronauka, odnosno nauka o veri mora i trebalo bi da se ponudi đacima kao izborni predmet. Dakle, Ministarstvo ne beži od takve mogućnosti. Uz druge nove predmete, bilo bi sasvim logično ponuditi i veronauku.
       Ovim vraćamo jedan dug, da kažem sasvim otvoreno, crkvi koja je zanemarivana 50 godina u prošlom veku. Međutim, preteran je zahtev da se ona uvede od prvog razreda pa do kraja srednje škole. Zbog toga je stav Ministarstva da se to ponudi kao opcioni predmet, ali da se pre toga naprave ozbiljne naučne analize, da se napravi ozbiljan plan i program predmeta i da se utvrdi kojim kadrovima raspolažemo.
      
       Da li treba pitati i decu?
       - Slažem se. Naravno da je odluka veoma ozbiljan problem. Ako do punoletstva ne odlučuju deca, znači, faktički, do fakulteta odlučuju roditelji a ne deca. Naravno da bih više voleo da veronauka bude u starijim razredima. Opterećivati mlade glavice verskim obrazovanjem kad oni imaju šest ili sedam godina, smatram da je to više usmereno ka formiranju ličnosti, nego ka obrazovanju.
      
       Vi znate da već u mnogim obdaništima po Srbiji deca uče veronauku?
       - Znam. Nažalost, znam. Pazite, to su odluke lokalnih organa vlasti. Tu Ministarstvo jednostavno nema nikakve kompetencije.
      
       Zadovoljićete, pretpostavlja se, potrebe svih konfesionalnih grupa?
       - Naravno. Predmet moramo formirati više u obliku istorije religije nego u obliku indoktrinacije. Najgore je uvesti predmet u obliku indoktrinacije. To sam već rekao na jednom skupu koje je organizovalo udruženje "Sveti Sava": nemojte da nam se vrati loše iskustvo marksizma. Marksizam je uveden na bazi jedne političke odluke i vratilo se jednim animozitetom dece prema predmetu. To ne sme da se dogodi crkvi.
      
       MARIJANA MILOSAVLJEVIĆ